Film Aftersun debitantsko je ostvarenje škotske rediteljke Šarlot Vels (eng. Charlotte Wells). Tokom letnjeg putovanja na koje jedanaestogodišnja Sofi (Frankie Corio) odlazi sa ocem Kalumom (Paul Mescal) pratimo dinamiku koja se među njima razvija.
Intimni prostori neizrečenog
Preciznost u konstruisanju nepreciznog veština je kojom škotska rediteljka znalački upravlja. Prisutna je diskretna tuga, implicitna melanholija, čak i tacitni bes. Topla nostalgija, koja ostavlja gorki ukus, sakrivena je ispod površine i tu sve vreme obitava, ali je ni u jednom trenutku ne možemo videti. Sve ove emocije možemo doživeti na visceralnom nivou, ali ne nužno i upreti prstom u njih. Nagomilana patnja nikada nije imenovana, pa se ipak razliva po platnu u svojoj punoj snazi. Nedovršeni razgovori i neizgovorene reči lebde nad likovima, dišu između njih. Sve to, ipak, egzistira bez opipljive napetosti, pa posmatramo male avanture Sofi i Kaluma sa bezbrižnom lakoćom sa kojom ih proživljava jedanaestogodišnja junakinja. Iako služe kao indikatori, dijalozi malo šta otkrivaju. Kroz njih gotovo ništa nije eksplicitno izrečeno.
Suptilnost vizuelnih postupaka
Kreiranju intimnosti i bliskosti posebno doprinosi kamera Gregorija Okija (eng. Gregory Oke). Kako Aftersun pokušava da otelotvori nešto emotivno i psihičko – neizrecivo, tako je vizuelni aspekt krucijalan, uspešno dočaravajući neuhvatljivo u prostoru između dva dodira ili dva pogleda. Nostalgičnost scene kreirana je upravo kroz blage kontraste – toplinu osunčanih kadrova i sveže tonove letnjih večeri. Veštačka osvetljenja retko su korišćena, pa ćemo tako često videti ljubičasti obris koji prekriva scene snimane u cik predvečerja. Ovakvi vizuelni potezi dozvoljavaju da atmosfera u kadru na svojevrsan način oživi, i time dopre do gledalaca.
Tako apsktratnost osećanja biva iskazana kroz vizuelnu kompoziciju – kroz pokrete i poglede glumaca, (ne)osvetljene uglove i (ne)izoštrene tačke fokusa.
Nepostojanost isprepletenih sećanja
Tokom celog filma zapravo pratimo događanja iz perspektive mlade Sofi. Iako prisustvujemo par scena u kojima vidimo samo Kaluma, oni su pre zamišljena rekostrukcija junakinje koja retrospektivno obilazi kutove svog sećanja na oca. Tako se mnoge scene prekidaju onda kada Sofi ne može da čuje razgovor, nije kraj oca ili ne zna gde je on. Ono što ona o njemu nije znala, nije videla ili čula, nismo ni mi.
Njena su sećanja zato isprekidana i promenjiva, a njihovim se relativitetom Aftersun spretno poigrava. U kojoj meri imamo kontrolu nad time kako ćemo pamtiti voljenu osobu? Da li su naša sećanja verodostojan prikaz ljudi i događaja?
Ne postoji objektivno sećanje. Sve su kolekcije događaja koje čuvamo obojene tadašnjim ili trenutnim emotivnim stanjima, stavovima i okolnostima u kojima smo određene situacije doživeli, ali i onima u kojima ih se prisećamo. Šarlot Vels pokazuje nam kako unošenje značenja tamo gde ono nije postojalo, konsolidacija prošlih sećanja koja su ostala razbacana, osvrt na osećanja koja nikada nisu definisana ni istražena, značajno menja percepciju dragih i drugih ljudi.
U jednoj od scena pri kraju filma, pratimo kako Polariod fotografija postepeno oživljava. U pozadini se odvija razgovor između Kaluma i Sofi, a mi gledamo kako njihova lica iskrsavaju na zink papiru, što je još jedan od načina na koji manipulišemo sećanjima. Mnoga ostaju redukovana na fotografske snimke. Sve ono što se desi između dva zabeležena momenta prepušteno je riziku da zauvek nestane iz sećanja.
Foto: semainedelacritique.com, Instagram (@filmlinc)
