Lorkinim se stihovima često vraćamo, a izgleda da u tome nismo jedini. Kao što španski pesnik kroz nekoliko strofa ispisuje isti stih: „Zeleno, volim te, zeleno!“ tako i mnogi filmski autori, kroz ponavljajuće kadrove zelenih nijansi, kreiraju specifičan ambijent u svojim ostvarenjima.
Fallen Angels (1995), r. Wong Kar-Wai
Već smo rekli da će se barem po jedno ostvarenje Kar-Wai Wonga pojavljivati u ovim filmskim maratonima posvećenim kolornim paletama. U filmu Fallen Angles, zeleno neonsko osvetljenje preliva se kroz većinu kadrova. Sudbine glavnih junaka okupane su ovim hladnim, veštačkim osvetljenjem dok ih oni u noći prate tražeći izbavljenje iz gradske otuđenosti i – sopstvenih života.
La double vie de Véronique (1991), r. Krzysztof Kieslowski
Veronikin dvostruki život još jedno je ostvarenje kojim Kišlovski pažljivo hoda tankim granicama sudbine. Zelenim odsjajima stvara se onirična atmosfera, doživljaj snoviđenja zbog kojeg ne možemo biti sigurni da je ono što posmatramo stvarni (i jedini) život glavne junakinje. Koloritom koji ostaje u domenu zelene, crvene i žute, vizuelno se preslikava narativni tok. Tako se konstantno nalazimo u neuhvatljivom, romantičnom prostoru između jave i sna. Istu ćete paletu, u istoj funkciji, prepoznati u filmu Jean-Pierre Jeuneta, Amélie (2001).
Children of Men (2006), r. Alfonso Cuarón
Iako se možda ne čini tako na prvi pogled, i posebno spram gorepomenutih filmova, kadrovima Children of Men takođe dominira zelena boja. No, ona je u ovom slučaju sasvim prigušena, dovedena do granice sa sivom. Alfonso Cuarón smestio je svoje ostvarenje u dovoljno blisku, ali nedovoljno daleku budućnost. Znamo da takav opis zvuči pomalo bizarno, no upravo je ta suptilnost ono što dozvoljava da se distopijski ambijent doživi nečim izvesnim, realnim, pre nego udaljenom, fiktivnom budućnošću. U tom je kontekstu i zelena nijansa – boja nade, koja na kraju ipak postoji – dovedena do svog beživotnog oblika, kako bi se njime dočaralo moralno stanje prikazanog društva.
Foto: IMDb
