Jasmila Žbanić za Journal uoči nagrade Srce Sarajeva za seriju „Znam kako dišeš“: U totalnom mraku sam krenula u karijeru koja je vezana za svetlo

Jasmila Žbanić je sinoć imala mnogo razloga za slavlje. U nedelju 18. avgusta, serija Znam kako dišeš koju smo gledali na HBO-u dobila je 7 (slovima: sedam) nagrada Srce Sarajeva. Kako se desilo da nikad do sada nismo razgovarale za Journal ne znam, ali to odmah ispravljamo.

Na intervju, uoči dodele nagrada, Jasmila je došla obučena u majicu sa ispisom We Need Una, iz serije majica sa imenima reka koju je dizajnirala umetnica Šejla Kamerić. Jubilarni 30. Sarajevo Film Festival je svim srcem podržao borbu za čiste reke. Pre intervjua, nasmejana Jasmila strpljivo stoji dok je fotografišemo mlada koleginica i ja.

Osećam veliku tremu i ne sećam se gde sam na Festivalskom trgu ostavila jaknu ni torbu, a vreme za intervju otkucava. Kako da karijera jedne od najvećih rediteljki na svetu stane u petnaest minuta. Mislim o pitanjima koje sam spremila i ona se pretvaraju u beskrajni spisak. Iskreno, najviše me zanima jedno. Kako je počelo?

Kako je sve počelo, pitam. Kako ste se u mladosti odlučili za profesiju u oblasti filma, imajući u vidu da je to bilo u Sarajevu devedesetih, okupiranom Sarajevu. Sarajevu za vreme rata u Bosni i Hercegovini. Kako, zašto režija?

Kao djevojčica sam znala da ću biti redateljica. Moje omiljene igre su bile da skupim djevojčice i dječake, pravim audiciju, i da kažem svakom, ti ćeš pjevati, ti ćeš predstavati, ti ćeš ovdje, a ti tamo. Ja bih osmislila predstavu i onda bih prodavala karte i onda bi odrasli došli i dali nam pare. Posle toga smo išle na sladoled. Bilo mi je zadovoljstvo da se igram i iako nisam znala što znači režirati, to je bila režija.

Nisam željela da budem na na sceni, nego da budem neko ko kreira šta je na sceni, to mi je bila apsolutno omiljena igra. Nekad su djeca pristajala, ali u nekom trenurku bude i Daj nemoj nas više peglati, sa predstavama. Nije svima to prijalo. Ali kad bih uspjela to ostvariti, to je bilo najveće moguće zadovoljstvo.

Radila sam stalno, daidža, ujak je imao kameru. Stalno bih je uzimala i snimala porodicu, radila neke kratke filmiće, kad je neki dječji rođendan, imala sam onda puno glumaca i statista. To smo bile omiljene igre da bih tek kasnije shvatila da je to nešto čime se bavi reditelj i redateljica. Onda sam osvijestila i rekla sam svojim roditeljima, još u osnovnoj školi čime ću se baviti. I kako su oni oboje ekonomisti, apsolutno im nije bilo jasno ni zašto, ni šta, ni kako.

Išla sam na Akademiju scenskih, kad su imali otvorene katedre, gde je dolazio Bora Drašković, dolazili bi poznati reditelji, a ja sam sjedila i slušala, potpuno ubijeđena da ću studirati režiju. I sad neki od starih reditelja se sjećaju, kako mi je to neko od njih i rekao, klinka dođe i sjedi tamo u čošku, nismo znali šta hoće.

Kad je počeo rat, ja sam imala sedamnaest godina, još uvijek sam bila u gimnaziji, a onda je Akademija bila zatvorena na početku. Međutim, uskoro će se otvoriti i Haris Pašović je sa Razijom Lagumdžijom otvorio Akademiju. Prve godine su odlučili da prime odsjek za glumu, a sljedeće godine je Haris Pašović otvorio i odsjek za režiju.

U tom trenutku sam već radila sa Harisom na festivalu MESS i bila sam tu kad se organizovao prvi festival filmski te sam odlučila da se prijavim. I prošla sam. Haris stalno priča kako je izgledao trenutak kada su profesori saopštavali da sam primljena. Ispit traje sedam dana, pa dok se sve završi, dok oni to izvijećaju, bio je već mrak, i nije bilo struje u Sarajevu i pozvali su nas da kažu ko je prošao. Profesori su mi čestitali, ali nismo se mogli vidjeti, nego smo se pokušavali naći, napipati u crnom mraku.

U totalnom mraku sam krenula u karijeru koja je vezana za svijetlo.

Doživela sam životni preokret kada sam gledala vaš film Crvene gumene čizme, odlučila sam da se bavim izučavanjem prošlosti posle tog filma. Zanima me koliko je bilo za ženu teško da se bavi posleratnom stvarnošću. Kako je izgledala ta inicijalna odluka u vašoj kinematografiji?

Stvari koje su se dešavale su me dirale, boljele i u jednom trenutku sam shvatila, ja živim iza hotela Holiday Inn, a Grbavica je odmah preko Miljacke što je, ne znam, par stotina metara zračne linije. Grbavica je bila okupirana i tu su počeli odmah nakon rata 1996. godine da otkrivaju masovne grobnice.

Ne znam kako da objasnim, to je sledeći kvart u kojem su masovne grobnice. Meni je to bio totalni šok. Bila sam za vreme rata tu i čula raznorazne priče, ali valjda kad je to u tvom gradu, tu pored tebe, toliko me šokiralo da sam odlučila da istražim.

Zvala sam ljude iz Instituta za nestale, išla sam s njima skoro godinu dana i istraživala, razmišljajući šta bi bila moja priča. Ne mogu samo kao novinari pokrivati ono što oni otkriju. Nije mi to bilo dovoljno za film. I u jednom od tih istraživanja sam našla ženu koja je tražila dvoje djece što će biti na kraju Crvene gumene čizme. U tom sam trenutku shvatila, da – ja želim to da pričam. To je bio moj diplomski film.

I bilo je jako teško, zato što u tom periodu, jedinu kameru filmsku koja je postojala, koja je radila, imala je televizija Bosne i Hercegovine.

Televizija Bosne i Hercegovine je u tom trenutku odlučila da se ne bavi prošlošću, da kao „ide samo napred”.

To je bilo, ’98-’99. godine. Verovali su da je rat bio davno da se ne trebamo se baviti prošlošću. Sigurna sam da je to bio malo i uticaj stranaca, dobićete novac, ali ne dirajte prošlost. Uvek sam smatrala da budućnosti ne može biti ni jasna ni istinita ako ne znamo šta se desilo. Bilo je tako blizu i moramo otkriti.

Na dan snimanja, kad smo trebali da počnemo snimanje, BH televizija nam samo pošalje da nam ne mogu dati kameru i da neće da nas podrže. A mi kupili filmsku traku. Bile su filmske trake, kojih u to vreme ni nema u Bosni. I moraš ih kupiti u Mađarskoj. I moraš razvijati film kad se snimi i moraš ga razvijati takođe u Mađarskoj. Znaš šta je značilo to za nas studente? Totalno osiromašenje zemlje, jedva kupiš filmsku traku i sad ti ne daju kameru.

Kamera stoji u nekom podrumu. Oni snimaju betama. Ne daju ti kameru samo da ne bi ispričala tu priču.

Povezala sam se sa ljudima vani. Moja prijateljica iz Austrije, autobusom je dovezla neku šesnaesticu koja je škripala, ali tako se počelo. U tom trenutku je bilo neobično biti žena na setu i naređivati muškarcima, to je bilo vrlo retko. Osjećala se neka doza neprijatnosti, posebno što sam bila mlada studentica, ali imala sam sreću da su na kraju ipak tu bili ljudi koji su u tome vidjeli neki smisao i počeli su nas podržavati.

Vi ste radili i Grbavicu i prvi pokrenuli pitanje dece rata a zatim je logično došla Aida. Šta se promenilo u vašem radu, kad vi pogledate svoju retrospektivu, kako se ona vama čini? Šta se promenilo posle velikih priznanja?

U retrospektivi, sopstvena kinematografija mi se čini kao jedan organski proces. Uvijek sam željela da imam veliku publiku, da ljudi vani gledaju moje filmove, da iskomuniciram to što mene boli sa puno više ljudi, jer vrlo je teško biti sama u bolu.

Zanimljivo je to stanje kad je ovdje bio rat i kad nekome izvana pokušavaš objasniti šta je nešto što te boli, to ljude uopšte ne zanima, ljude ne dotiče, njihov život ide normalno, kao što ide naš život sada dok je rat u Ukrajini ili u Palestini.

Kao neko ko je u ratu ili poslije rata, želiš da ispričaš tu priču koja te boli. Moj čitav život je obilježen sa četiri godine rata.

I još izgleda nisam sve isprocesuirala. I ta činjenica da dođeš u mogućnost da se baviš tom temom i da ta tema ima smisla i za druge, koji žele da je čuju i da kažu da ima užasno puno smisla. Eto, to je nešto što osjećam da je važno. Znam da ima ljudi koji se bave i drugim nekim temama, ali mislim da je mene jako puno obilježio taj rat.

Hvala što ste rekli, „oduvek sam želela da imam veliku publiku” zato što smo svi koji pratimo vaš rad verovali da će jednom doći taj dan. Možda je zanimljivo uporediti to sa današnjim mladima koji će vas prepoznavati i po nečem potpuno drugačijem. Vaš rad na seriji rad na The Last of Us i svetska karijera na najvišem nivou? Serije su danas najpopularnije u svetu, kažu.

Poslije velikih nagrada, sve ide po automatizmu. Kad se pojavite na festivalima, ako dobijete neku nagradu, onda vas produkcijske agencije pronađu. Nisam bila zainteresovana, jer sam željela raditi kod kuće, imala sam malo dijete, sve do Quo vadis.

Kada sam zbog Covid-a, rekla sebi da ne želim opet da sjedim u zatvorenoj prostoriji, sama da pišem scenarij. Hoću da uzmem i čitam tuđih scenarija. I da ih radim, da to ide sve brže, da budem na setu što brže mogu.

Bez obzira što i pišem, produciram, mislim da sam u suštini redateljica, da je to nešto što mene najviše pali. I onda sam pristala da budem dio agencije i onda ta agencija počne da ti šalje raznorazne projekte i bila sam svjesna da se mnogi evropski reditelji pogube, u svijetu, u Holivudu. Birala sam, obratila sam pažnju. U The Last of Us postoji nešto što mi se jako svidilo, seriju je radio Craig Mazin koji je radio Chernobyl koji je odlična serija. Producirala je Carolyn Strauss koja je radila The Game of Thrones, seriju koju jako volim. Kada sam shvatila da mi se sviđa priča, sviđa mi se ekipa, odučila sam – idem da probam.

Naravno, to je totalno drugačiji sistem od ovog u kojem mi radimo, ne samo apsolutno drugačije od siromaštva, nego sistem u kome je glumac najvažniji. Reditelj je možda najnevažniji.

Potpuno drugačiji mindset od onog u kojem mi radimo, gdje ti kao redateljica, autorica imaš punu kontrolu nad materijalom. Bilo mi je zanimljivo razmišljati šta je to režija kad imaš već izabrane glumce, set, kostime i sve je više-manje spremno.

Rad je nastavak nečeg što je bilo prije tebe. Režirala sam šestu epizodu, Kin. Bilo mi je zanimljivo da se zapitam šta ostaje, jer za mene je režija da sama biram glumce, ali tamo dobijem već odabran kasting. Za mene je režija da sama biram lokacije. Sve je potpuno drugačije. I onda mi je bilo zanimljivo šta ostaje, da se može kazati, da se može smatrati da sam ja režirala.

I? Šta ostaje?

Ostaje jako puno toga, bez obzira što su puno odluka već donete. Ipak ima prostora, energija u kojoj možeš dati sebe i dati svoj pogled na svijet.

Danas imamo i potpuno drugo tumačenje serija, jer serije zbog brze hiperprodukcije sad režira više reditelja, svaki reditelj ima drugu epizodu i tako dalje. U seriji Znam kako dišeš, čija ste kreatorka, vidi se odmah vaš pogled. Serija je danas dobila nekoliko nagrada Srce Sarajeva i postavila je veoma visoko lestvicu uspeha. Pokazali ste da krimi serija može da bude drugačija i ima potpuno ženski pogled.

Uvijek polazim od onog što mene zanima i naravno da je to više ženski svijet, jer je to nešto što mi je bliže, što me više dira, što razumijem. I serija iz te perspektive je nešto što je meni bilo vrlo organski. Radila su dva muška reditelja, koje sam već poznavala i sa kojima sam dobro sarađivala. Bilo je svega nekoliko trenutaka gdje su neki detalji ženski nedostajali, pa smo onda imali diskusije kako bi žena uradila određene stvari.

Stalno se to dešava i privatno. Kad pričamo o ženskoj perspektivi ipak postoje razlike. Recimo, moj muž je producent. Čovjek je feminista i on potpuno podržava i stoji iza svega što ja radim, punim srcem i nevjerovatna je podrška. Ali, kad gledamo neki film gde ja ludim od toga na koji način su žene prikazane i na koji način se tretiraju, vrlo često on to ne primijeti jer to njega ne boli. I kad kažu ženski pogled, tu je razlika. Mi stvari gledamo iznutra.

Uskoro nas, na Sarajevo Film Festivalu očekuje svetska premijera filma Majka Mara. Volela bih da pomenete i rad na produkciji – prošli ste sve uloge u filmu.

I na svojim filmovima radim produkciju, ali samo do trenutka kad počne snimanje. Onda ne želim da znam za produkciju. Sa Mirom Karanović sam kao koproducentkinja radila i film Dobra žena. Smatram je vrhunskom umjetnicom i fascinantno mi je da neko može i režirati, i pisati, i igrati u filmu. Majka Mara je stvarno divan film zato što govori o potpuno nepoznatoj teritoriji žalovanja i seksualnosti.

Žensko žalovanje i žensku seksualnost, mislim da niko još nikad nije spojio.

Hvala, Jasmila, uskoro gledamo i film Majka Mara. Čestitam na nagradi i neizmerno hvala na intervjuu.

Foto: Deblokada, ljubaznošću rediteljke, IMDb; Sarajevo Film Festival