Bogomir Doringer: Kolektivno telo
se izliva na ulice

Bogomir Doringer je figura koju smatram jednim od najvažnijih mislioca savremenog doba. Da li je techno umetnost? Da. Da li je došlo vreme da se rave proučava na najvećim svetskim univerzitetima? Vrlo da. Postoje ljudi koji će u istoriju, u nauku i umetnost upisati sadašnji trenutak. Jedan od njih je Bogomir Doringer.

Od beogradskog detinjstva do amsterdamskog odrastanja i svetske karijere – pričali smo o temama koje se pominju u pola glasa i pripadaju mračnim uglovima klabinga. A ples je izmenio svet – te je intervju sa autorom koncepta Dance of Urgency odnosno Ples urgentnosti, svakako jedan od najzanimljivijih razgovora koje sam vodila do sad. Počeli smo od mesta gde smo se i upoznali. Beograd.

Koja su tvoja omiljena mesta u Beogradu? Čega se prvo setiš?

Čekaj da razmislim – kad zatvorim oči i šta mi prvo padne na pamet – rupe i koreografija na ulici.

Beogradske ulice nisu pouzdane.

Česte su scene kolektivnih performativnih protesta. 

Beograd je za mene grad iz sećanja i detinjstva. Romantizujem ga – bio je strašan a nama inspirativan. Bio je agresivan i mračan. Sećam se ulice Đure Đakovića gde smo živeli, u centru nije moglo da se diše. Bolnice za decu sa astmom… Imali smo i strategiju kako disati bolje, seljenja pa Kumodraž, Banjica, Voždovac. 

Plešeš za vreme bombardovanja 1999, i dan danas je meni a i mnogima drugim to fascinantno. Da li je to bio ples u nadi za boljim životom, možda ples do smrti ili srednji prst režimu Miloševića i NATO-u u isto vreme. Stalni dnevni horor – mada kad si mali ne znaš da je loše.

Živiš sve po prvi put, i živiš najbolje što možeš. 

Prvi miris kada pomislim na grad, mi je smog, a volim.

Pogledajte ovaj video, barem par minuta. Na koji način posmatrate ljude? Kako ih gledate? Šta mislite? Koja osećanja naviru? Razmslite o plesu koji izvode? Da li im se smejete ili volite? Ovi ljudi su danas u svojim 60tim godinama. Sledeći put kada prođete nekoga u tim godinama zamislite kakvi su bili kao mladi i kako su plesali.

Kad si počeo da izlaziš? Sigurno je u Beogradu počela tvoja inspiracija clubbingom?

Da. naravno. Sve je počelo u Beogradu. U Jugoslaviji a onda u njenoj fragmentaciji. Kombinacija straha, igre i surovosti iz detinjstva prenela se i na umetnost koju volim. To su uvek granične prakse, izučavanje rituala, site specific projekti, svuda po svetu. Ja sam naučio da igram u Beogradu a onda dalje razvio svoju koreografiju i njen smisao dalje.

Pomenuo si dečje igre – i surovost, i Marina Marković je u intervjuu to pomenula, Dejan Kaluđerović u svojoj praksi, da li umetnici sa naših prostora nose tu surovost u sebi – ili su senzibilisani da je vide – primete oko sebe a ima je svuda u svetu?

Način na koji sam odrastao je intenzivan i surov. Ispričaću ti samo jedan događaj. Dan kad smo mama i ja imali sudar, imao sam možda 7-8 godina. Vozili smo se i neko je naglo skočio ispred auta, zapravo se bacio pod auto. Na povratku kući sa tim polupanim autom, i krvavim, prolazimo ulicu u kojoj živimo. Onako potpuno u šoku, i bledi, i sa spuštenim licem, čini mi se do kolena. Naše komšije, deca naših komšija, sa kojima se ja kao družim, igram. Šta oni rade? Oni se se smeju i aplaudiraju. Uživaju u našem raspadanju i tragediji.

To me podseća na trenutak kada je Amy Winehouse bila u Beogradu. Poslednji koncert. Publika koja je kao voli, istovremeno joj dobacuje i govori “Sing, bitch, sing”. 

Kod nas te jednako vole i jednako vole da te ne vole. 

Mogu da nastavim dalje. Tri puta sam napadnut u Beogradu, jednom mi je promenjen fizički izgled. Lice mi je bilo otečeno. Zašto? Zato sto sam nosio crveni šal. Muškarci ne nose crveni šal u Srbiji tada. Posle me pitaju zašto si otišao ili su svi iznenađeni nasiljem u Beogradu. Pa ovo je zemlja u kojoj je na filmu svaka glumica silovana. Ovo je zemlja u kojoj je svaka druga žena silovana ili preživela porodično nasilje. Zašto smo takvi? Čak i kada ne želiš da budeš takav, postaneš takav. To je prelazna patologija. Bullied postane bully. 

Na koji način se onda nosiš sa svim tim apsurdom. I kroz sopstvene rituale i art.  

Kako ćemo mi zamisliti društvo u kome nema nasilja ili silovanja?

Mi se toga igramo od detinjstva. Apsurd i pomešane emocije su nešto što nam je poznato. Rat i menjanje vrednosti. Otišao sam tražeći mesto gde se osećam slobodnim.

Francis Alÿs na venecijanskom bijenalu posle korone posle tenzija posle svega što smo kao čovečanstvo prošli – samo snima dečje igre (Children Games). Sve je opensource i free share, deca se igraju surovo ili sebično i do neke mere ekstremno i vidiš današnjost jasno ti je sve.

Kroz dečje igre vidi se u kom je stanju ekonomija, kako izgledaju ratovi, šta znači imati karijeru i biti ambiciozan. Ljudi se uglavnom igraju i uče surovosti. 

Ne znam u kom se trenutku u Holandiji društvo promenilo – jer se oseća užasna disciplina i sve se promenilo ka većoj kontroli i preispitivanju.

Kako vidiš sve uticaje na tvoje promišljanje, praksu, ideje – ono čime se baviš?

Odrastanje je kontradiktorno. Moj pradeda je došao za vreme kralja kroz projekat saradnje sa Austrijom i jedan je od osnivača Senjskih rudnika. Kasnije je i streljan… Avgust Doringer, odatle to prezime. A porodica sasvim obična – mama medicinska sestra i tata ugostitelj. I ja sam doživljavao nasilje u kući, od tate.

Stabilnost mi je došla kroz mamu i njene roditelje, nanu i dedu – kad je najgori dan napolju, mi se oblačimo, pravimo planove, maštamo. Idemo svuda – živimo život srednje klase, taj manir filmovi pa razgovori, odrastanje u potpuno zaštićenom mehuru. Što bi rekla Bjork “It is a musical”.

A onda Holandija?

Nastavlja se ta kontradiktorna pozicija, mnogostruki identiteti – pre svega Srbin, imigrant, pa student umetnosti. Kad sam došao na studije nisam imao prava da radim legalno – identitet srpskog imigranta je takva pozicija – da si ilegalan samim postojanjem. Predrasuda je neizbežna. Prvo što sam promišljao je — ILEGALNO POSTOJANJE — ilegalni imigrant umetnik. Ovim sam se bavio u svom projektu ILEGALNA STOLICA (Illegal Chair).

Već tu sam uočio šta je medijska fabrikacija i uticaj – postaješ ono kako te mediji predstavljaju, a kroz medije plasiran identitet srpskog kriminalca ilegalnog imigranta. A u isto vreme jedino mesto gde sam imao pristup i moć je dancefloor. Neverbalna komunikacija, oslobađanje, osvajanje kluba je drugačije nego u školi. Uloge i pravila su drugačija. Najbolji pokreti su jedino što je bitno. Tu su valjda počeci projekta I Dance Alone. Sa dolaskom u Holandiju sam i shvatio šta su lokalni problemi, a šta globalni. To je bilo jako bitno. Dosta problema u našem drustvu su jednostavno problemi savremenosti.

Ples nije toliko diskriminatoran kao stvarnost, u klubu kao da postoji drugačiji svet?

Ples je deo rituala odrastanja i bitan je u oktrivanju ko sam i šta sam. Kako sa 15 god kao vrlo fluidan identitet možeš da postojiš u Beogradu – kako nađeš društvo, kako ih upoznaš i gde je to mesto gde sebe možeš da vidiš, da spoznaš?

Hajde da pričamo o onome čime se baviš u umetnosti, pored rituala tu je kolektivnno telo i participacija u rave kulturi…

Danas kada razmišljam o odrastanju, najveći šok mi je sećanje na spektakularne izlaske Industrija prvi Exit festivali i Kinić i Bejsment, Akademija… Ples je još tad bio jako bitan i za ojačavanje duha i tela i slobode kretanja. 

Grad nije pripadao meni ni sličnima meni.

Mi smo na danceflooru zamišljali neku drugu budućnost i pravili planove u pokretu i ekstazi. Formirali nekakvu društvenu opoziciju. To je tema kojom se dosta bavim.

NOĆNA EKONOMIJA

Nedavno mi je drugarica rekla da je u toku rejva prešla oko 30km, ima telefon koji broji korake, ples je ozbiljna fizička aktivnost, iako se to ljudima ne čini tako – ali plesati 4, 6, 8, 12,20 sati, čak i samo stajati je ekstremna fizička granica.

Da, telefon i sat koji broji korake, ples iziskuje ludilo posvećenost i snagu tela. Tu su i količina vode, prodatih pića i karata. Brojke. U Holandiji sve mora da se opravda ekonomski. Tamo nikad ne bi dozvolili da klubovi rade 24/7 da ne postoji ekonomska opravdanost.

Noćna ekonomija je dosta uspešna i bitna.

Kada sam ja otišao tamo, društveni momenat je stvarno bio specifičan. Post 9/11, ubijen je Teo van Gogh – svakako taj film (Submission) je zaista bio uvredljiv jer gola žena u providnoj burki čita kuran, Volkert van der Graaf ekstremni levičar je ubio Pim Fortuyna. Islamofobija počinje i nastupa veliko zatvaranje društva i ljudi. Odjednom, sve je klub za određene grupe, a ja dolazim iz Srbije koja je omražena. Čudna je atmosfera mešanja, kamere za obezbeđenje su svuda. Vlada strah od terorizma i politička paranoja.

Telo je ukočeno. Kada će opet krenuti da igra, da se kreće?

Kakav je kontekst u klupskoj kulturi?

Po mom dolasku za Amsterdam tela se nisu kretala toliko kao u devedesetim – ako se pogleda Holandija 90ih, tu je bio popularan Gabber ples. Jako brzo kretanje nogu i ruku, plus 160 BPM. Svi su u svim pravcima i to su neki potpuno neljudski pokreti. Onda imamo taj moment kontrole, 9/11, odvajanja grupa. 

Sve do dvehiljadedesete tela se ne kreću kao ranije. Mislim da su izbegličke krize 2014. ponovo pokrenule tela. 

Tu su i društveni pokreti, Me Too, Million Hoodies March, Black Lives Matter, Rave-o-lution u Gruziji, svi oni su ojačali novu omladinu da preispita mesta na kojima uči, institucije, noćne klubove itd. Danas u Amsterdamu postoje žurke za ljude sa slabim vidom, sluhom, različitostima, drugačijim telima itd.

Ceo film 1995 Gabber documentary možete pogledati na linku.

Šta se dešava kad pozicioniraš kameru iznad dance flora – šta možemo da saznamo o društvu? Da li možeš da posmatraš masu kao mikroskopski snimak ili da kroz tehnike zumiranja istakneš dinamike i proučiš.

Teško je bilo ući u klubove kad sam došao u Holandiju. Pristup je bio ograničen i karte su bile preskupe. Sećam se jedne od prvih žurki za koju sam bio na spisku – Sensation White stadion Ayaxa, svi su u belom – gledaš ih odgore i shvataš da se niko ne pomera. Vidiš male krugove grupa koje su zajedno došli i ne mešaju se tu je krenula ideja da postoje neke pravilnosti. Ta žurka je po svemu trebalo da bude vrhunska, skup zvuk, ogromni obrt i ekonomija stoji iza nje, dobro piće, dobra droga – a telo se ne mrda.

Već 2014. sam zakačio prvu kameru i počeo da snimam žurke. Da skupljam svoje “mikroskopske” uzorke.

Ta kriza tela (BODY CRISIS) – me je podstakla da tražim tela koja se kreću i da vidim ima li to veze sa društvenim promenama. Holanđani su pre par godina uradili istraživanje, način na koji se ljudi kreću u izlascima, kao kada su ranije lovili ili kad se pare. Iste te dinamike su samo ubrzane na muzičkim festivalima. Postoje kompanije koje imaju softvere koji prate i proučavaju kretanje tako da ti prodaju više piva – da stigneš do piva pre nego do vode, pre nego do vecea.

Čini li ti se da nam u poslednje vreme vecei postaju jako bitni. Neko iz društva mi je rekao da bi smo mogli da uložimo i umesto separea iznajmljujemo wc u klabingu.

Da, vecei su poprište borbe. U Bernhajnu se tuku, platforme na nogama se koriste da se izboroš za wc. Sada postoje mini wc bande, kao ovo je moj wc, vrlo je teritorijalno to pitanje. Što je opet na neki način društveno politička borba.

Tako nije bilo ranije, sećaš se?

Ne, wc je bio mirno mesto. Svi smo koristili sve. Ljubazno.

Čini ti se zanimljivo kako se arhitektura menja prema društvu?

Pre par godina, pred izložbu Dance of Urgency smo imali projekat koji se gotovo isključivo bavio scenskim dizajnom kroz perspektivu droge na Fakultetu primenjenih umetnosti na Univerzitetu u Beču. Pozvao sam gosta koji je studentima objašnjavao dizajn stejdževa i generalno arhitekture za Boom festival u Portugalu. Važna je izmenjena percepcija i doživljaj tela. Potrebno je obezbediti prostor za hiljade i hiljade ljudi na esidu, to je ekstremno rizično. 

Kako vrednosti i gostoprimstvo da izvedeš kroz dizajn prostora. Kako da se 17.000 ljudi oseća dobro i dobrodošlo u altered state of consciousness.

Nekako smo preskočili da kažemo tvoje formalno obrazovanje i rad

U Beogradu sam studirao sociologiju dok nisam shvatio koliko je pasivan način učenja i koliko su mi kolege homofobične. Ubrzo sam otisao iz zemlje i studirao umetnost na akademiji Geritt Ritveld, master na filmskoj akademiji i bio sam prva generacija koja je počela artistic research kroz film. Moj doktorat je isto u tom domenu umetničkog istraživanja u Beču – University of Aplied Arts, druga generacija umetničkih studija. Radim kao freelance curator za Nxt Museum novih medija u Amsterdamu a otvoren je za vreme korone. Kad na našem pričaš neke stvari budu pretenciozne, a na holandskom nemoguće za izgovoriti. Na engleskom ne moraš da budeš skroman. 

TELO KAO INSTRUMENT

Ali da se vratimo na telo i na neverbalno…

Posmatram telo kao vrlo osvešćeni instrument – kretanje kroz prostor kroz vreme. Arhivu doživljaja i pokreta.

Odrastanje u Beogradu – ulice bez svetala i krivi ivičnjaci leti sediš u šortsu na ivičnjaku debelom i osetiš kako te prži asfalt kroz taj kontakt. Leto nigde nikog nema i ti imaš dodir sa gradom kroz ivičnjak, pipneš grad. Nije kao gradovi sada, gde je zaštićeno i telo nema neposredni kontakt s gradom.

Danas je prostor grada često džentrifikovan i sterilan – nema fizičkog uticaja tela na grad, kad hodaš, da igraš, da grad reaguje na tebe. Greškama, vremenom, opasnosti.

Kad sam se iselio iz sredine u kojoj sam živeo, potrebno je bilo dosta kretanja. Znaš koliko treba iz centra do Kumodraža – gde kroz prozor pevam s bambijem. Stalno sam smišljao strategije kako se vratiti iz grada bezbedno – dosta sam se kretao, na sve načine. Tu sam sa sobom otrivaš adrese i lokacije. Mi smo se često selili i uvek nova sredina. 

Uvek isto: “Ja sam Bogomir, mogu s tobom da se igram”. Isto kao danas u klubu. 

Potpuno delim to mišljenje, rejv nekako prevazilazi tu nekomfornost upoznavanja, socijalnu anksioznost koju svi imamo u nekoj meri.

Proučavao sam proces nastanka i uvođenja rejva u kulturu i društvo. Mi kroz obrazovanje, crkvu pa i sport stalno disciplinujemo telo. I naše telo je kontrolisano i zamrznuto ako ne i utrnulo a nekad potpuno odsečeno.

KOLEKTIVNO TELO U UMETNOSTI

A meni su ti telesni doživljaji bili bitni. Bavim se telom kroz ples, umetnost i kasnije kroz droge.

Veliko je pitanje kako preoteti svoje svoje telo od represivih kontrola i represivnih društvenih mehanizama.

Beograd su za mene bili i studentski protesti sa kojima se kreće masa ljudi na ulicama i oslobađa se kroz umetničke akcije i aktivnosti, jaja, šerpe, koreografije. Umetnici nisu imali više umetnost u galeriji nego u ulici – muzeji nisu bitni već gledaš šta se dešava na Platou.

Koreografijom i kolektivnim telom se bavi i film Marte Popivode How Ideology Moved Our Collective Body, a ona je bila deo izložbe AJNHAJTCLUB …

Grad pripada kolektivnom telu. Kolektivno telo se kroz muziku sinhronizuje. Ljudi kao da inače žive u formalinu a kroz žurke se oslobađaju. I onda kad je potrebno obruč kluba se razbija i telo curi u javni prostor.

Primeri su brojni, Gruzija, Ukrajina i Nemačka.

Antifašitički pokreti kreću iz klubova i klaberi izlaze na ulice da igraju. Njihova tela su jasna i artikulisana.

Društveni pokret vežbaš u malim sredinama, sobama i napuštenim podrumima, pa se telo razlije na ulicu – hipi pokret je kroz ples ojačan. Fasciniran sam masama ljudi, ali u isto vreme su alarmantne. Poput oblaka su znak vremenskih promena. Koliko su god zavodljive, fenomenalne, uvek ih treba posmatrati slojevito i pažljivo. Želimo da im se pridružimo da budemo jedno, a u nekom trenutku postane neprijatno. Što i Kaneti kaže u knjizi Masa i Moć.

Telom isto tako može i da se manipuliše, zavisi ko je koreograf…

Voguing ili pravci koje volim a to su američka muzička kultura i african american post slavery, odnosno posle oslobođenja iz ropstva, soul, hiphop, techno, gospel svi oslobađaju telo. I Elvis je proterivan u želji da se telo disciplinuje i postane belo, da pokreti prestanu da podsećaju na pokrete afroameričke kulture.

Sloboda se sastoji u tome da telo ne mora da se ponaša identično i sve dok se krećeš svi su dobrodošli. U Voguingu imaš roleplay i možeš da budeš kralj i kraljica i možeš da imaš kroz ples i rehearsal, poziciju koju u društvu nemaš.

To me podseća na karneval, istorijske običaje da se smire društvene nejednakosti, time što će na jedan dan sve biti moguće – biće moguć telesni kontakt, možda ljubav ili seks pripadnika raznih staleža. A sutra – sve po starom, tmurni svet društvene nepravde…

Odrastanje i emancipacija iz primarne porodice su isto to – vežbanje stalni rehearsal. Imaš 15 -16 godina, klinac si i izlaziš i imaš slobodan prostor za rollplay, dressing up, proximity tela. Vežbaš odlazak od roditelja i dolaziš u novu sredinu. Tu su ti svi u jednoj novoj vrsti privatnog prostora i učiš nove oblike intimnosti koja nije samo seksualna niti porodična nego i prijateljska, poznanička, dobronamerna.

I participatorna i performativna…

Ili je to neki borbeni ples ili je religiozni ili erotski ili takmičarski.

Zašto misliš da se vrlo često u društvu briše koliko je ples politički, nakon 100 godina dokazanih političkih plesova mi se vraćamo na dokazivanje apolitilčnosti?

Još jedan dokaz koliko je ples moćan i koliko može da uznemiri. To je ono što je crkva htela da zaboravimo – kategorizacija telo u odnosu na lepo elegantno uzdržano u suprotnosti sa egzitičnim, seksualnim, divljim.

To možemo videti i u našem društvu danas – twerking je vulgaran, a balet uzvišen ili seksi. Prezir visoke kulture prema niskoj kulturi je pre svega klasno pitanje, prezir prema siromaštvu.

Ples ne dolazi iz fioke “joy and happiness” već iz nekih pomešanih osećanja, nerešenih trauma…

Video Dan Halter The Zimbabwean Queen of Rave iz 2005, kombinuje ličnu priču u odnosu na iskustvo u masi. Toyi-toyi je južnoafrički ples korišćen u političkim protestima u Južnoafričkoj republici, uključuje udare stopalima i spontano pevanje koje nekad uključuje političke slogane ili pesme, improvizovane ili prethodno napisane. Više o radu na linku.

HITNOST PLESA: TERITORIJALNO TELO U POKRETU 

Kategorizacija tela potiče od kolonijalne ideologije. Mi, kao Istočna Evropa smo u očima Zapada i nedovoljno nepoznati i često apsolutno i istorijski preskočeni. Kod nas je ko i u Gruziji, vidiš po domaćim filmovima – neko uvek igra i gori.

Misliš kao tvoj rad Dance of Urgency?

Ples urgentnosti nije konstantan ali se dešava u trenucima lične i kolektivne krize i može da osnažuje pojedinca ili grupu. Može u trenutku političke krize da popravi gradove i napuštene sredine. Mene taj ples zanima.

To je moj ples. Živim kao neko čiji je otac bio nasilan, ko je doživeo porodično, ali i javno zlostavljanje. Moje telesne granice nisu poštovane.

Ples je moj coping mehanizam.

Zato razumem šta znači kada ti neko pređe granice zemlje, kada nemaš mesto gde da se slobodno krećeš i izražavaš. Meni je ples vežbanje slobode kretanja.

Ima puno žurki i festivala, muzika je slična, svetla, dim ali tela se ne kreću isto i vrednosti nisu iste.

Ples urgentnosti oslobođenja naspram plesa kolonijalnog osvajanja?

Jasan je postkolonijalni model – kada gledaš kompanije i festivale. Pomenuo sam Sensation White – dosadio je svima i sa opremom kreće na turneje po Istočnoj Evropi, Brazilu. To je i gostovanje brojnih festivala po Hrvatskoj, sa kartama nedostižno skupim za lokalno stanovništvo, bez uključivanja lokalne scene. 

Teritorijarno telo u pokretu, zakači se na neki prostor, stavi ograde, roka i naplaćuje i najbitnije – ne uključuje taj prostor. Nove zgrade u Holandiji su nastale od novca festivala, to je ogroman kapital.

Festivali nisu jednostavno izvozni proizvod, oni su način nove kolonizacije.

Za vreme korone lokdaun, a traje Dekmantel u Hrvatskoj, svi su na brodu sa holadskom zastavom i svi se lože na neki freedom.

Tim modelima moramo kritički pristupiti, često sam se uplitao i dobio sam vidljivost jer sam počeo da preispitujem te odnose moći, i klinci su to dalje nastavili i čini mi se i bookinzi i sve se promenilo.

Postojeći modeli su neinkluzivni i postkolonijalni ili otvoreno kolonijalni.

Izdvojile su se nove imperije?

Kada pričamo o tehnu – Nemačka je supersila – techno, šta god da je tehno sve pripada nemačkoj i brending i kulturne aproprijacije i kulturne politike. Nezamislivo je da Srbija brendira turbofolk.

Mi smo technogermany telo, a isto tako si i američko telo. Ranije je i mešanje u muzici bilo politički kontrolisano – muzika iz Francuske da dodje u Englesku nije bilo moguće.

Nemački tehno je potvrdio kroz Berghain, ranije kroz Tresor. U razgovoru sa Dimitri Hegemannom, osnivačem Trezora saznao sam o tom razvoju tela telesnosti. Telo se nije pomeralo osamdesetih, njemu je bilo fascinantno kako je elektronika basom počela da pomera tela sredinom osamdesetih. Prema Hegemanu, posle pada Berlinskog zida – sinhronizacija Nemačke mogla je da se desi samo uz repetativne ritmove ili bez reči ili baš jako jednostavne emotivne reči.

Underground Resistance je kolektiv iz Detroita, uglavnom muškaraca, afroamerikanaca. Jeff Mills i Detroit nisu slučajno došli 1989. za Berlin – oni su tada bili u dvadesetim i tridesetim godinama, doneli su nešto novo u Nemačku.

Dimitri Hegemann ih je namerno pozvao da pomognu u ujedinjenju novonastalog Berlina posle pada zida. 

I to je bio ples urgentnog stanja?

Cornelius Harris i Mark Flash (Underground Resistance) su se upravo time bavili tokom artists in residence programa u Beču na koji sam ih pozvao. Oni su hteli da pokažu video eseje o afričkom bubnju. Taj instrument je bio problematičan i vlasnici robova su ga se plašili, izazivao je fizički doživljaj, verovalo se da robovi na neki način mogu da se organizuju i planiraju pobunu protiv vlasnika. Bubanj je opstao je uz sopstvene mini verzije, male instrumente koje je lako sakriti.

Kroz taj bubanj, danas su u našu kulturu došli i dodir i pobuna.

Kroz kombinaciju slika i zvuka oni demonstriraju kako je muzika uvek bila muzika otpora i robova i afroameričke zajednice. Osnivač koreometrike Alan Lomax je pokušavajući da nađe svog prijatelja, koji je bio rob njegovog oca, otrkio mnoge nove i nepoznate umetničke pravce, čitav spektar kultura nekadašnjih robova. Zapisivao je pravce i muziku tražeći prijatelja.

SVAKO TELO IMA ARHIVU POKRETA

Šta ti je još otkrilo proučavanje koreografije?

Postoje studije koje dokazuju da koreografije dolaze od tehnologije koju su koristili ljudi u svakodnevnom poslu. Pre svega se gleda na tradicionalne plesove ali onda ako pratimo tu liniju misli možemo da posmatramo i radničko telo. Radničko telo, telo fizičkog radnika ima mnogo veću arhivu pokreta – plesovi ne dolaze od visokog društva. Kao u filmu Titanik, način na koji se provode u podrumu za razliku od gornjeg sloja gde je telo je kontrolisano i pod merom.

U Engleskoj su radnici govorili početkom dvadesetog veka da ako nemaju društvenu poziciju barem mogu da igraju kako god žele. 

Jeremy Deller dolazi iz UK i britanske istorije rejva. Dovodi rejv u post industrijske prostore, zatvorene fabrike i mrtve mašine. Prostori oživljavaju kroz rejv i pokreće se proizvodnja. I u Nemačkoj je slično.

Plesovi su svi mašinski, liče na odbrojavanje.

Neverovatno je bilo da pomeraš kukove. To je došlo tek uz Detroit.

Kod nas je definitivno drugačije?

Naravno, na svadbama bacam tanjire kao dete, svaki trenutak za buku je dobrodošao. Definitivno je bilo drugačije u Jugoslaviji. Predstavljani smo kao konzrevativni ali nismo to bili. 

Da, na priredbama u osnovnoj školi koje danas prikazuju kao neke totalitarne zabave, mi smo igrali pop muziku i imitriali scene, lambada i drugo…

Kad igraš – a svuda se igralo – slobodan si. Ispred projekcije Prljavog plesa filma, ja sam igrao. Ili kao dete, imao koncerte za starije. U Holadiji je to drugačije – kontrolisano je, Zapadna Evropa je u tom smislu mnogo konzervativnija.

Čak i dark rooms, nešto su što nije nemački izum, ali jesu današnja norma. Jedan izgred, mesto za seks u potpuno normalizovanom ostatku kluba. I uz svu oduzetost tela u izmenjenim stanjima svesti i tela u mraku – u dark roomu si i neko te pita Izvini, mogu li da te dodirnem, ti kažeš Ne, i on kaže Zahvaljujem. Zamisli tu kontrolu, to institucionalno telo, uvek ispravno, sve po redu.

DA LI POSTOJI RED KOJI NIJE REPRESIVAN?

Hm, pitanje je ko je na listi a ko nije. Ko ima pravo da mu je dobro i lepo. Meni su različite zemlje kao različite porodice, posle dugo vremema znaš sve probleme i počneš da se gušiš. Moraš da ideš malo napolje pa da se vratiš.

Rave je demonstriranje da je samoorganizacija i alternativan način organizacije moguć. To saznanje mi je omogućilo što imam hiljade i hiljade bird eye snimaka. Nešto što izgleda spontano i out of control u stvari je selfcare i odgovornost ka drugome.

Kako je to geografski raspoređeno?

Uz globalizaciju i svetsku popularnost i moć, svi su krenuli su da se šire i otvaraju ali ostaje veliko pitanje šta se dešava kada se prebacuju modeli koji kulturalno nemaju veze. Šta znači rave u Brazilu? Na jednoj žurci u Sao Paolu mi je jedan raver rekao: “Nema smisla, pogledaj kako su svi nasmejani, to nije soundtrack za taj život.” 

Da ali ples nije samo seks niti ritual parenja, već su u njega ugrađeni i odnosi civilizacija i ko može da se kandiduje za taj ritual ko s kim sme da dolazi u odnose…

Casting uvek postoji. Door bitch. 🙂 svaka dobra žurka mora da ima pravi balans. Kao kada kuvaš. Začini po meri. Ako pogledaš Berghein, ranije je postojao u drugoj formi, kao kulturna institucija sa popriličnim budžetom od 2-3 miliona evra državne podrške, sada je mesto moći, mesto obožavanja, sada opet svi ćute i isto se oblače, isto izgledaju. Od umetničke igraonice se pretvorio u crkvu. Bio je igralište i mesto za pomeranje granica, nije bilo upliva nove ekonomije. Potrebna je nova utopija.

Ne znam, većina klubova nakon nekog vremena treba prosto da izgori, ne figurativno. Pitam se da li je vreme da svaki dobar klub izgori? Jedino tako mogu da nastave svoj fantasticni život.

Opet mi je jednom prilikom neki raver rekao ljuto u Berghainu: „Ovo mesto treba da nestane. Idite pravite klub svog vremena. Igrate uz moju muziku u klubu moga vremena“.

Da li je vreme za smenu?

Primećuješ li cikluse?

Jedna od ideja Dimitri Hegemana je da rejv postaje kao nova religija. Ima ideje smene u Holandiji – nova mesta imaju dozvole do 5 godina – traži se biznis plan. Uvek plešemo na na novim mestima, koja su upotrebljena u procesu džentrifikacije. Ples se koristi kao popravljanje, oživljavanje dela grada, podiže cenu.

Na 5 godina dance floor se menja zbog rasijalizovanig profajlinga – sad opet radi sa novom promenom – ista scena i nova smena. Ciklusi. Zapravo ritual plesa se koristi kao konstantna migracija grupa i osvajanje nove generacije. Ali recimo pozicije na dance floor-u u nekim klubovima se ne menjaju. Tu je savrsen primer rad Sampo Hännien posvećen Panorama baru.

Šta ti je klabing privatno pružio?

Čitava moja mreža i sva moja poznanstva su počela na plesnom podijumu. I majku svoje ćerke Rumi Lu sam upoznao preko plesnog podijuma i prijatelja. Fascinantno kod plesa je što ti otvorenih očiju sanjaš o svom životu i van si svog tela i kolektivno zamišljate moguće budućnosti izbegavajući tešku sadašnjicu. 

Draže su mi noćne žurke nego dnevne jer zajedno sanjamo. 

Sinhronizovanost je ono što ja pokušavam da uhvatim. Dok masa igra kao jedno, šta se dešava unutar tela. Naučnica Bojana Gligorijević – to vidi kao snalaženje i preživljavanje i nimalo usporene procese, slične onima u organizmu.

Da, Bojana se bavi proučavanjem ćelija – najzanimljivije o tome šta se u ćeliji desi kako ćelija raka donosi odluku da metastazira – da ode na potpuno neizvestan put. Koje su to sredine koje sada proučavaš, šta se dešava na makro i mikro planu u tvom radu?

Vraćam se u Gruziju u Basssiani jer to klub gde sam, kao i u K41 u Kijevu osetio leptiriće kao kad sam bio klinac. Gruzija ima bitnu ulogu u zaštiti EU vrednosti i verovatno je na meti i planovima Rusije i može rat da se proširi vrlo lako. Dok se kroz ples može vežbati antifašizam i otpor, protest. Provešću neko vreme snimajući u Gruziji.

Na mikro nivou zanimaju me gestovi tokom plesa – na koji način si inviting ili odbijajući. Toliko toga se dešava u ramenima prstima izilovanje pojedinca iz mase. Moji projekti kreću od mene kao umetnika koji je zainteresovan – ali su često nemogući i dugi i na tom putu istražuješ ostalo. Svo to znanje i višak koji izađe iz projekta se dalje distribuira i prevodi u mene kao predavača, mentora, kustosa, savetnika…

Često pratim #danceofurgency i #IDanceAlone hashtagove na najrazličitije teme i otkrivam plesne umetnika i aktivističke pokrete širom sveta.

Da, sve to postoji u formi različitih izložbi samoorganizacije, zamišljanje slobodnih prostora, slobode a da li to znači proizvoditi i znanje koja nastaje u procesu, ne znam. Može da bude na neki način deo svega što radim. Neke od projekata koje vidiš sam pomogao ili naručio. 

Šta je za tebe ples lično?

Ples je za mene coping mechanism između ostalog. Ples se uči kao mirroring – stalno sam bio izložen primerima plesa. Mama je uvek igrala i klinci 90tih koji su zbog rata imali jednu arhivu pokreta i reference koje nisam mogao da naučim u Holandiji, kad se setim kako se igralo 90tih KST, Akademija – spekar čitav ponašanja i plesova. 

Naš svet je bio istovremeno mali i bogat i trudio se da ostane bogat jer je bio izolovan i želeo je da se dokaže. Mnogo toga nije, ali nam je kultura bila pristupačna. Filmski festivali – FEST, napraviš fake ID i trudiš se da uđeš, ideš na sve predstave svuda…

A sećaš se zašto? Sećaš se da su autorski opusi bili i na televiziji? Ne možeš tek tako da želiš da ideš na Fest, prvo imaš neku osnovu.

U Holandiji da odgledaš Almodovara i Matriks u isto vreme sa Bergmanom i Linchom to nije bilo moguće. Mi smo imali glich realnosti, politike, svega… Sećam se Vangelisa na TV špici, učiš i slušaš elektronsku muziku na teveu. Bile su emisije gde se igra – Diskoteka. Dance grupe i reference na ono šta se dešava u Nemačkoj i širom Evrope. Sweet movie su bile sedamdesete u Holandiji, porodični ručak nedeljom i erotski filmovi, kao zabava nedeljom.

Jako je zanimljivo da se radnja tog filma desava baš tada tamo. Da se različite ideologije, i umetnički pravci sreću na brodu u Amsterdamu. I sve to u režiji jugoslovenskog reditelja Dušana Makavejeva. Sve u svemu, kulturni program Jugoslavije još uvek je ostavio dobre tragove u devedesetim, a onda se razvodnio. Prezahvalan sam na svom osnovnom obrazovanju i uticaju filma. 

Zbog posla na fakultetu dosta se srećeš sa mladima. Možeš li da uporediš nekad i sada? Koje su to nove teme koje mlade zanimaju danas?

Jedna od tema koja me zanima je kako ritual plesa preživljava kroz vreme, zanimljivo je da ples kroz maskiranje i nove tehnologije dobija nove odlike – drustvene mreže, aplikacije kao ritual maskiranja i plesa.

Ilegalni rejv i samozaražavanje odnosno selfexposing za vreme kovida pod sloganima “važnije mi je mentalno zdravlje” – mladi su definitivno bili za ilegalne žurke i rejvove. Neki drugi koncepti odgovornosti – mentalno ispred fizičkog zdravlja.

Važnije mi je mentalno zdravlje!

Nisam se pronašao u svojoj generaciji tamo. Oni sa kojima se družim su ili dosta stariji ili dosta mlađi – sve što je dobro u Holandiji rezultat je borbi generacija iz 60tih, 70tih, 80tih skvoteri koji su završili kad sam ja došao.

Kad zamislim kako sam se oblačio dok mi nije krenula brada, bilo je zaista dosta prostora za eksperimentisanja. Sećam se sedim u bundi vraćam se noćnim prevozima 401 i Galeb Nikačević i gomila dizelaša. Velvet Goldmine sam gledao besplatno više puta u bioskopu Kozara, učili smo jezik, imali smo svoje likove.

Kultura nam je dolazila u ogromnim količinama – a moja generacija u Holandiji je bila kapitalistički nastrojena i sa američkim uticajem – bez stava ili sa sve volim stavom. Stav “ne gledam filmove ne mogu da se fokusiram”, a to su ljudi sa akademije.

Šta misliš o novim generacijama?

Jako često pričam pred ljudima i na sceni pre je bio običaj neko sluša i ode, a neko ne sluša i ode. Danas mladi priđu, nastave da pričaju kreneš da ih srećeš javljaju se, nekada me studenti predlažu svojim univerzitetima. Vrlo je velika nagrada da ideje koje imam sa 40 godina imaju i mladi i prepoznaju se u njima. 

Novi klinci su ludilo. Sve vreme se najavljivalo da je ekranska generacija izgubljena i moguće je da je tačno, ali oni s kojima ja dolazim u kontakt kroz škole ili u klubovima su osvešćeni znaju šta se dešava svuda u svetu, imaju zanimljive ambicije i vrednosti. Nekada su preradikalni i uzbudljivi, nešto što sam hteo da budem, ali nisam imao pravi tajming. Moje ideje rezonuju kroz mlada tela i duh.

Photo: feature photo by Nikola Lamburov, Bogomir Doringer private archive, bogomirdoringer.info, youtube, instagram #IDanceAlone, #DanceofUrgency @JEREMYDELLER @NXTMUSEUM @HARMVANDENDORPEL @BASSSIANI @NIKOLALAMBUROV @BOGOMIRDORINGER