Holy Electricity: Magija je oko nas, kaže Tato Kotetishvili laureat Locarno film festivala
Holy Electricity – Sveti elektricitet
Nakon što mladić Gonga i njegov rođak Bart na otpadu staroga metala pronađu kofer pun zarđalih krstova, Bart dolazi na ideju da ih pretvori u neonska raspela i prodaje ih od vrata do vrata naivnim stanovnicima Tbilisija. Njihov misionarski put kroz gradska predgrađa prerasta u potragu za ljubavlju i prijateljstvom.
Uloge: Nikolo Ghviniashvili, Nika Gongadze
Da počnemo od filma. Holy Electricity je prvi film koji sam pogledala iz oficijelne selekcije i oduševila se. U isto vreme sam i srećna i tužna, ne znam da li je moguće da dva gruzijska filma pobede godinu za godino, ali volela bih da vaš film dobije jednu od nagrada. Ispričali ste veoma nepretencioznu priču, ali ste uspeli da dotaknete svaku neuralgičnu tačku savremenog društva u Gruziji. Kako ste se odlučili za pristup, za tako suptilnu veštinu strorytellinga?
Moguće je da pristup dolazi iz inspiracije okruženjem i ljudima. Svi likovi su realni likovi i pristup je bio taj da nas oni inspirišu i da pokažemo njihov život koliko god je to moguće. Problemi i sve što smo dotakli u filmu – njihovi su realni problemi.
Gonga je mladić, tinejdžer, sviđa mu se jedna pa druga devojka, on ne razume šta radi, ko mu se sviđa. Bart je kockar i stalno mu treba novca, transrodni je muškarac. Sve što smo u film uneli, potiče od njih samih. Kada sam ih upoznao, pokušao sam da njihove živote integrišem u priču.
Sinopisis za Holy Electricity kaže kako su Gonga i Bart čudni likovi. Ali ti si uspeo da pokažeš da je svaki lik čudan. Svako od sporednih likova, svako kome zakucaju na vrata – jednako je čudan. Nema puno razlike. I posebno mi je zanimljivo kada govorimo o manjinskim grupama, mladi, LGBT+, Romi… Učeni smo da mislimo da su oni različiti, ali u filmu si pokazao da je društvo sastavljeno od različitih ljudi koji su ponekad zaista čudni.
Da, uopšteno mislim da nema loših ljudi ali da postoje loša dela. Loša dela ili loše ideje. Možda je nešto što rade loše ali postoji uvek i logična strana, zar ne? Ljudi koji muče druge ljude imaju svoje razloge. Ljudi kojima smo se bavili su čudni, ekscentrični i jedninstveni.
Kao da zamisliš dokumentarac i kada snimaš, išao bi ulicom i pratio ih. U dokumentarcu, na kraju ostaviš samo interesantne likove, a izostaviš nezanimljive. Mnoge smo likove sreli na ulici, starije, one koji pevaju i odmah se povezali. Pokušao sam da nikog ne izostavim. Oni su kao pasaži u pejzažu razlika savremenog društva u Tbilisiju.
Uspeo si da prikažeš neke od retko viđenih slika predgrađa Tbilisija i kvartova koji se ne viđaju često u Gruzijskom filmu. Kako sam bila u Tbilisiju, prepoznala sam neki od njih, ali postoji i ono što je grad unutar grada. Delovi koji su potpuno odvojeni ekonimski i socijalno. Ponekad, glavni likovi putuju s kraja na kraj grada, nalik na neku ekskurziju ili potragu?
Za mene je tako u svim gradovima koje sam posetio. Krenem da se šetam kroz grad i uvek završim u predgrađu. Sviđa mi se to jer jedno je centar a drugo je tamo gde su ljudi. Gradska vlast uvek želi da se prikaže na jedan određeni način, džentrifikacijom. Ili time što lepo izgleda. Kada se zađe u predgrađa, tamo je drugačije. Mnogo haotičnije, raznolikije, ima manje turista. Moji likovi žive na jednom parkingu, rade na deponiji. Njihov svet je takav. Tamo ima puno više izmešanih supkultura.
Da, i svako ima svoj deo u Holy Electricity, punk žurke, deo sa starim socijalističkim zgradama gde živi jedna devojka, pijaca, zanatske radnje, krovovi, i predgrađa su veoma raznolika…
Vizuelno, oni predstavljaju haos i strukturu nalik kolažu. Takva je Gruzija. Ne postoji deo u kome je sve isprojektovano i urbanistički uređeno. Sa jedne strane imaš Pariz koji je prelep i veoma uređen i očuvan. Slična arhitektura postoji i u Gruziji, ali je sve veoma haotično, poput pastiša.
Tu i tamo neko okreči fasadu samo oko svog stana, tako nastaje haos – ali i raznobojni pejzaž. Možda je to loše, ali meni se sviđa kako nastaje haos. Estetski, zaista sam uživao u snimanju i slična mesta me inspirišu i sigurno će me inspirisati u budućnost. Sada snimam u Meksiku, voleo bih da snimam u Indiji, širom sveta. Za mene, različiti gradovi nisu ekskurzije već više varijeteti i neka vrsta emocionalne mape gradova.
Ti si se usudio da napraviš Americana film. Holy Electricity je road filma u Tbilisiju. Isto tako uspeo si da se poigraš izvrćući svaku prepoznatljivost Gruzije – od polifonog pevanja, zdravica, uvek prisutnog konflikta između verske zajednice i LGBT+ zajednice, rastući uticaj crkve. Sve što sam ponela kao uspomenu iz Gruzije, videla sam u tvom filmu.
Postoji zaista puno tema i detalja u filmu. Da, to je mesto gde živimo i koje nas inspirišeme i sve je deo filma, možda kao podtekst. Kao religija – uopšte se ne radi o religiji. Nema tu dubinu preispitivanja religije.
Za ljude iz Gruzije, koja je vrlo religiozna zemlja, religija je svuda i uvek prisutna. Tako je došlo do biznis ideje da likovi prodaju krstove. Religija nije glavna tema, važni su likovi i njihove priče koje postoje i tu i drugde.
I da Bart nije transgender on bi imao sve svoje probleme svakako. Ljubavni problemi, problemi u poslu i kocka. On je izgubio novac isto kao mnogi drugi. Želeo sam da pokažem probleme sa kojima se suočavaju ljudi u Gruziji, ali i u svetu.
Naravno, svako ko je trans, ima i posebne probleme koji potiču od višestruke magrinalizacije i to nije istaknuto u prvi plan ali je svakako prisutno. Zaista se nadam da će ljudi videti, ne znam kako će percipirati film ali smatram da i homofobični ljudi kad vide – mogu da se identifikuju. Neko ima slične probleme, i to je mogao biti on.
U Holy Electricity prikazao si i tu finu liniju razgraničenja. Svaka trans osoba ima i dvostruke, trostruke probleme…
U Gruziji je veliki problem diskriminacije. Mislim da prihvatanje ne može da ide na silu. Niko nikog ne može da natera da prihvati u svom životu raznolikost. To je veoma dug i bolan proces.
Kada sam razgovarala sa Sonjom Prosenc, ona je rekla da tradicionalne porodice vole da misle o sebi kao milosrdnim, da bi uvek pružili pomoć, ali nije tako u stvarnosti. Problemi LGBT+ osoba i posebno ljudi u malim i vangradskim sredinama se prepliću sa drugim problemima, kao što su egzistencijalne teškoće ali imaju i specifične probleme kao što je nasilje koje potiče od njihovog identiteta.
Upravo tako. Ne mogu da kažem kakva će biti šira recepcija filma jer smo ga do sada prikazali samo jednom u Lokarnu i u Gruziji u malim grupama, za prijatelje i ekipu. Mogu da kažem za sad da je dobro. Više ljudi je ostalo na razgovorima o filmu. Bilo mi je zanimljivo ds slušam komentare.
Većina ljudi se oseća povezano sa temama u filmu. Za mene je ponekad teško jer je film veoma kompleksna umetnost, nemoguće ga je svesti na jednu rečenicu. Zanimljivo je da se svako povezao sa nečim različitim – neko sa njihovim putovanjem, neko sa likovima…
Da i postoji veoma interesantna scena iz Holy Electricity kada jedna junakinja kaže – Stvorila sam čitav univerzum, u njega sam stavila sve što mogu. I to me podseća na ovo što sad kažeš, kao šira slika filma, izvesna širina koja postoji i zbog čega mi se toliko svideo.
Deponija je jedna vrsta metaforičnog prostora. Veliki gradovi, posebno Tbilisi su tako puni svega tako da to može da se poveže sa filmom u nekoliko dimenzija.
Oni u Holy Electricity razgovaraju o dečijim brakovima, ali taj razgovor dođe prirodno, ne kao pamflet. Film nije aktivistički ali je veoma političan, rekla bih.
Da zato što sam to želeo. Prikazali smo sve na način na koji su akteri želeli to da kažu. Ta devojka je zaista Romkinja i ona priča svoju priču. Znao sam ponešto i zamolio sam Gongu da je pita. Ona je naravno znala sve o tome i ispričala je priču, u kojoj smo svi čuli nešto po prvi put. Takav način rada je veoma zanimljiv jer kad ostavimo prostor ljudima da se iskažu uvek dobijemo više nego što smo inicicijalno planirali. Neverovatno je!
Film koji sam snimio pokrenuo je nešto. Kada vidiš sve u njemu, iako to nije namera – desi se nešto. Ti možeš napraviti paralele između deponije i akvarijuma i grada. Potpuno se slažem ali nije namerno – samo sam sledio intuiciju i desilo se – ali onda, potpuno je tačno, analogija postoji.
Žena je bila tako ponosna. Rekla je stavila sam sve što sam mogla. Magija je i u montaži, ona je govorila o nečem drugom – o svojoj slici ali imali smo i taj čudesni akvarijum koj i smo pokazali. Zanimljivo mi je kako ljudi percipiraju film, sve što su likovi doprineli, tako je i cela ekipa, posebno naš montažer Nodo.
Imam veoma duboko poštovanje prema likovima koje ste prikazali. Voljni su da pokažu toliko toga, i posebno su ponosni na ono što stvaraju. U umetničkim krugovima to bi bilo viđeno kao kitsch. U filmu možemo da vidimo kako kitsch ili stare stvari imaju ogroman potencijal da učine ljude srećnim, da ih inspirišu.
Tako je, čovek sa muzičkim instrumentima je tako strastven i ponosan, nema nikakve ironije jer on zaista brine o svim tim stvarima. Svi bubnjevi su njegovi, to je njegova soma. On kupuje još. Na početku mi je rekao sve i mislim da svira veoma dobro, jer toliko voli da svira. A onda se desilo nešto neočekivano. On ne čuje. On voli i veruje u to što radi, kako svira. Ali ne čuje.
Kao si odlučio između dokumentarne forme i fikcije? Film ima veoma puno dokumentarnih elemenata ali jasno je da je fikcija. Da li si imao dilemu, da ideš u smeru dokufikcije ili neke vrste hibridnog žanra?
Ne, jednostavno smo tačno znali. Improvizacija je deo od početka, bilo je samo potrebno da pronađemo glumce koji to mogu, koji su slobodni da improvizuju. Ono što mi se posebno sviđa jeste da imamo plan za taj dan, ali se onda desi nešto neočekivano.
Kada mi univerzum nešto pruži, volim da to prihvatim i iskoristim. Naravno, važno je imati vremena za to. Moj raspored zato nije samo da snimim jedan kadar. Uvek želim više vremena, jer se mnoge neverovatne stvari dese baš tu, u okruženju. Kao u dokumentarcu.
Lik koji je pevao na raskrsnici, na primer. Video je da nešto snimamo pa je prišao da pita šta radimo. Rekao sam da snimamo film a on je pitao može li da bude u filmu. Rekao sam može i pitao šta zna da radi. On je rekao zna da peva i onda je raširio ruke i počeo da peva. Stao je na ulicu, ljudi su se skupili i tako je snimljeno. Imam puno poštovanja za ljude, ali i to je i vrlo uspešna filmska taktika.
Imaš li očekivanja? Na čemu radiš?
Trudim se da nemam očekivanja jer očekivanja uvek mogu da se dese ili ne dese. I u životu, imam takav pristup. Radim dalje i naravno da se nadam ali uživam u tome da ljudi gledaju film pa mi kažu šta misle. Veoma mi je važno.
Obećala sam drugarici da ću te pitati o imenu filma i da li je na neki način ideja za naslov povezana sa filmom Holy Motors, iako su sami filmovi potpuno drugačiji?
Na početku je ime Holy Electricity odnosno Sveti elektricitet imalo mnogo više povezanosti sa pričom. Kako smo radili, scenario se puno menjao i delovi koji su imali više veze sa naslovom su se promenili ali je istovremeno ostalo veoma povezano. Emocionalno odlično radi, pa smo ostavili. Moram da priznam da nema veze sa Holy Motors iako je moguće naći neke paralele.
Da, postoji magija u Holy Electricity, iako govori o svakodnevnom životu, ima to nešto gotovo nadrealno…
Uvek tako nešto postoji u životu. Nekad se probudiš i osećaš da je magično. Gde god da se okreneš vidiš kadar, dešava se nešto neverovatno. Ali onda dođu dani kad si loše i ništa nije magično. Kad snimam težim da se dovedem u to dobro stanje, kada se magija dešava svud oko mene.
Photo: Nushi film, festivalscope, youtube, imdb
