Journal intervju: Umetnički direktor Branko Tmušić otkriva sve o nastupu za pesmu „Ramonda“

Glas, emocija, nasleđe.

Ramonda je pobednička pesma i o tome uveliko znamo sve. Teya Dora je bespogovorno jedna od najuticajnijih kantautorki savremenog poimanja domaće muzičke industrije, a njena neprikosnovena umetnost glasno odjekuje svetskom scenom. Ipak, pored kompozicije, koja naglašava njen autentični vokal dok istovremeno budi emociju kroz tematiku društvenog nasleđa, značajna uloga u procesu stvaranja verodostojnog narativa poverena je samom vizuelnom pričanju već ispričane priče.

Kreiranje svojevrsne sinestezije sa sobom nosi kompleksnost koja se razvija u imrezivno iskustvo sa jedinstvenim ciljem – publika mora da razume. Ovom ideologijom vodio se umetnički direktor Branko Tmušić koji naglašava važnost vizuelne komunikacije kroz nastup za pesmu Ramonda. Po vokaciji grafički dizajner, po ostvarenjima iza kojih stoji – umetnik vizionarskoh duha koji u potpunosti rezonuje sa vremenom u kojem živi(mo).

Njegova umetnost je spoj nespojivog, govori razumljivim jezikom dok zalazi u gotovo nedostižne dubine pokušavajući da pronađe suštinu.

BT: Volim da kažem da se bavim vizuelnim komunikacijama više nego grafičkim dizajnom zato što je grafički dizajn samo umeće materijalizacije ideje u bilo kom mediju koji podrazumeva sliku. A, vizuelna komunikacija podrazumeva i korak dva pre toga, a to je pričanje priče. Odnosno umeće biranja načina na koji ćeš da ispričaš priču.

Ulaskom u televizijsku indistriju učim i savladavam skilove kako se vizuelna komunikacija i vizuelene poruke spuštaju na taj medij i samim tim je odgovornost veća, ciljna grupa je veća i publicitet koji to prati. To te tera da pristup radu preživaš i žvaćeš mnogo više, jer odlazi u veći broj domaćinstava. U mnogo veći etar. Samim tim se stvara prilika da se tumači na razne načine, a ja želim da se moje reči (slike) jasno shvate i da ne uvrede nikoga. Želim da budem pažljiv i fer prema svima koji tumače priče koje pričam.

Znate one ljude koji se sećaju baš svakog učesnika i njihovih kompozicija – to je Branko Tmušić.

U intervjuu koji je dao pre nekoliko godina, poput nekov proroka, istakao je svoju želju da bude bude deo kreativnog tima spektakularnih događaja kao što su Evrovizija, Olimpijada ili pak neka dodela nagrada.

BT: Podsvesno stremim tome i dan-danas. Trenutno mi je zabavno i dok je ne izdegustiram neće prestati da mi bude zabavno. Tako sam ja, kao fan Pesme za Evroviziju, prošlog januara odlučio da kreiram vizuelni identitet za PZE  onako kako mislim da to treba da izgleda. Razmahao sam se, razigrao, zabavio. Napravio koncept i poslao. Dopalo im se i prihvatili su. Krajem prošle godine su me ponovo zvali i zajedno sa Milicom Cerović sam ponovo napravio vizuelni identitet festivala. Ona je bila art direktorka, ona je bila mood board ja sam bio story board.

Journal: Šta te je podstaklo da pošalješ svoju viziju Pesme za Evroviziju?

BT: Bilo mi je dosadno. Kada se dešava kreativni proces isključim misli. Isključili mosli u glavi… Filip Baloš je imao odličnu pesmu na PZE.

Nisam imao nikakva očekivanja, nisam imao nikakav pritisak, samo sam krenuo. Uskočio sam u nešto što nisam znao kog je oblika i kog će oblika biti kasnije – i prepustio se procesu. Tako pristupam svakom projektu koji nema jasno definisan brif. U međuvremenu je sve poprimilo oblik koji mi se dopada.

Knjige, slikovnice, ilustrovane enciklopedije, buvljaci, pijace – za Branka Tmušić inspiracija je svuda. Pinterest, Instagram, random skrinšotovi su mood board po kome kasnije traga za rešenjima i odgovorima na zadatke/brifove.

Teya Dora i njen tim tragali su za kreativcem koji će uobličiti nastup i vizuelno ispričati priču. Bila im je potrebna sinematična, mistična, pomalo moody atmosfera. Branko Tmušić imao je zadatak da njihovu priču ispriča kroz narativ koji ima početak, sredinu i kraj. I u tome je uspeo.

BT: Vizuelno komponovanje, kao i svako drugo komponovanje, ima istu osnovu – priča koju pričaš mora da ima celinu. Sa zadovoljstvom sam pristao. Kada sam čuo demo verziju pesme meni je posle prvog slušanja bili prilično jasno kako bi nastup trealo da izgleda. Teya Dora je ozbiljan umetnik i neko ko ume da materijalizuje (u njenom slučaju da iskomponuje na način na koji ona kompnuje) – to je više od talenta. Isključivo je u vezi sa mogućnošću da se prepustiš i poveruješ svom telu. Osetio sam to kroz pesmu. A, bila je samo demo verzija.

Proces je trajao dva meseca, a nastup je minimalan i jednostavan.

Ono što je najvažnije kod ovog audio-vizuelnog performansa jeste pronaći meru. Važno ne parirati pesmi, melodiji. Ramonda je po mom mišljenju kompozicija koja će tek dobiti punu širinu i prostor tokom vremena, jer je slojevita i neagresivna. Stoga, važno je ispratiti ono što je Teya Dora rekla kroz pesmu i ne nadglasati je. To bi bio potpuni debakl. Drugarski ispratiti nešto što je samo po sebi veliko. I to je zapravo pitanje mere i osećaja kako nešto napraviti, kako ispričati priču, a da ona i dalje bude priča koju je Teya Dora odlučila da ispriča. Na kraju dana pronalaženje mere bio je najveći izazov. Sama realizacija je bio izazov tehničke prirode.

BT: Marketinški pristup mi je pomogao kada je reč o odlukama. Teya Dora je sama po sebi umetnica, ali je ciljna grupa na kraju diktirala nastup. Sve vreme sam se oslanjao na viziju šta bi publika želela da vidi i kako da doživi pesmu. To je marketinški pristup. Da se nisam držao toga, nastuo bi bio rastočeniji, apstraktniji i virtuozniji. Vizuelno začudniji. Ljudi vole da razumeju ono što vide i čuju. Samim tim, bio je izazov napraviti nešto što je pitko, a da opet ne bude pretenciozno.

Journal: Da li će se nastup promeniti?

BT: Koncept nastupa ostaje, samo je bina veća.  Dramatučna bajka o hrabrosti, istrajnosti i fragilnosti kao univerzalna poruka da je svetlo na kraju tunela, posle kiše dođe sunce – sve će proći. Optimistično je koliko god je atmosfera samong nastupa pomalo mračna. Nazire se nešto lepo, a to je negde i moj pristup svakodnevici. Proći će.

Priča je razumljiva svima. Komercijalna i čista, nije opasna. Tu priču smo podelii kroz sekvence koje su vodile do kraja. Ljudi su je pročitali i osetili emociju. I to je na kraju pozitivna emocija, iako je sam nastup pomalo dramatičan i misteriozan. Slojevitost nastupa doprinosi njegovoj kompleksnosti i izvrsnosti. Tim, uključujući Teya Doru, Rebija, Igora Basorovića kao režisera i Milicu Fajgelj kao producentkinju, radio je na tome.

Foto: Branko Tmušić (@tmushic), Luka Pekić (@bylukapekic)