Dušan Jovović je slikar i doktor digitalne umetnosti, ali i pravi „privatni istražitelj” života i okoline koji je svojim radom i dobrim okom ostavio beskrajne tragove lepote i mudrosti kako na svetskom tržištu, tako i na lokalnom. Zahvaljujući njemu Beograđani su imali prilike da se nađu sa Teslom oči u oči jer od Teslinog vremeplova do srednjovekovnog srpskog slikarstva, kojim je osvetlio Skupštinu Srbije, kao i velike multimedijalne izložbe posvećene Prvom svetskom ratu i Milunki Savić, do interaktivne multimedijalne izložbe ,,Vreme i vaseljena” koja je otvorila Evropsku prestonicu kulture ove godine u Novom Sadu, gde je istražio relaciju vremena i čoveka, ovog leta oslikava popularne beogradske Silose za koje tvrdi da polako postaju Bauhaus Beograda. U razgovoru za Journal otkrio je zanimljive detalje i priču iza ovog novog beogradskog murala.
Posle ekstravagantno impresivne izložbe “Vreme i vaseljena” trenutno oslikavaš mural na Silosima. Kako je došlo do ove saradnje i koja priča se krije iza ovog još nedovršenog dela?
Interaktivna multimedijalna izložba ,,Vreme i vaseljena” otvorila je Evropsku prestonicu kulture Novi Sad 2022. i na to sam veoma ponosan. Postavku je do sada videlo više od 100.000 ljudi i zbog velikog interesovanja ona još uvek živi. Što se tiče oslikavanja murala i mesta gde nastaje, Silosi postaju polako Bauhaus Beograda, jedna od bitnih kulturnih tačaka i ja sam hteo da tu tačku podebljam, na poziv mojih velikih prijatelja i vizionara Anastasije i Borisa koji su osnivači.
Mural koji trenutno oslikavam velikog je formata, nosi ime ,,Brodolom” (Shipwreck) i poklon je mom Beogradu koji volim, u kom sam se rodio i u kom sam odrastao. Jedan od mojih omiljenih umetnika Tom Waits sebe opisuje kao profesionalnog prisluškivača i posmatrača i kaže da bi bio dobar tekstopisac, mora da bude pomalo i „privatni istražitelj”. Iz tog osluškivanja dokova Beograda nastaje ova slika na zidu.
Da li su po tebi murali zapravo postali nova lica grada koja oslikavaju pravu dušu jedne metropole?
Ne smatram da jedan medij određuje umetnika, kao ni da gradovi imaju samo svoje potpise u muralima. Obišao sam skoro ceo svet postavljajući različite marketinške i umetničke projekte sa svojom kreativnom kompanijom ARTBEAT, ali ipak je Beograd vibracija i frekvencija koja meni najviše odgovara. Dušu jedne metropole čine ljudi koji je grade i koji stvaraju ili su stvarali u njoj. Sviđa mi se definicija koju je postavio veliki Kapor da „Beograd nije u Beogradu jer Beograd u stvari i nije grad, on je metafora, način života, ugao gledanja na stvari”.
U kom gradu i koji tvoj umetnički projekat ti je ostao najviše u sećanju?
Pre dvadeset godina osnovao sam ARTBEAT umetničku grupu koja je ubrzo prerasla u ozbiljnu kreativnu kompaniju koja se bavi novim medijima. Iza nas stoji više od 500 uspešnih projekata ovde i u svetu i dobitnici smo mnogih nagrada i priznanja. Ako bih morao da izdvajam, što činim vrlo nevoljno, to bi bio ,,Teslin vremeplov” na čuvenom Festivalu svetla u Berlinu. Lep je osećaj kada vam aplaudira zahtevna berlinska publika i kada vam odaju priznanje.
Da li se po tebi multimedijalni umetnik rađa i stvara?
Nikada se nisam vezivao za medij u kome stvaram i time ograničavao sebe, trenutno radim na rekonstrukciji i izgradnji dela Muzeja grada Novog Sada, na pozorišnoj predstavi s rediteljem Majklom Hamersfortom i oslikavam mural, na prvi pogled tri potpuno različite discipline. ,,Rad je duša genija, srce talenta, to je unutrašnja vatra svakog talenta.”
Koju univerzalnu društvenu poruku šalješ svojim delima?
Samo ljubav.
Da li će digitalno zauvek nadjačati analogno ili se stvara nova umetnička sinergija?
Ne postoji u umetnosti digitalno i analogno, to su kompanije smislile da bi prodale više uređaja koji nam na kraju dana sakupljaju prašinu po stanovima. Svi moji radovi koriste sve dostupne alate da bih dobio ono što sam na samom početku postavio ,,običnom” olovkom na papiru i nije mi bitno da li oslikavam svod ili programiram algoritam za mapiranje hologramskog prostora. Još uvek tražim pravu melodiju za svoju boju i uživam u tome, ne zanimaju me ladice i granice industrije.
