Odabir scenografskih boja, kao i celokupna kolor-korekcija, jedan su od važnih elemenata filmskog jezika. Njihovo prisustvo, baš kao i odsustvo, znak su koji najčešće služi komunikativnoj funkciji. Tako smo kroz naše filmske maratone želeli da istaknemo upravo neka ostvarenja u kojima paleta boja postaje lik više. Na red je došla crvena.
Three Colours: Red (1994), r. Krzysztof Kieślowski
Filmski maraton posvećen crvenoj boji ne bi imalo smisla početi bilo kojim drugim filmom, do nastavka trilogije Kišlovskog. Poljski reditelj kreirao je triptih filmova – triju boja – i ujedno stvorio svojevrsan masterclass u pažljivom korišćenju tonaliteta kao nosioca poruka. Svojevrsni genije „subliminalnih poruka“, Kišlovski se vično služi suptilnim koloritnim kodovima kako bi komunicirao svoju ideju. Iako se mogu gledati zasebno, tri filma tek posmatrani zajedno kreiraju celinu – zastavu Francuske – kojom ova trilogija dobija na svojoj snazi. Putevi koje sudbina bira večno su pitanje koje je poljski reditelj istraživao u svojim delima, raščlanjujući ga do tančina ne bi li našao odgovor. Kada govorimo o ljubavi, pita Kišlovski, koliko je ona rezultat srećnih okolnosti, koliko našeg ličnog delanja, a koliko podilazi društvenim okolnostima u kojima se nalazimo.
Volver (2006), r. Pedro Almodóvar
Kao što je film Kišlovskog bio logičan izbor, tako je i sa radovima španskog reditelja, Pedra Almodovara. Štaviše, njegova celokupna kinematografija mogla bi biti jedan zaseban filmski maraton crvene palete. Bilo da su celokupni kadrovi ispunjeni različitim nijansama ove boje, ili ih Španac koristi sa posebnom namenom umerenog intenziteta, crvena je neodvojiv deo njegovog opusa. Za junakinje filma Volver, crvena je korišćena u svrhe komuniciranja njihove snage, kako mentalne tako i duhovne, pa čak i njihove strastvene ratobornosti. Crvena je boja ljubavi, ali i boja krvi; istovremeno je i jedna od najzastupljenijih u španskoj kulturi – bilo da se radi o tradicionalnom gaspaću ili prepoznatljivom napitku sa ovih prostora, sangriji. Drugim rečima, za podlogu na kojoj Almodovar stvara, crvena je boja posebno ispunjena bogatstvom simbola, koje on koristi kao potporu svojim radovima.
In The Mood for Love (2000), r. Wong Kar-wai
Nemojte se iznenaditi ukoliko u narednim nastavcima ovog serijala filmskih maratona zateknete po jedan film Wong Kar-waia. Fallen Angels biće zelen, Chungking Express naginje ka plavoj paleti, a Happy Together je pretežno obojen žutom. No, o njima ćemo nekom drugom prilikom, a ovog puta se zadržavamo na In The Mood for Love. Ukoliko vam je rad kineskog reditelja blizak, onda znate da se ambijentalni dojam njegovih filmova u velikoj meri zasniva upravo na jedinstvenim vizuelnim zahvatima, koje on preduzima pažljivo, ali odvažno. U ovom filmu njegov filmski jezik iskorišćen je za priču o elegičnoj ljubavnoj drami, punoj prugušenih tonova koji služe kao paralela prećutanim rečima glavnih junaka. Crvena je za Wong Kar-waija boja nadanja, kojom jedan par slučajnih prijatelja pokušava da prekrije uzajamnu patnju.
Climax (2018), r. Gaspar Noé
Erotika Noeovih filmova podrazumeva da postoji samo jedna opcija pri odabiru kolorita, zbog čega mnogi filmovi francuskog reditelja upravo naginju ka crvenolikim nijansama. Osim što je za te svrhe ova odluak donekle logičan izbor, specifične sudbine kojima se Noé bavi dodatno dobijaju na snazi upravo zahvaljujući jarkim, prodornim bojama koje preplavljuju njegove kadrove. Time i emocije koje bivaju prikazane dobijaju na svojoj jačini. Posebno kada je u pitanju anarhična, bludna priča Climaxa u pitanju, crvena je instrument koji se posebno koristan u kreiranju adekvatne atmosfere filma.
Her (2013), r. Spike Jonze
Iako smo Her mogli da svrstamo i među filmove pastelnog kolorita, shvatili smo da je specifična upotreba crvene boje u ovom filmu ono što mu daje za pravo da ipak pripada ovoj pažljivo odabranoj grupi. Odabirom detalja koje naglašava ovom bojom, reditelj Spike Jonze istakao je položaj svog junaka u društvu u kojem živi, izdvojivši ga od mase. Kontrast između hladnih, beživotnih tonova i jarke, crvene košulje koju nosi Theodore suptilni su simboli kojima su implicitno naglašene poruke koje autor pokušava da pošalje. Kada su dijalozi oskudni, alati kao što su specifična upotreba boje, tu su da gledaocu saopšte nešto više od onoga što biva izgovoreno.
Foto: IMDb
