U zdravom duhu zdrav duh: Pogledali smo dokumentarni film „Telo“ slovenačke rediteljke Petre Seliškar
Mens sana in corpore sano je latinska izreka koju često interpretiramo kroz značaj zdravog tela za održavanje higijene uma. Ergo, kada je telo bolesno, biće i um? Međutim, slovenačka rediteljka Petra Seliškar dokumentarnim ostvarenjem Telo uspostavlja antitezu starim Rimljanima.
Nakon regionalne premijere u okviru takmičarskog programa 29. Sarajevo Film Festivala, srpsku projekciju priredio je 17. Beldocs.
U 93 minuta smešteno je 20 godina života Urške Ristić, protagonistkinje i celoživotne prijateljice Seliškarove. Između reminescencija i razgovora dve prijateljice kraj Prospanskog jezera u Severnoj Makedoniji, smešteni su arhivski snimci Urškinog suočavanja sa rektim autoimunim bolestima koji od 28. godine života opsedaju njeno (nekad manekensko) telo.
Mens sana in mens fortis
Argumente protiv starih Rimljana Petra Seliškar uspostavlja kroz pažljivo vođenje razgovora sa svojom prijateljicom koja, zauzvrat, svojim ruminacijama, refleksijama i naučenim lekcijama svedoči da zdrav duh, ipak, obitava u snažnom srcu. Urškina priča, koju rediteljka brižljivo, bez oslanjanja na patos, prenosi u filmski format, manje je dokument bolesti. Bolesno i normalno opšte je prihvaćena dihotomija, koju Seliškarova odvažno sučeljava i možda, miri.
„Postane uvredljvo. Ti si samo telo„, reči su kojima Urška preispituje telesnost kao psihološku, društvenu i političku ideju. Ovo je, ipak, tek jedna od tema na koje rediteljka usmerava svoju prijateljicu, film – i nas. Bez ustručavanja, slovenačka rediteljka postavlja ona pitanja koja bismo, ometeni lažnom ljubaznošću, uprkos kopnućem kuriozitetu, prećutali. Kako ljubav opstaje, koliko porodica trpi i znači, neka su od njih.
Intimnost i meditativnost razgovora dodatno je upriličena toplim kadrovima Branda Ferroa, dok eksperimentalne muzičke kompozicije Vladimira Rakića pripovedaju Urškinu priču na nadvizuelnom, visceralnom nivou. Ono što rezultira nije samo 20 godina duga povest jedne žene i njenih mnogo bolesti; film je više od dirljivog svedočenja. Više i od filma, Telo je vodič za suočavanje sa autoimunim bolestima, kakvog (u umetnosti) nema. Konačno, Telo postaje dokaz da bolesno telo neće odvesti u bolest duha; obratno, čak. Samo zdravog duha, telo može nadživeti sebe samog.
