Retrofuture trend se ponovo javio filmom Don’t Worry Darling. Daleka budućnost koja u sebi nosi najbolje (i najgore) od istorijskih perioda oduvek je bila tema filmskog stvaralaštva. Možda je to zato što nismo u stanju da izmislimo nešto što nikad nismo videli. Verovatnije je da ni u mašti ne želimo da se odreknemo onoga što nam je lepo. Journal je tu da vas podseti na filmove koji objedinjuju budućnost i prošlost u savršenom estetskom zadovoljstvu. Pravi eye candy!
Retrofuture halucijancija – Beyond the Black Rainbow (2010)
Gotovo ista priča kao i u filmu Don’t Worry Darling. U pseudofuturističkom svetu nalazi se Arboria Institute, ustanova zatvorenog tipa iz koga glavna junakinja pokušava da pobegne. Beyond the Black Rainbow je dugometražni film koji potpisuje kanadski reditelj italijanskog porekla – Panos Cosmatos. Bavi se pitanjima represije emocija i društvene kontrole nad pojedincem. Nerealni distopijski prostori kao da potiču iz prošlosti. O tome kao da svedoči Vitra Panton Chair Classic iz 60tih godina.
Retrofuture u potrazi za izgubljenim vremenom – 2046 (2004)
Film nazvan brojem 2046 iza koga stoji honkonški reditelj Wong Kar-wai donosi još nostalgije smeštene u budućnost. Svojevrsni nastavak Wong Kar-waijevog najpoznatijeg filma In the Mood for Love (2000) je ljubavna priča koja nastaje posle smrti glavne junakinje Su Li-zhen. Svet u kome je pisac naučnofantastičnih romana Chow Mo-wan u nemogućnosti da završi roman i preboli ljubav svog života sastoji se od sećanja. Estetika koja prati ovaj film je mešavina science-fiction sveta dalekog istoka i evro-američke posleratne mode. Visoke punđe, biseri i žene figure peščanog sata u apstraktnim enterijerima, uz starinske neone i metalik kostime.
Kritika stvarnosti kroz dizajn – A Clockwork Orange (1971)
Malo ko nije gledao film Paklena pomorandža, jedno od kultnih ostvarenja koje je režirao Stanley Kubrick. Film je nastao po istoimenom romanu Anthony Burgessa i smešten je u distopijsku budućnost koja navodno ima rešenje za nasilničko ponašanje. Tako se jedan od razbojnika iz silovateljske bande čiji lik tumači Malcolm McDowell podvrgava vladinom eksperimentu. U filmu je svaki detalj dizajniran perfektno, i u funkciji priče – kritike britanskog društva u ranim sedamdesetim. Ceo film je odličan Pop Art and Optical Art moodboard za retrofuture trend. Dizajn potpisuje Milena Canonero koja je kasnije dobila čak četiri Oskara za kostim od kojih posebno izdvajamo Marie Antoinette i The Grand Budapest Hotel.
Užasi retrofuture postmoderne – The Hunger Games (2012-2015)
Franšiza Hunger Games se sastoji od četiri filma koja prate junakinju koja se da bi spasla porodicu prijavila u smrtonosni rijaliti program. Distopijski svet budućnosti u kojoj se odvija radnja serijala koji prati igre na smrt je kombinacija zlatnog doba šou programa iz ranih sedamdesetih ali i flambojantne queer kulture osamdesetih. U svetu van TV programa vlada apsolutno sivilo i divljina nešto između Velike Depresije i Drugog svetskog rata. Ipak, najzapaženiju retrofuture ulogu odigrala arhitektura Ricarda Bofilla. Parisko predgrađe Seine Saint Deni i neoklasična arhitektura postmoderne bila je ne samo inspiracija za Capitol već i jedna od lokacija snimanja.
