„Čovjek koji nije mogao šutjeti“: Nebojša Slijepčević o Zlatnoj palmi, Sarajevu i kratkom filmu kao mediju budućnosti

„Čovjek koji nije mogao šutjeti“ je kratki film koji je dobio Zlatnu palmu u Kanu 2024. godine.  Nebojša Slijepčević je filmsko ime dobro poznato u okvirima filmske umetnosti. Nakon pobede na Festivalu u Cannesu ove godine, ipak za njegov rad saznaje široka javnost. Regionalna premijera filma Čovjek koji nije mogao šutjeti na Sarajevo Film Festivalu pružila je mogućnost publici koja nije posetila Kan ove godine da pogleda ovo izuzetno ostvarenje.

Film The Man Who Could Not Remain Silent prikazan je u okviru programske linije kratkog filma na 30. Sarajevo Film Festivalu, izvan okvira takmičarske konkurencije čija je selektorica Elma Tataragić. Publika u Sarajevu, kao i publika u Kanu, izlazila je nakon 14 minuta koliko film traje puna pitanja. Imali smo čast da sretnemo Nebojšu za jedan kratak razgovor i nekoliko pitanja.

Ko je Nebojša Slijepčević, autor filma Čovjek koji nije mogao šutjeti?

Nebojša Slijepčević diplomirao je filmsku režiju na Akademiji dramske umjetnosti u Zagrebu. Karijeru je započeo kao jedan od autora hvaljenog televizijskog serijala Direkt. Režirao je dva uspešna dugometražna dokumentarca (Gangster te voli i Srbenka). Ali i brojne kratke dokumentarne i igrane filmove prikazane na najvažnijim svjetskim festivalima dokumentarnog filma. Osvojili su više od 40 nagrada.

Četiri puta je nagrađen na Sarajevo Film Festivalu, dva puta na ZagrebDoxu.  Izdvajamo i nagradu Doc Alliance Selection Award i ulazak u uži izbor za Evropsku filmsku nagradu s filmom Srbenka. Film Čovjek koji nije mogao šutjeti ove godine je u selekciji kratkog filma u Kanu, dobio prestižno priznanje Zlatnu palmu.

Čovjek koji nije mogao šutjeti, kratki film

Bosna i Hercegovina, Štrpci, 27. februar 1993. Paravojne trupe u akciji entičkog čišćenja zaustavljaju putnički voz na liniji Beograd – Bar. Dok vojnici iz voza izvode nevine civile, samo jedan od 500 drugih putnika usudio se da im se usprotivi.

U filmu uloge tumače: Goran Bogdan, Alexis Manenti, Dragan Mićanović, Silvio Mumelaš, Lara Nekić, Priska Ugrina, Dušan Gojić, Nebojša Pop Tasić, Mijo Pavelko, Martin Kuhar, Jakov Zovko, Robert Ugrina

Pre Čovjeka, radio si Srbenku koja prati pozorišnu ekipu u stvaranju predstave Olivera Frljića. Koji je tvoj razlog da ideš u teške i mogu da kažem slobodno neuralgične tačke društava?

Za mene je to isto priča o sadašnosti. Osobno ne osećam da sam zapeo u devedesetima. Nije da me to nešto tišti, što se mene tiče to bi mogla biti zatvorena knjiga. Ali, živim u društvu koje je opsednuto tim devedesetima. Radim filmove za koje mi je stalo – prvo da komuniciraju sa društvom, drugo da budu na neki način društveno relevantni. Zapravo, koliko to čudno zvučalo, meni su to su filmovi o sadašnjosti.

Srbenka se naizgled bavi prošlošću. Kad neko čita sinopsis, misli da je to film o ubistvu Aleksandre Zec. Nije, to je film o Srbima koji su manjina u Hrvatskoj. Oni su hrvatski građani, i nose se sa govorom mržnje u Hrvatskoj 2013. godine. To se vidi kroz priču o događaju 1991. godine.

Čovjek koji nije mogao šutjeti se isto naizgled bavi 1993. godinom.  Onaj ko ga pažljivo gleda, videće da ima jako malo vremenskih pokazatelja u samom filmu. I pokazatelja vremena i mesta i o čemu se tu uopšte radi. Znači, kontekst filma zapravo konstruišu ljudi koji ga gledaju, kroz sve njihove reakcije. U našem filmu je samo mala posveta Tomi Buzovu, neka naznaka o čemu se tu radi.

• Da, pretpostavljam da je teško otkriti kontekst kada se film gleda u inostranstvu?

U inostranstvu oni savršeno prepoznaju sa distance ono što je zapravo i namera filma. Da ispričamo priču ne kao istorijsku lekciju gde mi dociramo nekome šta se tu dogodilo. Mi otvaramo jednu univerzalno ljudsku dilemu. Nažalost ta dilema je stalno prisutna. Bila je prisutna 90-ih i prisutna je i danas.

• Da li je tebi to bilo jedna od tema, koliko je jak poriv čoveka da ne reaguje kada se nađe u neprijatnoj situaciji?

To mi je zapravo jedina tema bila. Da. Ja mislim da niko od nas nema pravo, možda je negde u publici sedeo neko ko je heroj, ali generalno, niko od nas nema pravo o sebi misliti da smo heroji ida bi postupili, ne znam, kao Tomo Buzov itd.

Šta mi imamo pravo? Srećom su moji producenti koji su mi zapravo predložili da radimo film o Tomi Buzovu. Tu smo se odmah složili da mi ne možemo raditi film o Tomi Buzovu. Ne bi bilo niti ispravno sa moralnog stanovišta da mi gledaoca ili samog sebe i gledaoca stavljamo u poziciju da se identifikuje sa nekim ko je junak.

Takav kliše postoji u američkim filmovima, gde si ti uvek James Bond, Indiana Jones iline znam ko, onaj najbolji… Ali nam život pokazuje da mi to nismo, niko od nas ovde to nije. Ne znači da nismo dobri ljudi, ali nismo heroji. Treba osvestiti da mi to nismo. A onda šta s tim osvešćivanjem, ne znam, to više nije moja stvar.

• Podvig Toma Buzova, ono što se pred nama kasnije ukazalo kao podvig je u stvari samo jedna diskretna gesta, a opet toliko nedostižna ljudima?

Ima nešto tu paradoksalno, to je Jurica Pavičić napisao kad je pisao mom filmu, a mislim da je potpuno pogodio. Geste ljudi koji su Tomo Buzov, zapravo se shvataju kao remećenje. Znači da bi svima bilo bitno, i puno lakše da nije niko reagovao, zato što je onda kao nemoguće reagovati.

Kad se pojavi jedan koji reaguje, onda je to zapravo strašno svima.

• Reci mi nešto o recepciji u Kanu, posle te ogromne nagrade. Kako ti se čini to iskustvo sad? Sad malo slegli su se utici.

To su dva nivoa. Jedan nivo je naravno ono što je puno manje meni interesantno, ali nekako to medije često zanima jer Kan nosi tu dozu glamura, nosi dozu bogatstva i tako dalje.

Sve je naravno spektakularno tamo i predivno je dobiti Zlatnu palmu, ali ono što je meni lično bitnije je to što to čini za film kao takav, i za priču o Tomi Buzovu, a i tu priču koja je ono zapravo alegorijska priča, koja po meni se može preslikavati, tako smo i radili film na milion situacija koji su vrlo aktuelne.

Globalno je politički važno, kad mi odavde gledamo što se dešava u Gazi ili gledamo što se zbiva u Ukrajini i Rusiji, da li sad treba da reagirujemo? Imamo li neku odgovornost, ili kad mi Zagreba gledamo nasilje nad migrantima na bosansko – hrvatskoj granici? Da li se to nas tiče, ne tiče, da li to nečiji tuđi posao da to radi? Kad gledaš u svojem neposrednom okruženju kako može da ono tvoj šef da maltretira nekog tvojeg kolegu ili koleginicu, da li se ti pokreneš?

Sve te situacije nose istu dilemu. Dogodilo se da smo mi dobili taj ne vetar u leđa, nego raketu u leđa sa tim Kanom, da odjednom smo na naslovnim stranicama. Odjednom ljudi koji možda i ne gledaju filmove, odjednom žele videti taj kratki film, što je genijalno.

• Da, posebno za kratki film?

Pogotovo za kratki film, pogotovo za nešto festivalski film šta je ono film koji se bavi ozbiljnom temom, koji se bavi nekim teškim temama, mislim da je to kao da smo dobili euroček.

• Ono što me lično zanima i što je fascinantno je kako si se odlučio da radiš kratki film, kratki film obično rade reditelji na početku karijere, ali ta priča je tako idealna za tu dužinu, odgovarajuća, rekla bih?

Deo toga je što je meni neka večna želja, od kada sam se počeo baviti filmom, napraviti upravo to – savršeni kratki film. Glupo je da kažem da je ovo savršeni film, ali dešava se gotovo u realnom vremenu, da ti možeš ući ravno u drugi čin, znači, da si ti nakon minute, ono, u drugom, te ne treba nikakav uvod veliki, a može izazvati tektonsku promenu u likovima filma, pa onda i u gledaocima, u tako kratkom vremenu. I, znači, sve to ima te kvalitete. Flmski formalista u meni je to video kao tako. Mislim iskreno da se kratki film vraća.

Nekad je to bila studentska, početnička forma kao da pre nego ti neko da milion eura da radiš film, prvo ti da 20.000 pa snimiš kratki film. Prošle godine je Oscar za kratki film film dobio Wes Anderson, a s njim je bila nominovana Alice Rohvaher i Alfonso Kuaron. To su imena koje se danas vraćaju kratkim filmovima, jer jednostavno ritam današnih života, je takav da sve manje ljudi gleda filmovo 120 minuta.

Dobro, idemo do ekstrema, do tiktoka, ali forma od 13-14 minuta je nešto što može da danas bolje da funkcioniše sa širokim masama nego filmovi od 120 minuta.

• Da, zapravo to sam primetila kao trend da otkad se više ne radi na traci i ne postoji to ograničenje – svi filmovi traju 120, sa jedne strane. Čak i komedije, čak i superherojski filmovi traju dva tri sata. Baš dugo, i s druge strane, zanimljivo je što si to rekao li da, i kratki film se vrada. Niko nema više strpljenja u životu.

Bio je taj neki trend koji još uvek traje, koji ponekad ima smisla. Slow cinema, gde moraš da daš vremena svakom kadru ali to je postao manir u današnjim filmovima. Nekad me zna iznervirati, jer imam osećaj da mi prođe život.

Ako se priča može ispričati u 13 minuta, hajmo napraviti film 13 minuta. Ako može u 8, hajmo u 8. Znaš, to je to. Da. I ovo mi je mali triumf, da smo pokazali da sa 13 minuta možemo napraviti film o kojem pišu u svi medijima, svi kolumnisti. Dokazali smo da kratki film nije marginalna forma, nego da kratki film može biti prime time forma.

Hvala puno, Nebojša, puno sreće i čestitamo na nagradi u Kanu i svim budućim priznanjima.

Photo: festivalscope, YouTube, IMDb