Francuski novi talas ima Godara, italijanski neorealizam Viskontija, a Nemački novi film – Vima Vendersa (nem. Wim Wenders). Logika slika nemačkog autora, ipak, prati druga načela, između ostalog i zato što ih je razvijao inspirisan svojim francuskim i italijanskim prethodnicima. Stasavajući u zemlji koja se borila da izgradi novu, svetlu budućnost na temeljima svoje mračne prošlosti, Venders je formirao glas koji je ulio nadu da je tako nešto zaista moguće.
Alis u gradovima (1974)
Rođendan ove godine slavi Alis u gradovima (nem. Alice in den Städten), crno-beli prototip filmskog putopisnog eseja. Već prvim kadrovima i scenama, Venders uvodi u introspektivni svet nemačkog novinara Filipa Vintera. Susret glavnog junaka i devojčice Alis, čija je majka nestala, predstavlja prvu narativnu stanicu, sa koje neočekivani dvojac započinje zajedničko otkrivanje sebe i sveta. Fizičko putovanje dvoje junaka kroz scenične predele Sjedinjenih Američkih Država i Nemačke ujedno je emotivno istraživanje identiteta i pripadnosti. Venders je minimalističkim pristupom uspeo da stvori psihološki bogatu i dirljivu priču o prijateljstvu i potrazi za smislom, sa naglaskom na čarobne trenutke svakodnevnog života.
Pariz, Teksas (1984)
Deset godina mlađe, ali u svakom filmskom smislu, zrelije čedo nemačkog reditelja je Pariz, Teksas (eng. Paris, Texas). Vendersov magnum opus stoji u koordinatnom sistemu koji čine dve ose njegovog umetničkog potpisa: emotivna snaga i vizuelna poetika. Film prati Travisa Hendersona, čoveka koji se nakon godina lutanja vraća svojoj porodici. Scenario američkog autora Sema Šeparda (eng. Sam Shepard) donosi suptilnu, ali moćnu priču o iskupljenju i ljubavi, dok fotograf Robi Miler (hol. Robby Müller) kamerom prenosi američki jugozapad zadivljujućim slikama pustinjskih pejzaža koji, kako to samo filmsko delo može, transponuju na nove emocionalne horizonte.
Nebo nad Berlinom (1987)
Nebo nad Berlinom (nem. Der Himmel über Berlin) je Vendersova poetska oda glavnom gradu Nemačke i, kroz njegovu kompleksnu i bolnu istoriju, ljudskoj egzistenciji. Priča prati dva anđela, Damiela i Cassiela, koji posmatraju živote smrtnika u posleratnom Berlinu. Damien se zaljubljuje u cirkusku umetnicu Marion i odlučuje da se odrekne besmrtnosti kako bi iskusio ljudske emocije. Venders (još jednom) majstorski koristi dinamiku između crno-bele i kolor fotografije da bi prikazao dva (filozofska, psihološka i emocionalna) sveta – anđeoski i ljudski. Svoju potenciju priča duguje poetičnom scenariju Petra Hankea (nem. Peter Handke), ali i izvedbi Bruna Ganza, pa film postaje remek-delo meditacije o ljubavi, gubitku i nadi.
So Zemlje (2014)
Vendersov dokumentarni film So Zemlje (eng. The Salt of the Earth) intiman je portret života i rada čuvenog brazilskog fotografa Sebastija Salgada (port. Sebastião Salgado). Film dokumentuje Salgadovu karijeru, koja je obuhvatala nekoliko decenija i mnoge kontinente, beležeći najvažnije trenutke savremene istorije. Nemački reditelj, zajedno sa Salgadovim sinom Julijanom, donosi dirljivu priču o posvećenosti, umetnosti i ljudskoj patnji, ali i o lepoti i nadi. Kroz fotografije Brazilca i scenične kadrove prirodnih blagodeti planete, Venders prikazuje svet očima čoveka koji je video najgore i najbolje od čovečanstva, a So Zemlje postaje nadahnjujuće vizuelno i emocionalno iskustvo.
Foto: IMDb
