Teško da možemo govoriti o filmski enterijerima, a da ne spomenemo jedno ime: Wes Anderson. Retko ko se u toj meri oslanja na scenografske elemente u prenošenju svoje vizije kao američki reditelj. U ranijim ostvarenjima je njegov vizuelni identitet bio nešto suptilniji, a onda je vremenom počeo da se izgrađuje, dok nije postao zaseban univerzum. Poslednjih par filmova nose izražen estetski pečat, a zahvaljujući njemu celokupan opus Wesa Andersona postao je žanr za sebe.
Scenografija u službi imaginarne avanture
Usled specifičnog odnosa kamere i enterijera, često se može učiniti kao da su kadrovi postavljeni na pozorišnoj sceni, pre nego u trodimenzionalnom prostoru. Ta jedna dimenzija koja nedostaje delimično oduzima filmovima na realističnosti. Međutim, Wes Anderson ni ne želi da pomislimo u bilo kom trenutku da je bilo šta od onoga što se dešava realno. Izmešteni iz stvarnosti, odlazimo na imaginarnu avanturu, u beg iz realnosti pre nego u jednu njenu varijacija.
Isečci vesandersonovskog sveta
Nije retkost da reditelji da se reditelji pomalo tvrdoglavo drže svoje ustaljene estetske putanje. Štaviše, mnoge upravo po njoj prepoznajemo. Wes Anderson otišao je, slično kao Pedro Almodovar, i korak dalje. Vizuelnim dojmom svojih ostvarenja izgradio je ceo jedan fiktivni univerzum, onako kako to rade pisci naučne fantastike. Tako je nastao vesandersonovski kosmos, gde su različiti filmovi samo sekvence iste realnosti koja postoji unutar njega.
Fotografije preuzete sa: IMDb
