Fereshteh Hosseini dolazi na razgovor nasmejana i počinjemo odmah da pričamo kao da se znamo godinama. Ipak, za intervju je potrebno da se uozbiljimo i izdvojimo iz gužve i frke kakva obično vlada na festivalima. Fereshteh se u trenutku vraća u ozbiljni mode i mi počinjemo kratak razgovor o veoma ozbiljnim temama, hronološki poređano – od kad je Fereshteh Hosseini prvi put saznala za Beograd.
Šta te je dovelo pre svega u Beograd pa sada u Sarajevo? Kako se sve desilo?
Vuk mi je pisao, a onda, kao što znam, tragao je za pravom glumicom koja bi glumila u filmu i počeo je da gleda različite iranske glumce. Dakle, da, gledao je dvanaest mojih filmova i rekao mi je da je misli, da sam ja ona prava. Istovremeno, pozvali su i nekoga u iranskoj ambasadi, i tražili su iransku glumicu koja može da odigra ovu glavnu ulogu. I oni su takođe preporučili mene. Tako je to bilo. I onda su mi poslali email. Da. Da, sjajno je.
Moram reći da si odmah postala zvezda ovde u Sarajevu. Juče su me svi zvali svakih svakih pet minuta, da pokažu kako su se slikali sa tobom, znaš li to?
Prvi dan, stvarno? Jako mi je drago to da čujem. Da. Bilo je prelepo.
Da se vratimo na proces, kako je teklo do prve zvanične posete Fereshteh Hosseini Beogradu?
Mislim da je to bilo nekoliko meseci pre snimanja. I ja i Vuk smo želeli da se upoznamo i pričamo o scenariju i o priči i malo radimo na tome. I takođe sam želela da se sretnem sa prevodiocem sa Farsija, Momirom Turudićem, čija je priča originalno.
Da li je to bilo neposredno posle Korone?
Da, tako je bilo. Otišla sam možda osam meseci pre snimanja u Beograd. I tako smo pričali o scenariju i svemu, i napravili ugovor i svi smo bili veoma srećni. Onda sam se vratila u Iran, i onda sam se vratila pre snimanja, mesec dana pre snimanja. Radili smo neke probe i onda je snimanje počelo. U 2022. godini, pretpostavljam da je tad bilo.
U to vreme sam imala priliku da sarađujem sa Nikolom Kovačevićem u jednoj nevladinoj organizaciji. Sigurna sam da su i oni oduševljeni filmom. Sve moje prijateljice koje su feministkinje su oduševljene ulogom koju tumači Fereshteh Hosseini. Posebno ličnom transformacijom žene u periodu izbegličke krize, u veoma teškom periodu, što se desilo mnogim ženama sa Balkana.
Bilo je zaista važno što tvoj lik nije našao utehu u tradiciji, u patrijarhalnom štitu, već potpuno suprotno, ona počinje da bude štit za celu svoju porodicu. Ta vrsta transformacije je zaista snažna, rekla bih, a i česta u vreme rata?
Da, da, da, jeste. Mislim, veoma sam zavolela lik kada sam pročitala scenario, jer sam osetila njenu snagu. I čitala sam i neke druge, različite scenarije. Uvek čitam različite stvari o Avganistanu i ženama koje tamo žive. I one su listom sve slabe žene, pod ogromnim pritiskom i nemaju nikakvog karaktera. I uvek ih vode njihovi muževi, očevi i slično.
Zato volim ovaj lik koji se zove isto kao ja. Ona postepeno postaje nezavisna i više ne želi da bude pod kontrolom bilo koga jer je nekada tako živela. Kako kaže u filmu, nije imala priliku čak ni da izabere svog muža. I nekako je umorna od svog tog pritiska. Mislim da postaje zaista snažna osoba. Potpuno umorna od toga da bude konzervativna. Ona postaje oslonac ne samo za žene, za sve.
Ona je inspirisala svog muža. Kad je preispitala koncept sahrane na samom početku, on je morao da razmisli i kaže joj mislio sam o tome šta bi bilo kad bi to bio moj brat. Ona ga je zapravo inspirisala da joj bude uteha i podrška. I to čini i sa ocem.
Otac je tera da vrati telo, i želi da telo bude sahranjeno u Avganistanu. Braća žele da ga sahrane na tradicionalan način. Umorna je od svega toga. I ne želi to da uradi. Neće. Ona želi da donese odluku čak i za svog brata. Brat nije želeo da ode a porodica ga je zapravo prisilila da ode. I mislim da je umorna od sveg tog kontrolisanja, i zbog toga postaje nova ličnost.
Tako je, to što kažeš podseća me na razgovor što smo neki dan ovde na festivalu imali. Pitanje o našoj budućnosti, našim izgledima, pa i našim sahranama i tom patrijarhalnom konceptu zemlje gde živimo. Zovemo je otadžbina i naše telo mora tamo da počiva. Mi kao žene, živimo širom sveta i nismo tako vezane za tlo.Posebno žene, posebno zato što stalno odlazimo iz svojih, iz naših domova, u tuđe kuće tuđe porodice, uzimamo druga prezimena i tako dalje. Uvek kao da smo izbeglice. I čemu onda taj pritisak da se skrasimo u trenutku smrti?
Sahrana je tako patrijarhalan koncept. Da, jeste. Tačno tako. Koncept sahranjivanja njega u filmu dobija smisla jer se ona bori. Sve joj je tako novo. I to što laže ocu je novo za nju. Biti nova žena je novo za nju i u interakciji sa mužem. Sve je nekako novo za nju. Čak je spremna da se oslobodi svoje porodice i da bude sama sve dok ne uspe u onome što je naumila. Znaš, to je kao doba promene za nju. I zato za sahranu odlučuje uprkos svemu, čak i uprkos religiji iako je ona još uvek konzervativna, jer je tako odrasla.
Da, ne možemo očekivati da je ona neka vrsta hipika…
Da, tačno, tačno. Ali uvek postoji prostor za emancipaciju jer svi imamo različite početne tačke. Mislim da je to, mislim da je to razlog što je čini tako posebnom. Nije kao ta neka vrsta moderne žene, sa kojom žene iz ruralnih područja ne mogu da se identifikuju, niti je njena promena nedostižna.
Bila je konzervativna. I počinje da razmišlja… Putovanje iz Avganistana u drugu zemlju, nekako je isto teško, bolno i dugo, kao i njen unutrašnji put. Transformativno putovanje za njen lik. I ona raste, kroz putovanje i mnogo uči i nekako se gubi ali ostaje ona.
Tako je, kamp je način kontrole, sa te pozicije žena ne može ništa da uradi. Ne može se samostalno obrazovati, ne može izaći da traži posao i slično. Kampovi su uvek su van centra grada, van očiju javnosti. Ne stiče se ni utisak, ni ideja o gradu u kome živite?
Znaš, u kampu sam upoznala divnu malu devojčicu. Govorila je tri jezika, i to je naučila sama. Preko YouTube-a. Imala je dvanaest godina. Zaboravlja se da su izbeglice inteligentne. Mnogi prepametni ljudi su tamo i ima puno žena. I ona je žalila što je htela u školu, ali joj otac ne dozvoljava.
Bila je mala škola za izbeglice u kampu. I mnogi su išli tamo da uče. Otac joj nije dozvoljavao zbog priča koje se šire i idu svuda – uvek iste priče… A nikoga zapravo nije briga za to. Mislim, čak i danas postoje hiljade obrazovanih žena u Avganistanu pod vlašću Talibana, i one su zaključane u svojim kućama. Radile su, išle u školu, predavale u školama i na fakultetima, a sada su sve zaključane u svojim kućama i niko ne govori o tome.
Čini se da nema zajedničkog interesa da se o tome priča. Rekla bih da samo feministkinje uvek govore o tome. I onda smo mi omalovažavane u bilo kojoj zemlji. To je zapravo svuda isto.
Svuda? Da. Nema interesa za nas. Znate, isto je svuda. Da.
I za poslednje pitanje, volela bih da pitam o planovima za budućnost. Šta očekujemo od Fereshteh Hosseini?
Mislim, pošto sam rođena kao izbeglica i odrasla kao izbeglica, još uvek se borim sa tim, jer smo mi svi izbeglice u mojoj porodici. Moji roditelji su iz Avganistana. Za vreme prvih Talibana, otišli su u Iran i ja sam rođena u Iranu. Tamo me ne smatraju Irankom jer uzimaju u obzir samo krv.
Kada sam se udala za Iranca, avganistanska žena kada se uda daju vam iranska dokumenta. Ali u suprotnom, to nije moguće. Kada iranska žena stupi u brak sa avganistanskim muškarcem, ona i deca ne dobijaju dokumenta.
Priča o dokumentima je komplikovana priča. Moj plan je zapravo samo, uprkos svim ovim glumačkim izazovima i slično, da uradim nešto za avganistanske žene. Planiram da uradim nešto da im pomognem, da pokušam da učinim nešto za njih, za njihovu budućnost. Avganistanke su stvarno inteligentne ali nekako su izgubljene. Niko se ne brine za njih.
Hvala Fereshteh i puno uspeha u daljem radu!
Među bogovima – O filmu
Među bogovima prati priču mlade Avganistanke Fereshteh, koja nakon iscrpljujućeg putovanja do Evrope sa suprugom i troje dece stiže do Beograda. Tu saznaje da se njen mlađi brat Ali, koji je u Beograd stigao pre njih, utopio i da će uskoro biti sahranjen kao neidentifikovana osoba.
Fereshteh ne poseduje lične dokumente koji bi mogli potvrditi njen vlastiti identitet. Ipak ona odbija da napusti Beograd pre nego što svoga brata pokopa pod njegovim imenom. Pokreće komplikovanu proceduru kako bi potvrdila njegov identitet uz pomoć DNK uzorka njihovog oca koji je još uvek u Avganistanu. Nakon što konačno uspe u nameri i dobije dozvolu da preuzme telo svoga brata, Fareshteh saznaje da njen otac želi da sahrani svoga sina u Avganistanu. Fereshteh ovaj put odlučuje delovati na vlastitu ruku.
Uloge: Fereshteh Hosseini, Nikola Ristanovski, Reza Akhlaghirad, Vule Marković, Ivona Kustudić, Branka Katić
Photo: festivalscope, imdb, youtube
Instagram: Ivona Kustudić, Fereshte Hosseini
