Film Babylon: Portret Holivuda u svoj
njegovoj raskoši i okrutnosti

Ples slonova, blesak prvih bioskopskih projekcija, raskoš i ekstravagancija ranih holivudskih zabava… sve smo to mogli da vidimo u filmu Vavilon (eng. Babylon), nagrađivanog reditelja Damiana Chazella. Međutim, šta ostane kada se partijanje završi i padnu sve draperije?

Zašto Babylon, odnosno Vavilon?

Vavilon je antički grad Mesopotamije. U Bibliji, Vavilon je oaza bluda i greha. Prema predanju iz Starog zaveta, upravo su nagomilani gresi vavilonskog građanstva doveli i do nezaustavljivog pada ovog grada. Vavilonska kula bila je građevina toliko visoka da se sam Bog uplašio haosa koji bi nastao ukoliko bi smrtnici dopreli do njega. Kako bi sprečio tako nešto, ljudima koji su kulu nastanjivali onemogućio je da se sporazumevaju međusobno. I tako su nastali raznoliki svetski jezici. Oni su, dakle, prepreka ka ultimativnom razumevanju među ljudima, odnosno njihovom dodiru sa božanstvom. Drugim rečima, nešto uvek ostaje izgubljeno u prevodu i tako jedinstveno ljudske zajednice zauvek ostaje razoreno. No, time se više (i spretnije) bavi Alejandro González Iñárritu u filmu Babel.

Hollywood is the new Babylon

Damien Chazelle je vavilonsku simboliku razvratništva smestio među prohibističke ulice Los Anđelesa. Začeci Holivuda i uspon prvih zvezda industrije podloga su koja je poslužila reditelju za novo ostvarenje. Kroz prvu polovinu 20. veka vodi nas Manuel Manny Torres (Diego Calva), koji nas ubrzo upoznaje sa Nellie LaRoy (Margot Robbie), Jack Conradom (Brad Pitt) i Sidney Palmerom (Jovan Adepo). Sada smo već navikli da Margot i Brad okupiraju svaku scenu u kojoj se nalaze, pa ništa drugačije se nije desilo ni u Vavilonu.

Turbulencije koje prolazi Nellie na svom putu ka zvezdanom nebu Holivuda dale su filmu na dramatičnosti, čak i kada za time nije bilo potrebe. Egzistencijalne krize Jacka Conrada, velikog glumca na zalasku karijere, komične su koliko i tragične, a njima dugujemo podsećanje na besmrtnog Godara i njegov čuveni aforizam. Uz sve to, ironija rasizma na američkom tlu ogoljena je do svoje najgrublje srži. Ukratko, profili glavnih likova nude prilično precizan portret holivudske okrutnosti, koji uprkos vremenskoj distanci, izgleda neprijatno prepoznatljiv.

Šta ostane kada se Vavilon sruši?

Rolerkoster emocija, muzike i scena ujedno je najjača i najslabija karika ovog filma. U pojedinim trenucima, kada se kadrovi naprasno prekidaju, ovaj nas presek izbavlja iz nabujale stimulacije svih čula. Međutim, pomalo nespretno premeštanje iz jednog u drugi kontekst doprinelo je celokupnom dojmu prilično zaglušujućeg haosa, zbog čega se nit nekada zagubi u pokušaju da dođe do suštine.

Krešendo – u doslovnom, ali i narativnom smislu – zapravo se odigrava u poslednjim minutima. Damien Chazelle veoma dobro poznaje istoriju kinematografije, a to je pokazao prvo filmom La La Land, a sada i kroz Vavilon. Međutim, više od ekspertize, možda najviše isijava njegova ljubav prema ovom vidu umetnosti. Čak i da nas je Bog razdvojio unoseći pometnju u našu sposobnost verbalne komunikacije među sobom, izgleda da su ljudi ipak pronašli zajednički jezik – film. I to je otprilike sve što Damien Chazelle pokušava da nam kaže tokom tročasovne rapsodije.

Fotografije preuzete sa: @paramountpics