Film 78 dana konačno je stigao u domaće bioskope – na radost gledalaca, ali i Journal ekipe. O ovom filmu sigurno ste mnogo čuli. Kako i ne biste – osvojio je brojne nagrade, počevši od priznanja na TOFIFEST festivalu u Poljskoj, sve do nagrade na Cinema Jove festivalu u Valensiji. To su bila priznanja za najbolji film i najbolju montažu.
U večeri 28. avgusta, film 78 dana imao je svečanu premijeru. Crvenim tepihom prošetali su glumci i filmska ekipa koji su imali svako pravo da ponosno ušetaju u bioskopsku salu. Glavne uloge poverene su glumicama mlađe generacije. Viktoriji
78 dana
Film prati tri sestre koje, nakon očevog odlaska u vojsku, započinju video dnevnik na kućnoj kameri. Dve od njih, Sonja (17) i Dragana (15) snimaju kako dani prolaze u mirnoj prirodi oko sebe, drhtavo noćno nebo tokom vazdušnih napada, te večno zadirkivanje treće sestre, Tijane (7).
Stvari počinju da se menjaju kada misteriozni dečko i njegova stidljiva, mlađa sestra stignu iz Beograda i usele se u komšijsku kuću. Oni zajedno provode dane i upoznaju se. Ubrzo, nova prijateljstva, prvi poljupci i prva razočaranja, zamenjuju strah od bombi. Sniman na hi-8 kasetama, ostavljajući utisak kao da je reč o zaboravljenim snimcima sa kasete koja je pronađena nakon mnogo godina, 78 dana smešta nas u 1999. godinu, u malo mesto u Srbiji u vreme bombardovanja.
Bitter & sweet
Ne možemo reći da smo pripremljeni došli na ovaj film. Svakako, znali smo ko čini filmsku i glumačku ekipu, te o čemu je film. Ono na šta mislimo, jeste emotivna pripremljenost.
Nemoguće je ne vezati se za likove u ovom filmu – predstavljeni su toliko humano i prirodno. Stiče se utisak kao da gledate dokumentarni film. Te likove poznajemo, ti likovi smo mi. Snimanje kamerom u naizgled nevažnim, porodičnim momentima, blisko je svima nama koji smo odrastali devedesetih godina 20. veka. Tada su gotovo svi imali te hi8 kamere, koje bi uglavnom dobili kao poklon za rođendan, Božić ili slično. Već sa tim elementom, film kreira intimu sa svojom publikom. Neobavezno snimanje koje nam je tako poznato, a koje vidimo u ovom filmu, postale su kasete koje danas digitalizujemo, ponovo gledamo i to novim očima. Shvatamo da su upravo ti nevažni momenti definisali naše detinjstvo.
Film je snimljen u Vrnjačkoj Banji – i iako je Beograd blizu – mentalno i fizički – on je mogao biti smešten na bilo kom selu, u bilo kojoj livadi Srbije. Pretnja NATO-a je tu, bez obzira na smeh koji nas prati gotovo kroz sve scene – samo na momente naglo prekinutog.
Koliko je bolne nostalgije moguće smestiti u jedan film?
Film 78 dana govori – mnogo. Od izgubljene umetnosti snimanja porodičnih kaseta, do jednostavne razmene pesama i pogleda. On nas podseća na nešto dragoceno, a izgubljeno. Ne, ne samo državu kakva je nekada bila. Već nas, nevine, bezbrižne, sa svim vremenom ovog sveta.
Kada ste poslednji put naslikali crtež samo da bi naslikali? Kada ste poslednji put kuvali sa porodicom, a da niste snimili finalni proizvod? Kada ste imali vremena da razgovarate sa prijateljima i članovima porodice, a da ne mislite o sutrašnjim obavezama, sadašnjim problemima? Ovaj film ukazaće vam upravo na to. Izgubljeno vreme. Sa svim svojim lepim – i groznim – stranama. Odrastanje mnogih naglo je prekinuto kada je bombardovanje počelo, u proleće 1999. godine. Ipak, ono je na neki neobičan način kreiralo i bliskost i povezanost među ljudima prinuđenim da se zajedno kriju i čuvaju jedni druge.
Da, film je o bombardovanju 1999. godine.
Ali to nije njegova – niti naša nacionalna suština. Ovaj film je o spoznaji svojih roditelja kao svojih bića. O prvim ljubavima. Prvim razočarenjima. Prvoj boli i primalnim radostima. O izdvajanju vremena da upoznate ljude oko sebe. Nebitno da li su roditelji, sestre, komšije ili stranci iz (mentalno) dalekog grada. U našoj traumi, svi smo isti. Svi se zbližavamo znajući da je (ukradena) trešnja ukusna samo nekoliko nedelja u godini. Da se karte pod vedrim nebom, kao i šahovska pravila, pamte samo jednom. Da su naši roditelji zabrinuti uvek, ali da ćemo mi to razumeti samo jednom, daleko u budućnosti.
I šta kad izgubimo nekoga ko nam znači? Šta će to nadoknaditi? Da li će to biti izražena bliskost sa već postojećim ljudima u našim životima? Da li će to biti ubrzani kurs odrastanja? Da li će to biti rana koja neće zaceliti? Ili će, na kraju, biti poruka? Poruka da je život kratak, ali i veoma dug. Da su emocije ne precenjene, već potcenjene. Da je miriti se hrabro – i bitno. Da je zagrliti snažno ne komično, već hitno. Da je život jedan, vredan. Dragocen samo ako pamtimo, ali u tom pamćenju nemamo prezir i mržnju. Već nastavljamo dalje, letimo, odrastamo – i sećamo se. Oh, tako se sećamo…
Foto: MegaComFilm / Instagram (@78danafilm)
