Tačno jednu (brojevima: 1) projekciju je film Himera (ita. La chimera) imao na 29. izdanju Sarajevo Film Festivala. Ako ste samo preleteli pogledom kroz program, verovatno vam je promakao. Ipak, ako ste znali šta tražite, onda ste bili među publikom tog 16. avgusta, nestrpljivo iščekujući da vas Alis Rorvašer (ita. Alice Rohrwacher) povede u još jednu avanturu. Mi jesmo. Zato sada, kada je film stigao u domaće bioskope, razumemo zašto svi oduševljeno pričaju o njemu.
Nakon nešto više od dva sata po ulasku u bioskopsku salu, izlazimo razdragani, dirnuti, pomalo ošamućeni – baš onako kako je Rolan Bart to opisao. Film je, dakle, uspeo, između ostalog, i u onome što francuski teoretičar opisuje. La Himera hipnotiše. Filmsko platno postaje portal ka univerzumu u kojem romantičarsko postaje dirljivo komično, a romantično srceparajuće ispunjavajuće. Džoš Okonor (eng. Josh O’Connor) doprineo je tome izvedbom koja magnetski uvlači u emocionalno putovanje njegovog lika, junaka Artura.
Gde on to putuje, šta on to traži i – šta smo mi pronašli?
Artur (naizgled) putuje u unutrašnjost Italije, godina 1980ih. On (naizgled) traga za bogatstvima skrivenim u antičkim grobnicama. Ono što Artur (zapravo) pokušava da iskopa jeste – romantično-romantičarski rečeno – ljubav. Koristi se, pritom, različitim raspoloživim alatima, od kojih mu, ipak, najkorisniji biva – vera. I to ona slepa, koju nosi sa sobom gde god se uputi, ne ispušta je iz ruku, ona mu osvetljava prostor (naizgled i zapravo) čak i u najdubljem (naizgled i zapravo) mraku. Tako, ipak, mi dolazimo do onoga što nam Bart obećava da možemo naći samo ako je filmski produkt valjan – otkrivanja sebe, vikarijske spoznaje kakvu nudi samo hipnotično transponovanje u drugi prostor, vreme, istoriju i individualnost.
Osim nežnog pogleda mladog Engleza (ovo kažemo krajnje kritički objektivno!), da se filmsko pretvori u bajkovito, romantično-nostalgično, doprinela je i Helena Luvar (fr. Hélène Louvart), direktorka fotografije čiji su osunčani kadrovi obasjali i naš ikonički aparat. Izabela Roselini (ita. Isabella Rossellini) učinila je najviše što je mogla – i na tome smo zahvalni.
Ipak, najveću zahvalnost dugujemo Roršerovoj, što je o himerama, tim čudnovatim i čudovišnim fabrikacijama uma pisala prijateljski, što je njima rukovala pažljivo. Himera je ohrabrujući zagrljaj da nastavimo potragu za blagom – i da preispitamo šta ono uopšte može biti.
Jedna je projekcija, stoga, dovoljna (mada ne i prihvatljiva).
Foto: Profimedia, IMDb
