Goran Bogdan u susret dodeli Oskara: „Svi mi maštamo da smo heroji u sigurnosti svog kreveta“

Kratkometražni igrani film reditelja i scenarista Nebojše Slijepčevića sa kojim smo razgovarali na Sarajevo Film Festivalu prošle godine, te producenata Katarine Prpić i Danijela Peka, Čovjek koji nije mogao šutjeti, nakon Zlatne palme u Kanu i evropskog Oskara, nominovan je za nagradu Oskar u kategoriji najboljeg kratkometražnog filma. U konkurenciji od 180 naslova, koji su bili kvalifikovani za nominaciju u kategoriji kratkometražnog igranog filma, članovi Akademije filmske umetnosti i nauke odabrali su 15 za najužu selekciju, među kojima se našao i ovaj film.

Goran Bogdan kao jedan od najcenjenijih glumaca u regionu, poznat po tome što svakoj ulozi donosi duboku emotivnu snagu, ali i neprestano izaziva publiku da preispita sopstvene stavove i vrednosti, glavni je protagonist ovog ostvarenja. Iako uvek u senci svojih likova, on se kroz uloge vraća osnovnim pitanjima postojanja, morala i odgovornosti, prateći tokove ličnih tragedija i dilema koje nas sve dotiču.

U susret dodeli Oskara u noći između 2. i 3. marta sa Goranom Bogdanom razgovaramo o filmu koji ne samo da istražuje tematiku ćutanja, unutrašnje borbe i društvene odgovornosti – već pokreće univerzalna pitanja o tome šta znači biti čovek. Osim toga, Goran nam daje uvid u to kako je film nastao, šta je za njega značila saradnja sa rediteljem Nebojšom Slijepčevićem, kao i kako se uopšte nosi sa velikim temama i pitanjima koja film postavlja – pitanja koja ponekad ne traže odgovore, ali nas teraju da se suočimo sa sobom i svetom oko nas.

• Nakon Zlatne Palme u Kanu i evropskog Oskara, film Čovjek koji nije mogao šutjeti je nominovan za najprestižniju nagradu Oskar – šta mislite da je doprinelo ovakvom uspehu i univerzalnoj prepoznatljivosti priče?

Ono što je univerzalno ovom filmu, zašto on tako dobro komunicira, je to što je ćutnja ili prećutkivanje moneta koja je danas nikada više u opticaju, njena vrednost raste. Proporcionalno tome, naša pada. To što se to prepoznaje je malko olakšavajuća okolnost svetu. A možda je i samo stid. Današnje vreme je sve brže i brže, snovi su nadohvat ruke kao nikada do sada, svako može da iskoči. Može. Svako sanja da je heroj. To što nas život često udari po prstima i mi samo zaćutimo. Ta energija koja se tim procesima generiše je velika, unutrašnja, sve buduće i današnje patologije vuku korenje iz tih malih prećutkicanja. Kako je iz fizike poznato da energija ne nestaje nego samo menja oblik, tako mi biramo gde ćemo je kanalisati. Ima tu neke nade. Takoreći bajkoviti momenat. Zašto bajkoviti? Zato što najčešće, gotovo uvek ostaje na priči. Ne događaju se bajke, zato i jesu bajke. Mi tu energiju na kraju ne kanališemo, nego puštamo da ona nas razbuca. Možda zato ovo silno degenerisanje i reteriranje svega i svačega. Vraćamo se nacizmima, šovinizmima i svim onim izmima kao, neću reći nikada u istoriji, nego kao dugo u istoriji.

• Nominacija za Oskar je vaš dečački san, kakve su vam emocije?

Dobro ste rekli. Dečačke. Veseli se dečak u meni, ali ga ovaj veliki smiruje i ne da mu da odleti. Da ne bi pao posle. I jeste to kao san. No posle svakoga sna, valja se probuditi i zasukati rukave. Imao sam sreće u životu sa snovima tj. ostvarenjem istih, pa znam šta sledi nakon. Stvarnost. Iako lakše je usled ove priče budan sanjariti.

• Da li ste u nekom momentu mogli da naslutite da će baš ovaj film biti nominovan za Oskara?

Kako to naslutiti? Mogu reći da svaki projekat koji radimo radimo sa tom mišlju. Donekle je to istina. Ali ima onih filmova koji su odmah od početka posebniji. Ovaj je definitovno bio takav. Još dok sam snimao Oca u Priboju sam se upoznao sa tom nesretnom pričom. Kada mi je producent Danijel Pek, još i pre nego je scenario bio gotov, rekao da bi snimali film o zločinu u Štrpcima, nisam se dvoumio niti jedne sekunde. Kada se na to pridoda i sve ono što je usledilo nakon prvog sastanka sa Nebojšom, nije bilo sumnje da će se nešto dogoditi sa ovim filmom. Nebojša i smo jako dugo probali pre nego je došla ostala ekipa još s obzirom na to da je to kratki film, čija se radnja praktički događa u jednoj sceni. Pričali smo o svim varijantama ćutnje i prećutkivanja. Šta to čini čoveku, u trenutku kada se ta ćutnja izgovori, a i kasnije šta učini sa životima onih koji ćute.

• Kako je došlo do saradnje sa Nebojšom Slijepčevićem na ovom filmu i kakve su vam bile prve reakcije na scenario?

Ne znam to. Nisam ni razmišljao o tome. Samo smo se odmah bezglavo bacili na rad. Kao što sam i u gorenavedenim pitanjima rekao, teška je to tema. I nikada se u ovakvim scenarijima ne radi o prvim reakcijama. Najčešće su krive. Ne ostavlja prostora za išta drugo. Prvo sam čin, taj svirepi zločin je neshvatljiv. Znali smo da je nemoguće pokušavati išta otključavati sa te strane. On je činjenica, konstanta kao i gravitacija. Ne možemo ništa sa njom. Možemo je samo biti svesni. Sada se pitati, zašto to ljudi čine je uzaludno. Čine. I opet će.  Verovatno ni ti sami ljudi (počinioci) ne znaju odgovor na to pitanje. Ili misle da znaju. Nas je zanimalo šta to nama čini, kako bismo mi reagovali. Prvo nam se iz ega (ili iz udobnosti naše fotelje) javljao bes i maštali smo da bismo, naravno bili heroji. Jako brzo, ako ste iskreni prema sebi dođete do drugih zaključaka. E sada, šta sa time činiti. Nije svršena forma. Ostavlja, kao i sve dobre i duboke teme, beskonačan prostor promišljanja.

• Šta ste znali o Štrpcima pre nego što ste započeli snimanje filma?

Ono što je poznato iz novina. Glupe i ružne i tužne činjenice.

• U filmu dominira suptilna, ali snažna glumačka igra, bez preteranog oslanjanja na eksplicitne dijaloge. Koliko je teško graditi emociju kroz tišinu i neverbalne momente?

Nije stvar teškoće, nego istine. Istina je češće tiha ili neznana. Teška a jednostavna. Istina je zato prostor previranja. A trebalo bi biti kao pucanj. Egzaktna i smrtonosna. Barem po laž. Možda je zato više neki prostor promišljana unutar čoveka. Interpretacije, a ne bi trebalo biti, trebalo bi biti predmetom usvajanja. Tu je problem, što smo svi drugačiji, pa svi mislimo da imamo svoju istinu. Da se nas ne tiče ona, druga. Naša je skoro, ali ipak. Možda je ova kategorija istina najveća laž. Ona je dovela posredno i do onoga što se dogodilo tog kobnog dana u tom vozu. Nisu se poklapale istine. Kažu istina oslobađa. Istina. Nekoga i sopstvenog života. Tako da i u tom neverbalnom ima i te kako šta da se ispriča.

• Iako se sve vreme misli da vi kao glavni lik tumačite Tomu Buzova, zapravo ga tumači Dragan Mićanović, ali vi igrate jednu od najznačajnijih uloga – ulogu posmatrača. Šta mislite od čega zavisi da li će neko u stvarnom životu biti posmatrač ili akter?

• Da li ste se kroz rad na ovom filmu i sami suočili sa pitanjem – šta bih ja uradio da sam bio u toj situaciji, a sa čime mislite da se suočava publika?

Naravno. Ne bi bilo moguće drugačije raditi na ovom filmu. Mislim da svaki projekat/film moramo smestiti u sebe. To je minimun zalaganja. Da bismo postigli istinitost treba proživeti dati problem. Pojednostavljeno rečeno. Čak i u komediji. Publika to prepozna. Na uloženo poistovećivanje se u vidu nagrade, ili banalnije rečeno sviđanja ili nesviđanja filma, vraća uloženo. Mislim da je ovaj film toliko uspešan i prepoznat zbog univerzalnosti i dubine problematike i pitanja koja postavlja. Koje ste i vi postavili. Šta bih ja u datoj situaciji učinio. Svi mi maštamo da smo heroji u sigurnosti svog kreveta. Stvarnost je sve češće noćna mora. I reagujemo često kao uplašena deca.

• Reditelj Nebojša Slijepčević govoreći o Tomi Buzovu rekao je da Njegova dilema nije ni hrvatska, ni srpska, ni bošnjačka, nego ljudska – ističući pitanje individualne odgovornosti u društvu. Šta mislite, da li smo danas, 30 godina kasnije, spremniji da ne ćutimo ili ćutimo?

Zamišljamo sebe kao heroje. Tako i zamišljamo ili bolje rečeno izmišljamo mitove a onda smeštamo sebe u njih. Potrebne su nam velike teme, velike dileme i veliki problemi. Jer oni opravdavaju samim svojim postojanjem. Čak ih ne trebamo ni rešiti. Samo njihovo postojanje opravdava sve. Gde je opravdanje tu su otvorena vrata zlu. Pre nego razumemo sami sebe (a postoji li išta drugo što se može razumeti), mi se opravdavamo. Kad se podvuče zajednički naziv to je jednostavno lenjost. Ili je možda i nemogućnost razumevanja. Pre da je nerazumevanje. Tu se stvara bes na samog sebe. Koji je teško priznati pa se taj bes okreće prema spolja, prema svetu. A bes je zavodljiv, on opravdava. U stvari samo ne razume. Ne vidi i ne čuje. Pa ruši. Energiju rušenja je lako zameniti za kreativnu energiju. U stvari ne zameniti nego opravdati, sakriti da ne razumemo, pa se vaditi i laganjem dati svrhu našim činima. Dosta sve to podseća na tantrum malog deteta. Bilo bi detinjasto da nije opasno. Tako da mi se čini da u ovih tridesetak godina smo od silnog ćutanja postali mutavi. Ali studenti mi bude optimizam.

• Film se bavi temom etničkog čišćenja i individualne hrabrosti. Da li mislite da je naše društvo spremno da pogleda ovakve filmove otvorenog srca, ili će ih neki doživeti kao provokaciju?

Nebitno je kako će ih ti neki doživeti.  Ti koji to doživljavaju kao provokaciju u stvari nisu ništa doživeli. Oni se brane. Možemo to pojednostaviti. Postoje oni koji su izvedeni iz voza i oni koji su izvodili. Možemo mi to sad bojiti jedne i druge kojim god bojama hoćete. Mi olako pretpostavljamo ovo otvoreno srce u pitanju. To ispada puno teže, to je civilizacijski doseg. To pretpostavlja mir, ljubav i ostale hipi kategorije. Rad institucija. Život bez straha. A mi smo daleko od toga. Degradirali smo mnogo. Ali ne gubim nadu. Štaviše. Imam i nade a imam i inata dosta.

• Kako je rad na ovom filmu uticao na vaše lično shvatanje hrabrosti i moralne odgovornosti pojedinca u društvu?

Radim ja na ovome filmu 35 godina. A sada smo ga tek snimili. Hrabrost i odgovornost su velike kategorije. Opet one velike teme. Trebalo bi možda pomalo biti hrabar i pomalo biti odgovoran. Za početak. Hrabro je biti odgovoran. Hrabro je i samo biti. Mi glasno tražimo svoje slobode. Uz slobodu ide i odgovornost. U kavezu svog htenja lupamo po rešetkama i to nazivamo zvucima slobode. Tiša je sloboda.

• Kako je rekao Dragan Mićanović u jednom intervjuu, u pitanju je kratki film posle koga se publika dugo pita – kako biti čovjek. Da li je to dilema o kojoj bi trebalo da razmišljamo svakodnevno?

Saglasan sam sa dragim Draganom. Za početak bi trebalo svakodnevno razmišljati. A ne osuđivati i popovati. Za početak bi trebalo slušati a ne govore držati. Za početak bi trebalo čitati a ne učitavati. Za početak treba početi. Mi stalno civlizacijski od Huna želimo srušiti civilizacije pre. Kaže se da je najgore polovno znanje. Očigledno je tu naše neznanje. Ne znamo reći šta je naš program što mi nudimo. Puna su nam usta onih bivših i njihovih greha a ne nudimo nikakvo rešenje. Doći će vreme da kad budemo bivši neće biti ništa da se sruši nakon nas. Možda će to biti prekretnica. Možda će to začepiti usta i zateći nas u pepelu do kolena. Pa ćemo biti primorani da počnemo da gradimo ispočetka. Ali šta je to u nama što nas toliko žulja? Možda da strgnemo sve okove sa sebe pa da goli uvidimo da je ono što nas žulja u nama. I da je jedino što preostaje ono u nama.

• Iza vas je uspešna godina – kako na poslovnom tako i na privatnom planu. Film 78 dana je osvojio publiku isto kao i film Za danas toliko – iako su različitih tematika, smatrate li da nam treba više takvih toplih priča?

Treba nama dobrih, posvećenih priča koje god tematike. Treba nam dobro. Kojeg god žanra. Odgovor se sam nameće. Treba nam priča. A dobra priča se zna šta je. Treba nam da slušamo one koji pričaju. Da ih cenimo. Da ih ne osuđujemo. Da ih ne nipodaštavamo. Ne treba da se stalno vraćamo plemenskoj vatri. Da čučimo oko nje i da nam pogled seže samo dokle ti žuti plamičci dobacuju. Da stalno gledamo svet iskrivljen tim varljivim plamenom. Ima sveta i u tom mraku. Da te priče samo hvale uspehe našeg plemena a znamo da se nismo makli iz kruga tog krnjeg svetla. Treba da nas te priče ohrabre da odemo u mrak. Treba da nas upozore na naše mane. Treba da nas i ta priča vrati kući kada odemo. Ne može se očekivati od nas suvo domoljublje i da svojim kostima hranimo tu krnju vatru kada nam domovina ništa nije dala. A stalno tim plamenim zubima traži od nas žrtvu. Nije to zadano. Postoji uvek opcija. Postoji otpor. Nekada je i neslušanje priča najbolja priča. Nekada se bolje uči začepljivanjem ušiju.

• Ove godine ste se ostvarili i u ulozi oca. Kako se snalazite u njoj?

To je moje. Ne bih u svet sa time.

• Na kojim projektima trenutno radite i kakvi su vam planovi…?

Vi mislite na filmove. Ima svega. Ali ono što sam ponosan je Škola na Visu koju smo pokrenuli. Srećko Horvat i ekipa. To se jako lepo razvija. Neinstitucionalna i slobodna. Gde svako može da uči i podučava. Gde svako gradi školu i škola gradi njega. Onda pokušavam da sa piscima radim. Ne nužno na konkretnom projektu nego da stvaramo ovako. Stvaranja radi. I negujemo taj žar samog stvaranja. Slobodni od terora konkretnog.

• I za kraj, Oskari se održavaju ove nedelje u Los Anđelesu, da li ste spremni, kakve vam se misli motaju po glavi?

Kreativna direkcija i foto: Luka Bošković i Stefan Stojanov
Layout: Ana Bodrožić
Stajling: Vanja Pantin
Intervju: Tamara Bogunović