Journal intervju: Milan Marić o zamkama istih uloga, sopstvenim greškama i projektima kojima je opsednut
Tokom proteklih dana, kao jedini medijski predstavnici iz Srbije, bili smo na jednom od najlepših elafitskih ostrva – ostrvu Lopud gde se održavao sada već čuveni, treći po redu, Filmski festival Ponta Lopud. Prepoznat od strane profesionalaca filmske industrije i ove godine okupio je svetska i regionalna imena. Tako su slavni glumac i reditelj Edward Norton i švedski reditelj i dvostruki dobitnik Zlatne palme Ruben Östlund održali masterclass radionice za nekoliko odabranih glumaca, reditelja i snimatelja iz regiona, dok su moderatori bili čuveni poljski reditelj i oskarovac Pawel Pawlikowski i meksički reditelj Michael Franco.
Među odabranim umetnicima koji iza sebe već imaju zapažene uloge u brojnim filmskim ostvarenjima našao se i mladi, istaknuti glumac Milan Marić kome je nedavno dodeljena nagrada Grada Beograda Despot Stefan Lazarević za pozorišno stvaralaštvo, o čemu smo već pisali. Jednako dobar u pozorištu, kao i na filmu, jedan je od retkih glumaca mlađe generacije koji može da iznese sve. Na svetskoj sceni se istakao zapaženom glavnom ulogom u filmu Dovlatov zbog koje se ugojio više od 20 kilograma, a domaća scena ga je upoznala kroz serije Jutro će promeniti sve, Državni službenik, Besa, Pad, ali i filmove Otac i Toma. Kada je reč o pozorištu, posebno ističemo predstave: Lorencačo, Sudnji dan, Edip i Ko se boji Virdžinije Vulf. Negde u mimohodu između masterclassova, one-on-one sesija i gledanja filmova na plaži pod otvorenim nebom, uspeli smo da ga ulovimo, sednemo s njim i porazgovaramo o, pa moglo bi se reći, svemu.
Filmski festival Ponta Lopud i ove godine okupio je velika imena iz sveta filma. Koliko je za tebe kao mladog glumca značajna prilika da sa njima razgovaraš i razmenjuješ mišljenja i učiš od njih?
U našem poslu nije moguće da se prenese znanje. Ne postoji formula koju neko može da prepiše. Gluma je individualan posao i pitanje je senzibiliteta i karaktera. Zavisi mnogo i od – trenutka, inspiracije, spremnosti. Ima mnogo faktora. Ali, ono što je bitno je zapravo razmena iskustava. Na ovakvim festivalima imamo priliku da slušamo različite ljude koji se bave istim poslom i da saznamo kako oni funkcionišu i na koji način razmišljaju. Svako od nas ima svoje metode – makar u pripremi, ako ništa drugo. Put do uloge nije isti za svakoga. Neophodno je da se glumac upusti u neku vrstu istraživanja i nepoznanice. I zato je zanimljivo slušati ljude koji su drugačijeg senzibiliteta i saznati kako oni posmatraju stvari i iz kog ugla im pristupaju. Rubena Östlunda sam imao priliku da upoznam još prošle godine na Sarajevo Film Festivalu kada sam bio u žiriju. Razgovarali smo upravo o tome – koliko je važno pričati i razmenjivati iskustva i mišljenja sa ljudima iz naše industrije. Naravno, svaki glumac u ulozi ne može da pobegne od sebe, ali ta prilika i mogućnost da čuje potpuno drugačiji ugao od onoga što on dominantno smatra da bi tako trebalo, ima moć i uticaj da proširi vidike.
Producirao si i pisao scenario za kratkometražni film sa Nikolom Ljucom i Tamarom Krcunović u glavnoj ulozi koji je prikazan na Martovskom festivalu pre četiri godine. Imaš li afinitete da se ostvariš i kao reditelj?
Težim tome kao sledećem logičnom koraku u karijeri. Imam tu potrebu da se, i kad snimam, stavim u poziciju reditelja i da razumem film kao proizvod. I da ga sagledam kao širu sliku kako bih znao kako da se prema njemu postavim. Volim taj proces stvaranja i zaista uživam u tome. Dobra stvar je da nijedan reditelj do sada nije ima ništa protiv toga da na neki način dam svoj doprinos. Štaviše, zanimalo ih je da čuju mišljenje nekoga ko je kao glumac involviran u proces stvaranja filma. Neki reditelji su mi čak i dopustili da režiram određene scene filmova na kojima sam radio.
Trenutno radiš na novom filmu Zvečarke koji potpisuje upravo Nikola Ljuca. Kaži nam nešto više o tome?
Reč je o političkom trileru koji je nastao po drami Vuka Boškovića. Ta drama je bila polaznica za pisanje scenarija, ali je sve otišlo u nekom drugom pravcu koji se poklapao sa nekom ranijom idejom Nikole Ljuce. Nikola i ja dugo nismo radili zajedno, još od tog našeg zajedničkog kratkometražnog filma, zbog čega se dodatno radujem ovom projektu.
Tri jake biografske uloge su iza tebe – Sergej Dovlatov, Čeda Jovanović i Toma Zdravković. Ali mimo toga igraš i širok dijapazon drugih uloga i jedan si od retkih glumaca koji ne dobija tipske uloge. Ko ili šta tome doprinosi?
Trudim se da ne upadnem u kliše te vrste i zamku istih uloga. Iako smatram da se u to ne upada samo od sebe, već da su i sami reditelji pomalo odgovorni jer jednog glumca stavljaju u iste, proverene, uloge. Ako je već tako, onda je na glumcu odgovornost da se izvuče iz toga i da ne prihvata iste uloge. Jer mu one ne ostavljaju prostora da se širi i razvija.
Većina tvojih uloga bile su riskantne i sa potencijalnim prilikama za neuspeh. A ti si ih ipak prihvatao, kako to objašnjavaš?
Ispostavlja se da su mnogi projekti na kojima sam radio na neki način posebni, ali nije zaista tako. Mislim da su svima nama iste početne pozicije kada dobijemo ulogu. Ja sam se fokusirao na to šta mogu da uradim sa tom ulogom, a ne šta će ona da uradi. Da sam razmišljao drugačije pitanje je da li bih ikad prihvatio da igram ruskog pisca Dovlatova na jeziku koji nisam dotad govorio ili ikonu srpske narodne muzike Tomu Zdravkovića, a ne umem da pevam i ne izgledam kao on.
Radio si sa velikim glumačkim imenima kao što su Rade Šerbedžija, Nataša Ninković, Dragan Bjelogrlić, Svetozar Cvetković i mnogi drugi. Na koji način te je to iskustvo obogatilo?
U radu sa njima imao sam priliku da vidim jednu neverovatnu zajedničku crtu. A to je činjenica da je njima sa velikim karijerama i ozbiljnim godinama staža i dalje mnogo stalo do onoga što rade. I upravo to je ono što meni sa 32 godine ne dozvoljava da olako pristupam svojoj profesiji. Dirljivo je kada vidiš na sceni Mirjanu Karanović, Svetozara Cvetkovića, Radeta Šerbedžiju i mnoge druge koliko se daju i koliko im je važno da uloga uspe onda jednostavno shvatiš da nemaš ni pravo da olako doživljavaš stvari.
