Journal SFF report: Cord Jefferson o Oskarom nagrađenom rediteljskom prvencu „Američka fikcija”
Američki scenarista i reditelj Cord Jefferson koga smo sinoć videli na crvenom tepihu ispred velelepnog zdanja Narodnog pozorišta Sarajevo, počasni je gost 30. Sarajevo Film Festivala.
U susret večerašnjoj projekciji njegovog rediteljskog prvenaca Američka fikcija koji je ove godine nominovan za Oskara za najbolji film, a za koji je Jefferson i osvojio prestižnu nagradu za najbolji prilagođeni scenario, prisustvovali smo festivalskom mastercalss-u i učestvovali u inspirativnom razgovoru između reditelja i scenariste Corda Jeffersona i Ennisa Ćehrića koji je ovog puta bio u ulozi moderatora.
Jefferson je ovom prilikom pričao o prvom filmu koji je napravio u 42. godini, adaptaciji scenarija za koji je i dobio nagradu, izazovima i inspiracijama, ali i najavio novi projekat na kome radi.
Film prati frustriranog književnika koji je umoran od toga što sistem profitira od crnačke zabave zasnovane na starim i uvredljivim klišeima. Kako bi dokazao svoju tvrdnju, Monk pod pseudonimom piše sopstvenu crnačku knjigu koja ga smešta u središte hipokrizije i ludila koje tvrdi da prezire. Na njegovo iznenađenje, knjiga postaje pravi hit.
Ennis Ćehrić: Finalni naslov filma je American Fiction ali je postojao i radni naslov. Kaži nam nešto više o tome.
Cord Jefferson: Radni naziv filma je bio Fuck, a kada pogledate film razumete i zašto (smeh). Silno sam želeo da to bude naslov filma i bio sam veoma uporan u tome. Ali mi je drago što se naziv filma promenio jer bi to bi bila katastrofa iz više razloga. Jedan od producenata mi je tada rekao: Mogu da ti navedem gomilu razloga, ali razlog broj jedan je taj što ako se bude guglao Fuck movie izaći će prvo jedanaest strana pornografije, pa tek onda možda tvoj film. Tada smo shvatili da moramo smisliti novi naziv i ja sam bio rešen da to učinim iste večeri.
Otišao sam kući i počeo da čitam poeziju. Stvar koju najviše volim u vezi sa poezijom jeste što vam dozvoljava da se oslobodite lanaca svakodnevnog razmišljanja. Dozvoljava vam da razmišljate o jeziku i rečima. Počeo sam da čitam pesmu Let America be America again od Langstona Highesa. Shvatio sam da je Amerika kao pojam snažna i podsetilo me je na američke filmove, American Beauty… Naziv American Fiction je usledio nakon višečasovnog čitanja.
Stvar u vezi sa rasnim temama jeste pre svega sama ideja da postoje rasne razlike. Nauka govori da uopšte ne postoji takva star, a u isto vreme, struktura društva predlaže da je ta razlika realna, a jedino realno jeste rasizam. Pokretač mi je ta tenzija i ideja koja nas je sve uvukla u veliku laž. Ovaj naslov je svakako bolji od naslova Fuck.
Ennis Ćehrić: Prvi film si uradio sa 42. godine, šta bi poručio mladim umetnicima?
Cord Jefferson: Ono što je možda i najvažnije jeste da vizualizuju uspeh. Neophodno da nađete vrednost u samom procesu stvaranja. Ne u uspehu, novcu i moći, već u samom stvaranju. Razumem da je ovo lako kada kaže osoba koja je upravo osvojila Oskara (smeh) i razumem kako to iritantno zvuči. Ali, kada sam radio za neprofitnu organizaciju bio sam nesrećan svakog dana. Kada bih se vratio kući, ja bih pisao. I tada sam se osećao dobro. Tako sam našao vrednost u samom stvaranju.
Sa 42 godine sam uradio svoj film. Pre toga, sam guglao koliko je neko bio star kada je uspeo u ovom poslu (smeh). I dosta njih je bilo u četrdesetim godinama. To me je tešilo. Doduše, kada sam pogledao kada je Thomas Anderson napravio Boogie Nights i saznao da je 26, onda sam se iznervirao (smeh). Mislim da je Coppola takođe u svojim četrdesetim započeo filmsku karijeru. Ja sam pisao American Fiction bez obzira na to da li će taj film ostvariti uspeh. To sam činio samo zato što sam našao mir, utehu i sreću u pisanju tog scenarija.
U svojim tridesetim sam tražio novac od svojih roditelja.
I to mi je teško padalo jer sam bio okružen ljudima koji su u tom trenutku kupovali kuće, vozili lepe automobile, a ja nisam mogao da priuštim svoju kuću do skoro. Želeo sam da napravim novac, ali nisam želeo da se bavim ničim drugim, jer je ovo ono što volim. Istina je da nisam želeo da nađem pravi posao (smeh) od 9 do 5. Volim ovošto radim i strastven sam u vezi sa tim. Veoma je teško biti mladi umetnik i videti ljude oko sebe kako postaju uspešni. Ipak, važno je imati na umu da umetnici nisu sportisti.
Nije najvažnije da uradite veliki posao pre nego što vam kolena propadnu, kao košarkaši ili fudbaleri. Ako ništa, što ste stariji život će vam biti ispunjeniji, imaćete više iskustava. Bićete sve više inspirisani i postajati sve bolji što ste stariji. Ne znam da li ćete postići sve što smatrate uspehom u svojoj glavi. Ali, ako se posvetite procesu stvaranja, shvatićete da taj zamišljeni uspeh zapravo nije bitan. Zato što ste uspeli da postignete kreativan život.
Ennis Ćehrić: Kako je izgledao pitch za ovaj film?
Cord Jefferson: Samo sam napisao scenario. To je jedini način na koji ja volim da radim stvari. Ne volim da ih pitch-ujem jer mislim da je to uvek izveštačeno. Ja nisam prodavac sa razlogom. Veoma je teško navesti ljude da se osećaju uzbuđeno oko ideje, pogotovo oko ove. Ne bi bili zainteresovani. Bolje je staviti ideju na papir i reći kako stoje stvari. Ukoliko im se dopada, dopada im se. Pitch-ovanje stvari koje nisu završene ostavlja prostor ljudima da u delu traže greške.
Bio sam veoma siguran u ideju. Nisam je pitch-ovao, samo sam je napisao i dobio dosta pažnje. Kompanijama se veoma svideo scenario. Nije ih interesovalo koji glumci će glumiti u filmu, jedino što su znali jeste da će filma biti. Otišao sam na otprilike 14 sastanaka sa distributerima i govorilo se o tome kako će se ljudi grabiti za moj film. I onda se nije desilo ništa. Dobio sam dve ponude, ali samo jednu stvarnu. Mnogo ljudi nije moglo da ubedi svoje šefove da stanu iza ideje kojom se film bavi.
Ennis Ćehrić: Kako je izgledalo biti režiser?
Cord Jefferson: Postoje tri etape u samom snimanju filma. Prvo pišem, zatim snimam i na kraju editujem. Na samom početku, želeo sam da narativ bude veoma jasan. Snimanje ovog filma za mene je bilo dosta drugačije od prethodnih. Inspiraciju za sam narativ, pronašao sam spajajući filmove koje lično volim. Jedan od takvih je Stick Around koji je tužan, ali i komičan u isto vreme. Tako sam razmišljao o svim filmovima koje volim, te sam kroz pisanje pokušao da stvorim jedinstvenu sponu između humora i tuge. Isti fokus narativa i samog utiska koji će ostaviti film, predstavljao je možda i jedan od najvećih zadataka na samom snimanju, kada u svakom take-u i pri svakoj sceni morate voditi računa da li je poenta jasna.
U ovakvim trenucima zapitate se da li je film iskomuniciran previše veselo ili previše tužno. Nekada je teško izbalansirati obe strane, pogotovo ako se narativ okrene previše mračnoj strani, te je publiku iz iste teško izvući i okrenuti ka onoj srećnijoj.
Neke scene koje su se meni lično dopale i koje su bile generalno fantastično odglumljene morale su biti izbačene iz filma, jer su izgledale previše neozbiljno ili isključivo zabavno, te bi se sam utisak koji želimo da postignemo izgubio. Od samog početka želeo sam da ovaj film bude zanimljiv za gledanje i komičan u neke ruku ali nikada neozbiljan. Sam kraj snimanja zapravo jeste vreme kada razmišljamo – kakav je to film koji posedujemo? Ne film koji sam napisao, snimio, već onaj koji u totalu posedujemo kao i šta će on postati. I baš to što imate ispred vas, govori vam šta će ono postati. Ključ u onome što film jeste krije se zapravo u njemu samom.
Ennis Ćehrić: Koliko si imao mesta za improvizaciju?
Cord Jefferson: Mnogo, istinski mnogo. Za mene, proces stvaranja uvek se ogleda kroz parolu – snimaj ono što si napisao, jer ja ne ulazim u proces snimanja i stvaranja ukoliko nisam siguran u sam scenario. Mislim da je to zbog toga sto sam na prvom mestu pisac pa sve drugo kasnije, te svoju sigurnu zonu osećam upravo u jeziku i rečima. S druge strane, razgovarao sam sa prijateljem koji je sa samo 30 napisanih strana već krenuo u postprodukciju.
Na ovaj proces sam se iskreno začudio kako zapravo u toku snimanja nastavljaju da pišu scenario, i na kraju film je bio u više nego uspešan i ako sam mislio da može biti propast, ali ja nisam jedan od onih koji bi ikada mogao to da uradi. Za mene, najbolja stvar prilikom snimanja filma, za razliku od pisanja koje veoma usamljeničko, jeste što radite sa gomilom ljudi koje volite i poštujete. To je najlepši grupni projekat na svetu. Razumem da su neki reditelji drugačiji, možda i ja takav postanem.
