Journal preporuka: Filmovi o umetnosti (i umetnicima) koje ne smete da propustite
Iako je film sam po sebi umetnost, to ne znači da film o umetnosti ne treba da postoji. Naprotiv, deluje kao da ih je nikad dovoljno. Filmska sposobnost da dočara značaj slika, skulptura, ali i knjiga i muzike je izuzetna. Dok smo se u jednom od prethodnih tekstova osvrnuli na konzumerizam i savremenu umetnost na filmu, ovoga puta pažnju usmeravamo na značajne istorijske ličnosti u umetnosti, ali i umetnost kao takvu.
My Left Foot (1989)
Film Moje levo stopalo (My Left Foot) je nastao prema autobiografiji Down All The Days umetnika rođenog sa cerebralnom paralizom, čoveka po imenu Christy Brown. Autobiografija iz 1954. godine inspirisala je film My Left Foot u čijoj se glavnoj ulozi nalazi Daniel Day Lewis.
Ova uloga smatra se jednom od Danielovih najboljih – za istu je nagrađen Oskarom u kategoriji za Najbolju mušku ulogu. Ispričana kroz flashbackove, prateći Brownovo odrastanje i razvitak sposobnosti da slika koristeći isključivo levo stopalo, ova priča je izuzetna i inspirativna. Film je apsolutno must-watch štivo za sve ljubitelje umetnosti, a Daniel Day Lewis, koji praktikuje metodsku glumačku tehniku oduševio je prirodnom i impresivnom glumačkom izvedbom.
Frida (2002)
Priča o čuvenoj meksičkoj slikarki Fridi Khalo ispričana je u biografskoj drami Frida iz 2002. godine. U režiji Oskarom-nominovane Julie Taymor, Fridu tumači Salma Hayek. Film je fokus postavio na to kako je Frida usmerila hronični bol u svoj rad i umetnost. Naime, čuvena umetnica je od detinjstva imala problema sa zdravljem, a preživela je i tešku saobraćajnu nesreću u 18. godini, kada se našla u autobusu koji se sudario sa tramvajem.
Upravo posle nesreće Frida je počela da slika, a najpoznatiji su njeni autoportreti i slike u kojima je dočarala duh Meksika, države u kojoj se rodila. Film iz 2002. godine hvaljen je zbog vrlo preciznog i realističnog prikaza njene slikarske arhive. Veliki deo filmskog narativa obuhvatila je i priča o njenom burnom bračnom životu sa Diegom Riverom i drugim ljubavnim aferama. Film je nagrađen Oskarima za najbolju šminku i muziku, a mi ga preporučujemo zbog beskrajne (umetničke, ali i životne) inspiracije koju pruža.
Midnight in Paris (2012)
Mnogi bi se složili da je Pariz grad koji je sam po sebi muzej na otvorenom. Stoga ne čudi činjenica da je reditelj Woody Allen odabrao upravo ovaj grad za film posvećen umetnosti – u punom smislu te reči. Od prirode, ulica, muzike, muzeja, mostova i kultnih mesta, (Midnight in) Paris ima sve. Priča prati Gila (Owena Wilsona), scenaristu koji odlazi u Pariz sa verenicom Inez (Rachel McAdams) i njenom porodicom. Inspirisan nostalgijom koju mu Grad svetlosti pruža, Gil uživa u dugim šetnjama.
Jedne večeri, tačno u ponoć i nakon neuspešne potrage za taksijem, on misteriozno zaluta u prošlost, tačnije u 1920-te godine. Inspirisan neverovatnom večeri u kojoj upoznaje ikone literarnog sveta kao što su Zelda i Scott Fitzgerald, Gil se narednih večeri vraća na isto mesto – i u istu prošlost. Na svom neverovatnom putu Gil razgovara sa Ernestom Hemingwayem, Picassom i Dalijem i kroz umetnost usvaja važne životne lekcije. Savršeno romantičan, Midnight in Paris je film koji osvaja od prvog kadra. Šarmantno filmsko štivo Woody Allena nagrađeno je Oskarom za najbolji scenario.
The Square (2017)
Satirična priča o tome šta je umetnost, na koji način se validira i ceni i kome je zaista namenjena, Kocka (The Square) je film o Christianu (Claesu Bangu), kustosu u muzeju koji prolazi kroz ličnu i profesionalnu krizu tokom pripreme nove izložbe. Smešten u Stokholm, film je nastao u režiji Šveđanina Rubena Ostlunda, sa kojim je Journal letos razgovarao.
Ova crna komedija nagrađena je prestižnom Palme d’Or na Kanskom filmskom festivalu, a film je nominovan i za Oskara, u kategoriji za Najbolji strani film. Maestralna gluma Claesa Banga dočarava život otuđenog čoveka koji živi za posao (i predstojeću izložbu). Vodeću žensku rolu u filmu ima Elizabeth Moss, koja tumači američku novinarku nekonvencionalnog životnog stila. Spajanjem priče o izgubljenom telefonu, modernoj umetnosti, privilegovanim ljudima i onim manje srećnim, Ostlund je kreirao savršeni miks kritike društva i (kritike) umetnosti.
The Goldfinch (2019)
Film Češljugar (The Goldfinch) iz 2019. godine nastao je po istoimenoj knjizi spisateljice Done Tart. Za istu je Dona nagrađena Pulicerovom nagradom za književnost 2014. godine. Snimljen u režiji Johna Crowleya, film prati Thea Deckera, 13-godišnjeg dečaka koji tokom terorističkog napada u njujorškom umetničkom muzeju gubi majku. U napadu panike, kao jedini preživeli, Theo impulsivno krade vrednu sliku holandskog slikara Karela Fabricijusa, Češljugar.
Priča se razvija u neočekivanim i intrigantnim pravcima i Thea uvodi u svet krijumčarenja umetničkih dela. U glavnim ulogama nalaze se Oakes Fegley, Ansel Elgort, Nicole Kidman, Luke Wilson i Sarah Paulson. Iako bih definitivno prednost dala knjizi, film je odličan sadržaj za one kojima knjiga (duga gotovo 800 stranica) nije dovoljna.
