Boban Stojanović objavio je prvu zbirku pesama „Ovo je mogla da bude naša dnevna soba“. Ipak, njegova književnost je poznata, o njoj su pisali Jergović i mnogi drugi, među njima i ja.
Mart 31, 2021. godine: Ljubav je komplikovana a Boban će napisati najlepšu knjigu nažalost u drugoj zemlji jer ova nije bila dobra prema njemu. Hvala ti, olakšavaš nam naše komplikovane i teške ljubavi.
Mart 31, 2022. godine: Boban će napisati knjigu i ta će knjiga biti moja omiljena knjiga. Nisam srela gotovo nikog na čitavoj sceni pisaca i spisateljica ko o roditeljima (ili roditeljima svojih likova) zna ili hoće da misli a kamoli piše delikatno kao Boban. Za nas koji čitamo, oni odavno nisu samo roditelji, babe, dede, komšije i poznanici već predivni i kompleksni iznijansirani likovi koji žive u umetnosti, da ne kažem večnosti. Pisanje je zanat i to se nauči, ali pronaći ljubav je celoživotni zadatak i zato mi je ova pesma tako važna.
Maj 1, 2022. godine: Retki su ljudi sa kojima delim politiku pogleda na svet, kad izađe ova zbirka nadam se da će više ljudi gledati užasni crnobeli svet u boji. Hvala ti Boban Stojanović na beskrajnoj ljubavi kojom nas častiš
Jun 21, 2022. godine knjiga je izašla. Pozvala sam Slađanu Novaković, urednicu izdavačke kuće Rende. Kupila sam dvadeset knjiga, za prijatelje, za ljude koje sretnem i sa kojima radim, za mlade, za roditelje. U sobi sa Peti Smit, Vilijemom Barouzom, E.M. Forsterom, Ajlom Terzić, legendarnim „Staklencem“ Uroša Filipovića, nalazi se i „Ovo je mogla da bude naša dnevna soba“ Bobana Stojanovića.
Ko je Boban Stojanović?
Rođen je u Zaječaru, gde završava Ekonomsku školu. Radio je na Radio televiziji Zaječar, da bi se 2003. preselio u Beograd gde se intenzivno bavi feminističkim, mirovnim i antimilitarističkim aktivizmom pre svega u okviru organizacije Žene u crnom. Kasnije se posvetio LGBT+ aktivizmu i pokrenio organizacije Queeria centar i Parade ponosa Beograd. Među njegovim najvećim uspesima je i prva bezbedna Paradu ponosa u Beogradu 2014. godine.
Žiri prominentne nagrade David Kato 2015. godine, svrstao je Bobana medju pet najvažnijih LGBT aktivista u svetu. Iako je studirao Fakultet za medije i kominikacije, zbog loše ekonomske situacije nije bio u mogućnosti da stigne do kraja i diplimora. Nakon brojnih fizičkih napada i pretnji smrću, Boban se sa svojim partnerom Adamom i njihovom mačkom Mejsi, 2016. seli u Kanadu gde im je odobren azil.
U Kanadi radi na unapredjenju položaja izbeglica. Dobitnik je brojnih nagrada od kojih se posebno izdvaja Platinasta medalja kraljice Elizabete.
Razgovor na dva kraja sveta
Ne znam da li da objavimo samo pesme ili da odmah razgovaram sa Bobanom. Ne znam kako da započnem razgovor. Čini mi se da toliko toga znam, ali čak ni uz tekst Zašto sam otišao koji je Boban napisao, nije manje bolno. Primetiila sam da često razgovaram sa ljudima koji više nisu tu, a koji našu zemlju vole na dirljiv skoro poetski način i traže načine da ostanu. Jedan od njih je i Ovo je mogla da bude naša dnevna soba i zato mi je ovaj razgovor neizmerno važan.
Počinje kao u nekoj sentiš pesmi, od pitanja zašto si otišao?
Moj odlazak u Kanadu nije se desio svojevoljno. Morao sam da odem. Situacija je postala komplikovana i više nisam znao šta je sledeće što mogu da očekujem. Krajem avgusta 2016. napadnut sam na ulici, u centru grada u Carice Milice. Taj napad nije bio prvi, a ni poslednji koji sam doživeo tamo.
Sve vezano za taj incident, pomoglo mi je da shvatim gde živim i da razumem koliko je situacija strašna. Najpre, tokom tog napada, ja i napadači smo bili okruženi sa desetak građana, muškaraca i žena, koji su nemo postmatrali ceo napad. Niko nije reagovao. Nije se desilo ni ono: Ma, pusti ga, bre. Oni su stajali i posmatrali.
Devojka koja je stajala na vratima obližnje radnje i pušila oslonjena na ram od vrata, jednim Hej! i pokretom glave, pokazala je napadačima na nadzorne kamere.
Manje me je bilo strah za sopstveni život, koliko je ta situacija u kojoj sam se našao bila poražavajuća. Ja sam uspeo da se izvučem zahvaljujući nekom kamionu koji je tu negde morao da istovari robu, pa smo svi morali da se pomerimo i napravimo prostor za isti. Držali su me u policiji celo popodne. Narednih dana život se pretvorio u nešto između trilera i horora. Iz policije su me zvali da identifikujem napadače, a kada sam to uradio rekli su mi da su slike mutne i da nije moguće identifikovati ih. Od ljudi iz policije sam dobijao upozorenja da ćutim. U kabinetu bivše ministarke za EU integracije, Jadranke Joksimović, nudili su mi posao. Kada sam o tome, ne tako davno, pisao za sajt Peščanika, ona je rekla da mi je nudila jer sam se uvek žalio da nemam para.
Noć pred Prajd 2016, zapravo, rano jutro, ispod terase stana u kome smo živeli, pojavila se grupa ljudi koja je uzvikivala „Bobane, pederu, noževi se spremaju“.
Poražavajuće je ko su ti ljudi. Pripadaju javnom, političkom i institucijalnom svetu Srbije. O tome ću kada budem spreman. Ne želim da kažem da sam ja srce od čoveka, ali još uvek u meni postoji osećanje da ne treba da iznosim njihova imena u javnost. Mislim da je to vezano za neku vrstu straha sa kojim nisam spreman da se suočim.
Otišao si u Kanadu a onda je počela književnost na srpskom, kako to tumačiš?
Nekoliko dana pre odlaska iz Srbije, bio sam na večeri kod moje drage drugarice Marte Jovanović. Kako sam sa sobom mogao da ponesem samo nešto malo stvari, njoj sam ostavio u legat knjigu fotografija Imogen Kaningam. Tu knjigu sam kupio nakon što sam prodao ordenje iz Drugog svetskog rata koje je posedovao moj deda. Mislio sam da to ima neku vrednost, ali su mi u antikvarnici rekli da nema. Pokazali su mi kutiju Ciciban cipela prepunu istog takvog ordenja.
Svejedno, prodao sam, uhvatila me krivica, otišao sam u knjižaru koja je još uvek bila otvorena i kupio tu knjigu. Bila je na popustu. Dok smo te večeri Marta i ja pili neko fino vino, rekla mi je da ću primetiti kako će engleski jezik oblikovati moje misli na drugi način. I to je tačno. Engleski nije moj prvi jezik, ja ga ne doživljavam kao nešto što je organsko i moje, više ne neki softver koji je ubačen u mene i koji sada treba da koristim.
Misliš na neprevodivo?
Istovremeno, počeo sam da osećam jezik kao deo kulture iz koje sam došao i ceo taj proces sada oblikuje ono što sam danas. Živim u društvu koje je relativno mlado. Između moderne države Kanade i moje osnovne škole u Zaječaru je svega 25 godina razlike. Koristeći srpski jezik veoma limitirano, počeo sam da ga osećam na drugi način. Nije u pitanju nedostatak kulture, pa ni ljudi, jer sam u svakodnevnom kontaktu sa njima, niti nečeg drugog, koliko jezika.
Moja drugarica, glumica Žetica Dejanović iz Vranja, znala je da za štras haljinu kaže da je sijaćna. I to je toliko lepo i neprevodivo. Srpski jezik je lep, eklektičan, ima svega od svuda i to mi se sviđa. Živeći ovde, lepo mi je što čitam i pišem ćirilicu.
O tome nikada ranije nisam razmišljao. Jedna sloj priče o mom pisanju je da očuvam jezik živim u sebi jer je u njemu nataloženo puno istorija svake vrste, uključujući istorije mog ličnog života. Sledeće sloj je donela neka vrsta zaceljenja.
Predugo sam živeo u preživljavanju, kao i gomila ljudi u Srbiji. Čovek se na to navikne i ne razmišlja o tome kao traumi.
Između tamo i ovde
Negde usred pandemije, kupili smo stan. Moj partner Adam je tajno štedeo i sakupio dovoljno da platimo kaparu i troškove advokata. Tako smo se našli u našem stanu. Jednog dana sam sedeo, gledao TV i primetio neke neraspakovana kutije u ćošku. Uhvatila me je panika i nisam znao šta da radim. Osetio sam potrebu da pitam nekog za pomoć. Krenuo sam sa EMDR terapijama. Prolazio sam kroz različite traumatične dogadjaje i jednu po jednu iz zatvarao. Tada sam shvatio da mene ne proganjaju ljudi ili dogadjaji, već određene slike koje su vezane za njih.
Nedavno te je jedna drugarica pitala o tome…
Jednog prepodneva, bio sam osam ili devet godina, otišao sam sa ocem na vikendicu. Odneli smo stari televizor da ga tamo koristimo. Stavio je televizor na sto, upalio cigaretu i rekao da se odmah vraća. Naravno, iskoristio sam priliku da preturam po stvarima, potrošio nekoliko sati na tome, ali otac se nije pojavio. Počeo je da pada mrak. Pokušao sam da televizor povežem sa nekom antenom, ali nije išlo.
Pao je mrak, počelo je da seva, grmi i da pljušti kiša. To me uplašilo. Gledao sam da li će se negde ukazati farovi tatinog automobila, ali nije ih bilo. Našao sam neki džemper, stavio ga preko glave i krenuo ka gradu, kući. Usput – kiša, sevanje gromova, mokri psi na lancu koji mi laju u lice. Nigde nikoga. Uhvatio sam asflatiranu stazu koja vidi ka gradu. Gledao na dole, izbegavajući kišu direktno u oči, povremeno podižući pogled da vidim da li neko dolazi. I onda, vidim mamine cipele, listove na nogama i kariranu suknju.
I to je ta slika koja je teret. Cipele i suknja i njeni lepi listovi na nogama.
Veoma mi je važno što razdvajaš pisanje kao terapiju i samu terapiju…
Terapije je dobro prošla. Zavoleo sam oca i shvatio da je moja majka imala brojne slabosti i da ne mogu da ih krivim niti žalim zbog ičega. Nema ljutnje, oni su ljudi sa integritom i dignitetom, koliko god ja mislio da oni mogu bolje. Iz tih promišljanja dolaze moje pesme. Dok ih čitam, sada sa vremenskom distancom, ne mogu da ih vidim drugačije no kao slike.
Porodične traume, nasilje u porodici, nasilje nad ženama, nad decom, nad starima su mikro ratni zločini. Oni ostavljaju dugoročne posledice na pojedinca.
Ja sam morao sve ovo da napišem, i još uvek pišem, kako bih izlečio sebe, svoje roditelje, njihove roditelje. Nekako, staviš sve to na papir, tako kako je i onda svi moramo da se nosimo sa tim. Ceo proces pisanja je lekovit i isceljujuć. Od kada se bavim pisanjem pesama intenzivno, manje mi krvare desni, ne bole me kolena, lepše spavam, lakše donosim odluke. Nisam sve to izbacio iz glave, ali te fascikle sa evidencijom bola su prečišćene, sve je lepo klasifikovano, zaheftano, uredno. Tako je lakše.
Ne postoji čovek koga smo više molili za knjigu ni knjiga koju smo više iščekivali.
Moram da kažem da su veliku dozu oslobođenja donele Milena Marković, njen roman Deca i Ana Djurić Konstrakta. Milenina poezija mi je pomogla da prihvatim takvu formu poezije kao validnu. Slično je bilo i sa Konstraktom. Njena muzika veoma rezonira sa mnom i kada je na Instagramu podelila jednu moju pesmu to je bilo nebo otvoreno za mene.
Kada sam sa Sladjanom iz IK Rende dogovorio objavljivanje, ona je to podelila sa Anom Rodić, a Ana mi je napisala da se tome raduje. Moje tinejdžerske dane obeležila je Anina knjiga Sebi samoj. I tako se, nekako, stvari vrte u krug i ja mislim da je to mnogo lepo.
Mnogo su mi pomogli i Ivana Percl, moja drugarica iz Hrvatske, ćerka Ivice Percla čije je pesme moj otac obožavao i filozof Hrvoje Jurić koji je moje pesme poslao Miljenku Jergoviću, on ih je objavio na sajtu i nakon toga sve se promenilo. Ida Prester je delila neke moje pesme i nakon svakog deljanja dobijao sam puno poruka podrške.
Kako si struktuirao obimno i veoma lično stvaralaštvo koje je nastajalo bez pretenzija u zbirku koja je vrlo struktuirana?
Verujem da umetnost koja dolazi iz dubokog ličnog iskustva ima misionarsku i isceliteljsku ulogu. Verujem i da ona, u svojoj biti, nikada nije pretenciozna. Umetnost, uključujuči i poeziju, mora da bude projekat iznutra, da bi se pretvorila u projekat od spolja. Tako je nastala moja zbirka i svaka pesma u njoj.
Kada su mi javili da mi se otac bacio pod voz i kada su mi rekli gde se to desilo, ja sam danima razmišljao što je poslednje video. Pa sam onda razmišljao zašto me je tim činom naterao da o tako nečemu razmišljam. Onda sam se pitao kako to izgleda kada čovek zna da će otići i šta je to što poslednje treba da vidimo. Takvi su uvidi veliki kao planina.
Time me je otac, koga nikada nisam voleo i koga sam, zapravo, mrzeo, naučio da neprestano moram da razmišljam kakav sam čovek, šta radim, kakvu sredinu kreiram. Šta će biti poslednje što vidim je odluka koju pravim sada. Na tome sam zahvalan ocu.
Verujem da struktuiranost ove zbirke dolazi iz njenog uzemljenja.
Moje su pesme na zemlji.
One ne pretenduju da budu nekakva viša forma poezije sa gomilom metafora koje će pokazati kako sam pametan. Moje pesme su sirove, pune mesa, krvi, vlage, memle, svega što sam video u životu i rešio da ne ignorišem već da iskažem poštovanje jer – sve to postoji. Moje pesme ne lete po vazduhu, one su tu, dole i mogu da se osete pod stopalima, izazivaju prijatnost i bol, kako koja, sve je u njima realno. Odatle struktuiranost.
Zašto su biljke toliko važne u tvom životu?
Nisam bio neki veliki obožavalac biljaka ranije. Onda mi je umrla mama. Ona se uvek bavila biljkama i cvećem. Kada sam je poslednji put video, pokazivala mi je svoju baštu. Bilo je to u maju, nije još sve izniklo. Ona je zasejano cveće odvajala nizovima kamenčića. Onda bi rekla: Ovde su mi zvončići, oni će u junu, ovde zevalice, isto će krajem juna…
Dok je radila, u kancelariji je imala jedan masivni sto iz onih socijalnčkih kancelarija iz sedamsedetih. Bio je smešten u jedno ćoše, na njemu se nalazilo mnoštvo saksija. Uvek je objašnjavala tipa: Ovo se zove Hristov venac, vidiš, liči na venac.
Kad je umrla, počeo sam da kupujem cveće. Adam je isto osoba koja voli cveće, tako da smo se našli. Sobne biljke na čudan način korespondiraju sa nama, ljudima.
Mislim da je humano udomiti biljku, oteti je iz ideje masovne proizvodnje biljaka i dati joj neki dignitet.
Kao i udomiti životinju iz azila. Ipak, nisam opsednut grandiznošču biljaka. Volim lišajeve, mahovine, paprati, sitno poljsko cveće, sitne ruže puzavice, šumske jagode, tako neke, koje izgledaju pomalo neuredno i svaki list vodi svoju politiku, to mi je lepo. Volim vlažan vazduh, volim vlažno kamenje pored vode, vlažnost koja se oseća u šumi. To su retke konekcije sa prirodom jer sam osoba koja voli grad. Poglavlja moje knjige se zovu po vrstama biljaka koje su potcenjene, a u kojima ja nalazi lepotu. One odražavaju moje gledište na život i sve oko mene.
Univerzalnost ljubavi
Ti se najviše baviš temom univerzalnosti ljubavi i kao da je to upravo najtransgresivnija najradikalnija istina – ljubav prema nesavršenim ljudima, ljubav koja je jača od smrti, ljubav dva muškarca, ljubav prema biljkama, prema kolačima…
Mislim da za sve što se radi mora da postoji ljubav. Ta ljubav moje da bude oličena u posvećenosti, može da bude znanju, u studioznosti, u razumevanju toga što se radi. O tome sam puno naučio od mojih prijatelja glumaca. Moraš da razumeš zašto stojiš tu gde stojiš, zašto nešto kažeš na način na koji kažeš, za sve što radimo mora da postoji opravdanje.
Jednom prilikom Vesna Pešić mi je objašnjavala kako je propao Vuk Drašković, a to je bilo zato što nije znao sam sebi da se prevede i objasni. I to je tačno.
Svi se mi menjamo, ali moramo da objasnimo zašto se menjamo.
Isto tako, sve što radimo, moramo da objasnimo zašto to radimo. Život nije jednostavan samom činjenicom da treba da plaćamo račune i da pravimo stitine komprimisa kako bi se sutra probudili. Veliki smisao života ne postoji, postoje mikro-posvećenosti. Recimo, zato sam izabrao Rende kao izdavača. Znam Sladjanu, znam je kako misli, znam da ako objavi nešto, objavi zato što voli.
Imao sam veliki strah od toga da mesim hleb ili bilo kakva testa.
To sam prevazišao i misli da sam prilično vičan pekarskim veštinama. Ali, uvek imam na umu da je kvasac nešto živo, da je brašno nastalo od nečeg živog, ulje isto, da je so deo žive prirode. I onda razmišljam kakvu energiju unosim u to što mesim, šta kažem tim drugim životima. To je to, jednostavno je. Sećam se filma Kao voda za čokoladu, prema knjizi Izabel Aljende. To je to.
Ljubav se sastoji u odnosu prema drugim ljudima i stvarima, sposobnosti da razumemo njihovu kompleksnost i naćemo u njima lepotu.
Adam i ja volimo da posećujemo radnje polovne robe kojih u Kanadi ima bezbroj jer je ovo potrošačko društvo. U mnogima nađemo lepe stvari koje su možda napukle i okrnjene i kupimo ih. U tome obojica vidimo lepotu. Imam utisak da kada takvu stvar usvojim, da ona širi ljubav. I da je sve to samo jedna fantazmagorija, meni je lepo da tako mislim.
Koja je tebi najvažnija pesma ili stih?
Ovde bih mogao da parafraziram pevačice koje često kažu da su pesme kao deca, svaku vole i ne mogu da se odluče koja je od koje bolja. Ipak, volim sve one koje su o ženama, o mami, babama, prijateljicama. Ja sam odrastao sa ženama, ponekad mislim da ne umem da mislim kao muškarac, i prema ovim pesmama imam posebno poštovanje jer su one vezane za najintimniji deo mene.
Da sam manje naivan mene ne bi bilo
Možda sam mogao
Da budem drugačiji
Da sam učio više
Stekao četiri diplome
Naučio sedam jezika
Rodio devet Jugovića
Da sam se bavio prevodjenjem
Savremenih filozofskih dela
Da moje ime stoji
Na udžbeniku iz fizike
Ili planiranja nečega važnog.
Možda sam mogao
Da kažem drugoj deci
Da se ne igraju
Mojim Lego kockama
I igračkama iz čokoladnih jaja
Možda sam mogao da se naljutim
Na onog jednog druga
Što je slomio vrat
Labudu od tankog stakla
Iznutra umivenog srebrom
Baba je do smrti govorila
Da ne može da prežali
Tog divnog labudića
Krivila moju naivnost
Jer dopuštam deci sve
A kako bih drugačije
Bako moja mila
Mogao imati prijatelje.
Možda sam mogao da odbijam
Da pišem sastave drugima
Da im slikam mrtvu prirodu
Šapućem dok odgovaraju iz hemije
Ja sam uvek bio
Slab iz matematike
Deca su mi davala
Pogrešne jednačine
Zato sam stalno
Tokom leta polagao ispite
No ipak
Imao sam utisak
Da me deca u školi vole.
Možda sam mogao
Da nosim mali perorez
Da izrežem grlo
Onom jednom što me
Šutirao u stomak i glavu
Da mu spomenem sestru
Kad me pitao gde ću
Da budem jednostavan
U rafalnoj paljbi
Možda sam mogao
Ali nisam
Imao sam kancer
Sad samo gorušicu
Krvave desni i problem sa težinom
Ponekad osećam
Snažnu bol u stopalima
Kažu
Da to hoće od stresa.
Možda sam mogao
Da se rodim
U nekoj drugoj zemlji
Od nekih drugih roditelja
Sa nekim drugim licem
Da govorim neki drugi jezik
Da jedem neku drugu hranu
Na primer
Gušćiju paštetu i tartufe
Jebene tartufe
Namaz od tartufa
Nežni zalogajčić od tartufa
Tartufe u čokoladi
Sve bi bilo drugačije.
Ovako
Imam sebe samog
Ovakvog
Tu sam gde sam
I sasvim mi je OK
Da sam pomalo naivan
Da me ljudi koriste
Smataju glupim
To je njihov problem
Jer ja vidim sve
I dajem im prostor
Da se osete
Velikim i važnim
I nadasve
Pametnim
Ima u tom pristupu
Nekog dubljeg smisla.
Photo: Kevin Stenhouse, Adam Puškar, Boban Stojanović private archive, Rende, Instagram, Facebook
