Kako su Biang Biang nudle zaludele reditelja Nikolu Stojanovića da snimi dokumentarni film o njima?

Kada se mladi reditelj Nikola Stojanović prvi put susreo s temom koja mu je dodeljena za snimanje dokumentarnog filma u srcu Kine, nije mogao ni da zamisli koliko će ga zadatak obuzeti. U početku, Biang Biang Express je zvučao kao jednostavna priča o nudlama. Ali ubrzo je postalo jasno da je u pitanju mnogo više od kulinarskog specijaliteta. Ovaj dokumentarni film koji je predstavljen na Sarajevo Film Festivalu pruža dubok uvid u živote ljudi iz Xi’ana, čije se svakodnevne borbe, radna etika i tradicija prepliću s procesom izrade nudli – od polja pšenice do autentičnog iskustva u lokalnom restoranu.

Kroz pažljivo komponovane slike, Stojanović nas vodi na emotivno putovanje koje prevazilazi jezičke i kulturne barijere. Biang Biang Express nije samo priča o hrani. To je vizuelni zapis o običnim ljudima koji svojom upornošću i posvećenošću grade mostove između prošlosti i sadašnjosti, donoseći univerzalnu poruku koja rezonira s publikom širom sveta.

• Biang Biang Express donosi priču o ljudima iz Xi’ana kroz prizmu njihove svakodnevne borbe i procese izrade nudli. Šta te je privuklo da istražuješ ovu temu i kako si pronašao balans između vizuelnog i narativnog aspekta filma?

Film Biang Biang Express je nastao u okviru programa Looking China, koji je program razmene studenata, na kom za dve nedelje treba sam da režiraš, snimaš, izmontiraš kratki dokumetarni film na neku od zadatih tema. Te teme su dosta raznolike i zanimljive. Ja sam se nažalost poslednji javio za odabir teme, te su najzanimljivije teme poput čuvara panda već bile odabrane. Igrom slučaja, originalna tema koju sam dobio, o online prodaji voća na farmi kivija, je otpala. Tada je kineska saradnica, producentkinja našeg filma, Bai, predložila naizgled preopštu temu Nudli.

Nudle.

Nisam imao predstavu o čemu ću snimati film zapravo dok nisam stigao u Kinu. Kroz proces obilaska lokacija polako se priča otpetljavala i negde na pola snimanja sam shvatio da pravim dokument o radnicima i prostorima u Ši‘An-u, gde je vezivno tkivo pravljenje jedne činije nudli, od polja pšenice, do konzumiranja u restoranu. Ubrzo sam nakon dolaska u Kinu shvatio da se lako prelaze jezičke barijere. I da razumevanje, tumačenje, iskustvo prevazilaze jezik, što me je inspirisalo da probam da to prenesem i u film.

Slika i zvuk.

Trudio sam se da kroz sliku i zvuk prenesem svoj utisak i dokumentujem lica radnika, prostore, detalje koji su me impresionirali. Intervjujisao sam ljude, ali oni nam se u filmu samo predstavljaju, kao da se upoznajemo sa njima. A sve ostale utiske trudio sam se da gledalac dobija kroz sliku, zvuk, ritam. Da što više približim svom iskustvu, i načinu na koji sam percipirao stvari. A i da film ima ulogu dokumenta koji beleži imena, lica, pojavu običnih ljudi, radnika.

• Na koji način Biang Biang Express prenosi univerzalnu priču koja bi mogla da rezonira sa publikom širom sveta, bez obzira na kulturne ili jezičke barijere?

Film se većinski oslanja na sliku, zvuk, muziku, ritam, te jezik ne bi trebalo da igra bilo kakvu ulogu u razumevanju filma. Čak i ono što akteri govore u intervjuima, ukoliko se ne razume, utisak filma ostaje približno isti. Jer te informacije nisu od značaja za razumevanje, više su u službi dokumentovanja. Želeo sam da više primetimo i saznamo stvari samo posmatrajući, i da portreti ljudi, njihova lica pričaju priču sami po sebi. Kombinovajući epsku muziku uz statične portrete radnika hteo sam da kreiram jak utisak, da dam običnom čoveku na značaju, da ih posmatramo sa divljenjem, kao heroje, na neki način kao da posmatramo živu statuu običnog čoveka.

• Pretpostavljamo da je snimanje u Xi’anu bilo izazovno, naročito s obzirom na kulturne razlike i ograničeno vreme. Kako si se pripremao za rad u tako specifičnom okruženju? I šta si naučio o tamošnjem životu, što te je iznenadilo a šta inspirisalo?

Snimanje nije bilo toliko izazovno na neki klasičan način. Više je bilo neizvesno kuda će nas odvesti priča. Da li ćemo uspeti da snimimo dovoljno materijala i kako će se išta od toga uklopiti u montaži – što je meni bilo uzbudljivo i inspirativno. I nekako sam se osetio da sam deo živog procesa, što mi se jako dopalo. Osećao sam se kao istraživač i neko ko pronalazi, beleži i čuva stvari, što mi je sve bilo izuzetno ispirativno i uzbudljivo.

Nisam se skoro uopšte unapred spremio za snimanje. Prepustio sam se procesu. Naučio sam mnogo o zajednici, koliko volja i želja za radom, požrtvovanost, ljubaznost, iskreno gostoprimstvo menjaju lični doživljaj sveta i daju novu, svežu perspektivu. Azijska kultura i film su me uvek zanimali i bili jako dragi, tako da je celo putovanje bilon ispunjavanje davne želje, razbijanje stereotipa, potvrda nekih ideja. I otkrivanje jednog novog drugačijeg sveta.

• Na ovom filmu si radio sa kineskom producentkinjom Bai Qian kojoj je ovo bio prvi filmski projekat. Kako je ta saradnja izgledala i kako je tekao proces snimanja?

Većina snimanja je izgedala tako što ja stojim i posmatram Bai kako priča sa sagovornicima, radoznalo se pitajući o čemu pričaju. Ovo je često izgledalo kao scena iz filma Lost in Translation, gde mi nakon pet minuta razgovora Bai prevede sve što su pričali u otprlike jednoj rečenici. No, to nije bilo nikakva prepreka. Ja sam imao jednostavne indikacije, o poziciji aktera u kadrovima, i jednostavna pitanja. Tako da se Bai i u toj ulozi snašla sjajno. Bai je bila moj vodič kroz Kinu. I stvarno smo prošli kroz avanturu zajedno u jednom gerilskom pristupu, i traženju saradnika i lokacija na licu mesta. Njoj je bilo jako stalo do filma, i požrtvovano i hrabro je uopšte učinila ovaj film mogućim, što nije bio lak zadatak obzirom da smo imali samo četiri dana snimanja, a mnogo lokacija i aktera, koje smo pronalazili korak po korak.

• Ovo je tvoj treći film koji se prikazuje na Sarajevo Film Festivalu, od čega je Šerbet već osvojio nagradu Srce Sarajeva za najbolji kratki studentski film. Šta za tebe znači ovaj festival i kako on oblikuje tvoj filmski jezik i pristup filmu?

Na SFF-u se osećam kao kod kuće. Znači mi da prikažem filmove po prvi put u nekako prijateljskom i poznatom okruženju. Značilo mi je da pogledam mnoge filmove na njemu koje inače ne bih i to baš sa fokusom na region. I da shvatim o čemu autori iz regiona i na koji način prave filmove. Takođe, tamo sam naučio kako funkcioniše filmska industrija u regionu a i šire i upoznao mnoge prijatelje.

Foto: Nikola Stojanović privatna arhiva