Od boje zidove, do detalja koji se nalaze u kadru, osim što kreiraju atmosferu, enterijeri mogu biti i poruka koja otkriva osobine likova ili, čak, nagoveštava neki aspekt relevantan za radnju. Nije retkost da reditelji i scenografi koriste enterijer kao znakove kojima upućuju gledaoce u određenom smeru. Knjige koje stoje na policama, posteri na zidovima ili neki drugi element mogu zapravo biti mnogo više od jednostavnog ukrasa. Štaviše, mnogi reditelji obraćaju posebno pažnju na ove delove. Pa tako, ako se neki nađe čak i u nekom zabačenom uglu kadra, možete biti sigurni da njima autor pokušava nešto da nam poruči. Jedan od takvih reditelja je Pedro Almodovar.
Kada je španski autor u pitanju, o njegovom vizuelnom identitetu možemo govoriti iz više različitih uglova. Svaki reditelj ima svoj specifičan estetski jezik, međutim nekada ne biste bili u prilici samo na osnovu vizuelnih detalja da zaključite čiji film je u pitanju. Sa drugima je, ipak, drugačije. Pedro Almodovar, kao i Wes Anderson, Wong Kar-wai, ali i mnogi drugi, koriste ove vizuelne znakove kao važne elemente samog filma. Podjednako kao dijalog i priča koja se prenosi, još jedan od faktora koji bezmalo doprinosi da u trenutku prepoznamo o čijem filmu se radi, jeste upravo enterijera.
Crveno, volim te, crveno
Mix and match tapeta sa ostalim elementima, različiti šabloni tapeta, nameštaj u vibrantim bojama. Ovo su samo neki od prepoznatljivih elemenata Pedrovog enterijera. Crvena boja i sve njene nijanse su neizostavne. Pedro ih često usklađuje sa ostatkom prostora, a nekada i sa kostimima likova. Pa tako, kao što sunarodnika, pesnika Federika Lorku asociramo sa njegovim stihom „Zeleno, volim te, zeleno“, tako i Almodovara kroz svoje filmove kao da izgovara „Crveno, volim te, crveno“.
Funnily enough, Pedro često koristi ove dve komplementarne boje u svojim kadrovima.
