Svuda pođi, Beču se vrati. Ako ne šetamo njegovim ulicama, onda ih prolazimo vikarijski, kroz filmske junake koji su tuda ispisali istoriju svetske kinematografije.
The Third Man (1949), r. Carol Reed
Jednom smo zgodom imali tu priliku čast i zadovoljstvo da The Third Man gledamo baš u Beču, i to u bioskopu Burg Kino, jednom od najdugovečnijih na svetu. Nesumnjivo je to bio, ako ne presudan, onda značajan faktor koji je doprineo opštoj ezgaltiranosti po izlasku iz sale. Drugi je svakako činjenica da se radi o jednom od vrsnijih primera komponovanja filmske priče u evropskoj kinematografiji. Treći je, naravno, Orson Welles.
Narativno, The Third Man je uzbudljiva, duhovita, inteligentna triler avantura romanopisca Holly Martinsa koji pokušava da otkrije misteriozne okolnosti pod kojima je njegov prijatelj izgubio život. Vizuelno i idejno, The Thid Man je elegično-empatičan spev (izveden gotovo perfektno) o posleratnom Beču koji se, u doba snimanja filma, još uvek oporavljao od bolne nacističke vladavine.
Before Sunrise (1994), r. Richard Linklater
Before Sunrise prototip je filmske razglednice. Dok se pred očima smenjuju kadrovi bečkih fasada i sokaka, na poleđini je ispisana ljubavna priča u svega nekoliko redova. Oni su, ipak, bili dovoljni da nas ubede u dve stvari. Richard Linklater argumentovao je romantiku kako se retko odvija na filmskom platnu – hrabro, bez straha od razdražljivosti i sladunjavosti koja, ipak, ovde ostaje maskirana autentičnim scenarijem i umešnosti u dirigovanju dinamike između dvoje glavnih junaka.
Američki reditelj ujedno je ponudio ideju da Beč može biti grad ljubavi, kakvim se retko doživljava, a koji neosporno (i nenametljivo) jeste. Dovoljno je da ponovite rutu Ethana Hawka i Julie Delpy (kao što mi i jesmo) da biste potvrdili Linklaterovu tezu.
Amadeus* (1984), r. Miloš Forman
Želja da doživimo lepote i istoriju Beča samo je loš izgovor da (ponovo) gledamo Formanovog Amadeusa. Vrlo loš, jer je češki reditelj odabrao rodni Prag kako bi zabeležio eksterijere filmske scene. Čehoslovačka, iza Berlinskog zida i unutar Hladnog rata, zarobljena u vremenu koji je prethodio podizanju ovih ograda, predstavljala je pogodniju pozornicu za predstavljanje Beča 18. veka nego što je to bio Beč 20. veka, tada (blago) opsednutog (blagom) modernizacijom.
Ipak, filmska stvarnost ovde je jedina koja se prihvata kao validna. Čak i da je sniman na nekom mnogo udaljenijem mestu, Amadeus je i dalje oda bečkoj istoriji – s obzirom na to da Mozart predstavlja nedeljiv sastojak kulturne panorame grada.
Foto: IMDb
