Branka Katić: Iluzije čine naš život prividno lepšim i neophodne su da nas izmeste iz grube realnosti

Jedna od najtalentovanijih filmskih i pozorišnih glumica u regionu debitovala je u filmskoj komediji Nije lako sa muškarcima sa doajenima jugoslovenskog glumišta Milenom Dravić i Ljubišom Samardžićem. Upravo ova uloga doprinela je da upiše studije glume u klasi Radeta Šerbedžije, nakon čega su se nizale role u kultnim filmovima jugoslovenske kinematografije. U jeku svoje slave usledilo je preseljenje u London gde je nastavila da niže uloge rame uz rame sa holivudskim glumcima poput Roberta Redforda, Daniela Craiga, Christiana Balea, Javiera Bardema, Johnnyja Deppa, Juliette Binoche i mnogih drugih.

Od 2016. ponovo je osvojila regionalnu publiku u hrvatskoj hit seriji Novine i Šutnja, kao i u popularnim domaćim serijama Ubice mog oca, U klinču, Advokado i mnogim drugim. Ipak, zvanični povratak iz Velike Britanije postao je izvesan stalnim angažmanom u Beogradskom dramskom pozorištu i predstavom Sumrak bogova, potom i Tiho teče Misisipi, kao i predstavom Tramvaj zvani želja u režiji Lenke Udovički za koju je dobila nagradu Miloš Žutić za najbolje glumačko ostvarenje, koja je ujedno i njena četvrta nagrada za ulogu Blanš u pomenutoj predstavi. Tim povodom, u ekskluzivnom editorijalu za Journal.rs i Journal.hr razgovaramo sa Brankom Katić o dramskom delu Tennesseeja Williamsa koje glasno progovara o temama njegovih ličnih, pa i kolektivnih, slabosti koje su aktuelne i danas.

Prvi red male scene Beogradskog dramskog pozorišta. Borba za egzistenciju koja ne priznaje tuđa osećanja, mentalna slabost, laž, manipulacija, nedostatak empatije i naposletku osuda – vodi nas do najitimnijih dubina junaka predstave Tramvaj zvani želja. Glavna uloga, bila je predodređena Branki, a nakon odgledane predstave shvatite i zašto. Slom duše i na krilima samoobmane izgrađenog lika koga na kraju izdaje i rođena sestra – može da iznese samo ona. O iluzijama, licemerju, ali i dobronamernicima razgovaramo sa Brankom Katić.

Šta je po vašem mišljenju to u samoj Blanš što od glumaca izvlači ono najbolje?

Blanš je predivna, raskošna i slojevita uloga, koja nudi bezbroj nijansi stanja i emocija. Kontradiktorna je u svojim željama i delanju, privlačna je i odbojna, prepuna žudnje, mašte, boli i očaja, ali i vere da bi svet trebalo da bude bolji nego što jeste. Tu smo se našle, moja Blanš i ja.

U prvoj sceni Blanš beži sa svog rodnog imanja i dolazi kod sestre Stele i njenog muža Stenlija. Da li mislite da je jedino beg izvesan?

Thomas Hardy je rekao: Karakter je sudbina, a najčešće, ono od čega ne možemo pobeći smo mi sami.

Da li je / i / kada u vašem životu dolazak bio odlazak?

Ha! …zar svaki dolazak nije prvo odlazak, kao što je i svaki kraj neki novi početak?

Iluzija se postavlja kao dominantna pojava u predstavi. Imamo li pravo verovati da iluzija može biti sastavni deo života, i može li?

Iluzije čine naš život prividno lepšim. Nekada su neophodne da nas izmeste iz grube realnosti. Kada se iluzije rasprše, to uvek boli. Ali, sva ta slatka maštanja, ko će im odoleti?

U predstavi jedna od vaših replika glasi: Svi imamo nešto lično što niko ne sme da takne. Imate li vi tu metalnu kutiju u kojoj čuvate nešto samo vaše?

Moja sećanja su svakako moje najličnije uspomene. Imam dosta malih objekata koje sam dovukla iz celog sveta, rane rukotvorine mojih sinova, crteže kada su bili mali, svi opipljivi tragovi i mog i njihovog detinjstva su mi izuzetno dragi.

Takođe nekoliko scena kasnije, replika kaže: Nežne i empatične osobe moraju da se dodvoravaju. Kada i zašto su vrline postale teret za one koji ih imaju?

To ne sme tako ostati! Moramo izgraditi svet bezbedan za sve. Današnji ima previše grubosti, ratova, stravičnog nasilja. Nemilosrdni kapitalizam, u svim svojim oblicima, kao kuga tamani sve, od ljudi, prirode do same planete i preti budućnosti svih nas. Ako želimo da opstanemo kao vrsta, moramo ozbiljno menjati svoje loše navike i biti odgovorniji prema budućim generacijama. Naš svet vapi za konekcijom, ljubavlju, nežnošću, i jednih prema drugima, i samih ka sebi.

Tokom komada zamera se Blanš što živi svoje iluzije da bi se na kraju ispostavilo da i njena sestra ostaje u svojim. Zar nismo kao društvo licemerni što uvek zameramo drugima za stvari koje i sami radimo?

Licemerja nažalost uvek ima napretek. Umesto truda da se bolje razumemo, mirenja sa tim da svako ima pravo na lični pogled na svet, mi prečesto, iz neznanja i nerazumevanja, biramo da sudimo. To nam je brže i lakše nego da mislimo, saslušamo, otvorimo nove vidike. I zato ima toliko surovosti i nerazumevanja na ovom svetu. Ali Blanš lepo kaže: Namerna surovost se ne prašta.

Vaš posao je takav da morate da izađete na scenu i kada vam možda nije do toga. Kako prevazilazite te lične borbe?

Pozorišni čin je strašno uzbudljiv, u kom god stanju da ste tog dana. Taj direktan susret sa publikom puni svaki atom energijom i čini čuda. Od vajkada mi pričamo priče, iz potrebe da razumemo naše živote i svet oko nas. Iz potrebe da se prepoznamo u nekoj univerzalnoj istini. To je drevna i sveta misija! Adrenalin vas uzme pod svoje a eskapizam koji predstava nudi zamaman je i za nas glumce koliko i za publiku. Stvarni svet prestaje da postoji. Pa tako i sve što vas je tištilo tog dana.

Čini se da se želja predstavlja kao ključan motiv kroz likove i svaki od likova ima svojih. Imate li vi kakvih neostvarenih želja?

Maštam o putovanjima po nekim raskošnim prirodnim prelepotama i građenju postojanog unutrašnjeg mira koji svakodnevica ne može da pokvari.

Predstava se završava replikom: Ko god da ste oduvek sam zavisila od ljubaznosti neznanca. Koliko nam zapravo ljubaznost neznanca može biti trag svetlosti, a naročito u trenucima kada nas naši bližnji bilo da su porodica, prijatelji ili partneri, izdaju?

Ljudskost je, za mene, najveće blago. Pogledajte šta se sve dešava u svetu, zamislite da se vama desi da preko noći morate da bežite od rata, progona ili klimatske katastrofe i shvatićete koliko bi vam, u tim trenutcima straha i neizvesnosti, bilo važno tuđe saosećanje i pomoć. Naći se ljudima u nevolji plemenita je stvar. U toj razmeni, onaj koji daje, samim činom dobija svoju nagradu, makar ja to tako vidim i osećam. Dobro je biti čovek.

I za kraj, kako izgleda i kuda ide vaš red vožnje tramvaja zvani Želja?

Šapnuću vam, kada se budemo sreli.

Foto: Luka Bošković i Stefan Stojanov
Kreativna direkcija: Tamara Bogunović
Video: Veljko Lalić
Montaža: Danilo Pantović
Stajling: Vanja Pantin
Asistent stiliste: Sofija Drašković
Makeup: Ana Kovačević
Hair: Vasilisa Maljm
Mesto snimanja: Plavi voz