Bili smo na masterclassu holivudskog glumca Edwarda Nortona i podvlačimo najvažnije

Treće izdanje prestižnog filmskog festivala Ponta Lopud obeležio je masterclass jednog od najslavnijih holivudskih glumaca Edwarda Nortona. Na ostrvu Lopud, jutro nakon projekcije klasika Oslikani veo (The Painted Veil) koji smo pogledali u nestvarnom ambijentu na plaži hotela RMH Lopud Lafodia Resort & Wellness, a u kom je Edward Norton odigrao jednu od svojih najzapaženijih uloga, započelo je njegovom radionicom koja je okupila nekoliko odabranih glumaca, reditelja i snimatelja iz regiona. Journal tim je u prvim redovima hvatao beleške i upijao svaku reč. Po završetku, svi koji su prisustvovali predavanju izašli su mahom oduševljeni i sa konkretnim i praktičnim savetima koje je glumac nesebično podelio u veoma intimnoj atmosferi art paviljona Your Black Horizon.

Kao jedan od najistaknutijih imena holivudske kinematografije, Edward Norton, glumio je u preko 50 filmova. Osim toga, potpisuje produkciju za njih 13, scenario za pet i režiju za dva ostvarenja. Triput je nominovan za nagradu Oskar. Trenutno ga možemo gledati u antologijskoj seriji Extrapolations, a nedavno je na Kanskom festivalu premijerno prikazan film Asteroid City, koji predstavlja petu saradnju glumca i američkog reditelja Wesa Andersona.

O saradnji sa holivudskim rediteljima, o manje poznatim ili javnosti potpuno nepoznatim činjenicama koje prate ostvarenja u kojima je Edward Norton glumio i o njegovoj ulozi u novom filmu Wesa Andersona, saznajemo u razgovoru sa meksičkim redateljem Michelom Francom, koji se ovoga puta našao u ulozi moderatora.

MICHEL: Prve večeri na Ponta Lopud festivalu imali smo prilike da pogledamo film Oslikani veo (The Painted Veil) koji si producirao, ali nas zanima da li si ikada ranije razmišljao o tome da ti i režiraš ovaj film?

EDWARD: Ron Nyswaner, scenarista ovog filma preko koga je ovaj scenario i došao do mene je neko čiji mi se rad uvek dopadao. Odmah mi je pala na pamet Naomi Watts jer sam fan njenog rada. Bio sam ubeđen da je ona pravi izbor za ovu ulogu. Naomi i ja smo se udružili i rekli da nam se sviđa ideja i da bismo voleli da radimo zajedno, ali smo se zapitali kako da to izvedemo. Osećao sam da će ideja o snimanju takvog filma u Kini mnogo doneti njegovoj produkciji, ali nisam želeo sebe da stavim u ulogu režisera s obzirom na složenost snimanja filma u Kini.

Inicijalna ideja je bila da ga režira jedan od mojih omiljenih reditelja svih vremena, Sydney Pollack. Čak smo planirali da idemo u Kinu da Sydney izviđa lokacije i to bi bilo ostvarenje mog sna. Međutim, Sydney je imao privatnih problema i morao je da odustane. Ali Naomi i ja smo nastavili da radimo. Ona je tada snimila nezavisni film pod nazivom Mi više ne živimo ovde (We Don’t Live Here Anymore), u režiji Johna Currana, koji je na kraju režirao i ovaj naš film. Odgledao sam film i toplo ga preporučujem. Johnove kompozicije i način na koji se kamera kreće, u veoma jednostavnoj priči o dva para imali su hipnotičku tenziju. Bio sam impresioniran. I dinamika tog filma, detaljno ispitivanje neverstva, oproštaja, besa, napetosti i odnosa između likova, bilo je upravo ono o čemu govori i Oslikani veo (The Painted Veil). Pomislio sam kako bi bilo kul da neko sa tim impulsima stvara u Kini. Odmah sam zavoleo Johna. Čim smo se upoznali osetio sam povezanost sa njim.

MICHEL: Da li je proces snimanja filma bio jednako izazovan kao i duga predprodukcija i sastavljanje ekipe?

EDWARD: Filmove nikad nije lako snimiti. Bilo je mnogo prepreka. Na primer, imali smo dizalice ograničen broj dana na raspolaganju, a John je hteo da napravi jedan snimak iz helikoptera. Jedva smo platili to. I onda je došao helikopter i tip sa kojim smo pregovarali u poslednjem trenutku je pokušao da nas uceni da mu damo više novca. Rekao sam Johnu: Pusti mene, ja ću ovo da sredim. I pokušavao sam razumno da razgovaram sa njim, ali kad sam pogledao ulevo, video sam Johna kako vadi gomilu novca i besno baca na pilota. Prišao sam mu i rekao mu: Nisam siguran da je najbolja ideja naljutiti pilota.

Posle toga se desio još jedan peh. Bila je jedna scena gde jašemo na konju. Vežbali smo jahanje dan ranije i mene je konj zbacio s leđa. Pao sam i zadobio manje povrede kičme. To se desilo oko dve nedelje pre nego što smo završili snimanje. Nisam ni znao da sam imao prelom, kasnije sam to saznao. Kako je Naomi imala snimanje drugog filma odmah posle, nismo mogli da napravimo pauzu, tako da sam poslednje dve nedelje snimao sa naprslim leđima.

MICHEL: Kako je izgledalo raditi sa češkim rediteljem Milošem Formanom?

EDWARD: Imao sreće da na početku karijere radim sa Milošem Formanom. Bio mi je idol. Kada sam imao 14 ili 15 godina, otac me je odveo da pogledam film Amadeus. Nazvao bih to jednim od 10 najupečatljivijih filmskih iskustava u životu. Bio sam potpuno oduševljen filmom. I onda sam odgledao sve što je Miloš Forman snimio: Let iznad kukavičjeg gnezda, njegove češke filmove, Regtajm, sve. Radio sam sa njim na svom trećem filmu Ljudi protiv Larija Flinta (The People Vs Larry Flynt) i, na moju sreću, bio je sjajan mentor. Dostupan i otvoren za improvizaciju i rad na scenariju.

Ako pitate Miloša u čemu je mislio da je zaista dobar, uvek je govorio da su to dodeljivanje uloga glumcima i montaža. Nikada sebe nije smatrao vizuelistom, iako je snimao prelepe filmove. Zaista je osećao da je njegov osnovni princip da razume teme koje želi da istražuje, i da izabere prave ljude. Govorio mi je: Ja biram glumce koji, ako otvore usta, oni su već taj lik i ne trebaju im moje smernice. On mi je i rekao da treba da režiram jedan film i da ne čekam predugo na to. Tako da mi je on dao samopouzdanje da se upustim u režiju.

MICHEL: Koje si najvažnije lekcije naučio od njega?

EDWARD: Čuveni njegov film Let iznad kukavičjeg gnezda (One Flew over a Cuckoo’s Nest) ima neverovatanu pozadinu. Miloš mi je rekao da je razmišljao o samoubistvu nakon filma. Pokazao ga je svakom studiju u Holivudu i svi su ga odbili. Smatrao je sebe neuspešnim, iako je film kasnije osvojio devet Oskara. Michael Douglas, koji je tada imao samo 26 godina, bio je producent filma, kupio mu je avio-kartu za Karibe i obećao mu da će se pobrinuti za film. Pokazao ga je kritičarima i uspeo je da ga izda. Miloš je rekao da mu je to spasilo život. Dobro je znati da nešto što je toliko poznato, kao taj film, celokupna holivudska industrija u to vreme nije razumela. Mislila je da je previše mračan. I na kraju je i objavljen ali pod pritiskom kritičara. To je stvarno zanimljiva perspektiva za svakoga ko se bavi ovim ili sličnim poslom.

MICHEL: Pretpostavljam da ti je rad sa Woody Allenom bio zanimljiv? 

EDWARD: Celog života sam gledao njegove filmove, voleo sam ih. Bio sam srećan i privilegovan da sam uopšte dobio kartu da uđem u njegov voz. Zanimljiva stvar u vezi sa njim je da ga većina doživljava kao nekoga ko ne voli da daje instrukcije ili da nije previše otvoren za razgovor. Međutim, on je davao veoma precizne instrukcije. I mislim da je toliko važno da glumac i reditelj imaju odnos pun poverenja. Idealno je da se glumac ne brani, da ne pokušava sebično da zaštiti neku svoju ideju koju ima. I mislim da je veoma dobro da glumac da reditelju sve, svu snagu kada se uđe u jednu ideju, i ako to ne funkcioniše, to pomaže režiseru da vidi da to zaista ne funkcioniše. Ali ponekad morate da budete deo tog eksperimenta za reditelja.

MICHEL: U većini svojih uloga glumiš likove koji poseduju određenu dualnost i na neki način su suprotstavljeni. Zbog čega su ti dodeljivane baš takve uloge?

EDWARD: Imao sam takav period u karijeri, na primer Borilački klub (Fight Club). Tema dualnosti se uvek nameće, ali ja mislim da je dualnost samo kompleksnost lika. Ljudi su više zainteresovani za likove koji u sebi imaju paradokse. Jer, svi mi imamo paradokse – na ovaj ili onaj način. Zaista dobri likovi uvek imaju dve suprotstavljene komponente. I upravo to je ono što ih čini zanimljivim. Na primer, zašto ljudi toliko vole Čistu hemiju (Breaking Bad)? U suštini zato što je glavni lik dobar čovek koji radi loše stvari, zar ne?

MICHEL: I za kraj, da li si ti tip reditelja koji pusti glumce da rade svoje dok kamera snima ili imaš vrlo konkretnu ideju o tome kako stvari treba da izgledaju?

EDWARD: Prvi film koji sam režirao bila je komedija u kojoj sam glumio sa Benom Stilerom i zapravo smo imali dobar raspored, mnogo više snimajućih dana nego što bismo danas dobili. Ali radio sam sa Benom Stilerom, kako mogu njega da ne pustim da radi sve što mu padne na pamet. Kada smo snimali zajedničke scene i ja sam improvizovao, jer on je nepresušni izvor komedije i improvizacije, tako da sam sa njim pokušao da budem što opusteniji. To sam primetio i kod Wesa Andersona koji se nije držao strogo rasporeda. Snimao je glumce tokom testiranja kamera i stavljao te kadrove u film. Tako je u filmu Kraljevsto izlazećeg meseca (Moonrise Kingdom) oko 30% filma snimljeno u danima testiranja kamera.

Foto: John Pavlish