Očekuje nas premijera predstave Laž u Beogradskom dramskom pozorištu 1. aprila u kojoj ti igraš jednu od četiri uloge. Kako je došlo do toga?
Tekst Florijana Zelera sam htela da radim dugo vremena. Generalno sam volela njegove komade koje sam čitala još dok sam živela u Francuskoj kada sam ga i otkrila. Tako sam i poželela da radim neki njegov komad. I pokušavala sam više puta da ga postavim u Beogradu. Na kraju su se kockice tako sklopile da je upravnik Beogradskog dramskog pozorišta, Jug Radivojević, hteo da radimo taj komad. I onda se oformila ekipa – glumci BDP-a, Nikola Ljuca sa kojim sam dosad dosta radila – kako na filmu, tako i u pozorištu.
Predstavu Laž nose četiri lika, poput tvoje čuvene predstave Hotel 88. Da li i koliko ova predstava ima sličnosti sa predstavom Hotel 88?
Sličnosti ima jer je reč o muško-ženski, odnosima, odnosno ljubavnim odnosima i svim peripetijama koje takvi odnosi donose, poput krahova, lepih trenutka i tome slično. Tako gledano, ima sličnosti, ali je predstava Laž ipak nešto sasvim drugačije. Nikola Ljuca je žansrovski radio drugačije na ovom i ovo jeste prića o nekim ljudima koji su u potrazi za istinom i kapacitetom tih ljudi da prihvate tu istinu ili ne.
Predstava govori o univerzalnom fenomenu i jednom od najučestalijih pitanja, a to je pitanje laži. Kako ti lično posmatraš na laž?
Postoje različite vrste laži. Postoje one koje ljudi nazivaju belim lažima, a nekada se i prećutkivanje istine naziva lažima. Ipak, mislim da bi bilo lepo da svaki čovek krene od sebe i da makar sebe ne laže. Jer, polazeći od sebe dolazimo i do odnosa sa drugima, i zato je važno da ne lažemo sebe. Da neprestano oktrivamo sebe, da se pitamo ko smo i da prihvatamo svoje dobre i loše strane, a to je možda i najteže.
Nakon pet godina igranja i skoro 500 izvedbi, za Hotel 88 još uvek se traži karta više. Koja je tajna uspeha Hotela 88?
Nemam pojma. To je možda pre pitanje za publiku. Mi smo na toj predstavi dugo radili i premda se radi o komediji, shvatili smo je veoma ozbiljno. Mi glumci obožavamo da je igramo. Čak i kad smo umorni ili tužni, dobijemo genijalnu energiju od publike jer oni toliko uživaju, da na kraju i mi izađemo srećni i isceljeni. Fenomenalna je to razmena.
Predstava je specifična i po tome što si je osmislila u svojoj sobi, a počeli ste da je igrate po hotelima. Kako si došla na tu ideju?
I pre toga sam radila van okvira klasičnog pozorišta. Jednu predstavu sam igrala na livadi, a drugu u stanu. Imala sam želju da publika uđe u stvarnu scenografiju i oseti atmosferu. Drugi razlog je moja nestrpljivost. Kada imam komad, želim sve sad i odmah, a kada dogovarate prostor sa institucijama, zna se desiti da na premijeru morate čekati i do dve godine. To ne zadovoljava moje umetničke potrebe.
Napravili ste još jedan iskorak, svakodnevno koristite sve prednosti društvenih mreža u promociji Hotela 88.
Jako nam je svima stalo da predstava živi. Jelisaveta Orašanin i Anđela Jovanović se smenjuju u predstavi Hotel 88, ali Jelisaveta promoviše predstavu na društvenim mrežama i kada ne igra. Glumac kada igra van institucije ima veću odgovornost. Mi brinemo i o promociji, organizaciji, marketingu. Uvek pitamo koliko se karata prodalo. Kada ste član pozorišta, ne morate biti toliko angažovani u svim aspektima. Imate publiku koja je navikla da dolazi u to pozorište, i prate repertoar. Mi svaki put igramo na drugom mestu, pa smo morali nekako da naviknemo publiku da prati nas, a ne instituciju, odnosno pozorište.
S obzirom na to da si odabrala status slobodne umetnice, spontano si preuzela na sebe i organizaciju. Koliko ti je teško da balansiraš između glume i organizacijskog dela posla?
To su dva sveta. Umetnost je nešto što dolazi iz drugog dela mozga od onog koji je zadužen za izradu plana, računanje troškova, produkciju. I mislim da taj multitasking nije najsrećnije rešenje za glumce. Mogu da odigram milion predstava, a da se ne umorim, ali me organizacijski deo veoma umara. Zato sam okupila ljude koji mi pomažu u svim aspektima produkcije. Ljubomir Doronitć Coka sa nama je tako već šest godina, pomaže nam u promociji i prodaji.
Mnogima je neshvatljiva odluka da se nakon uspeha koji si postigla u Parizu vratiš na ove prostore. Koji su tvoji motivi povratka?
Dugo se to kuvalo u meni. Možda se pravi razlog krije u motivu odlaska. Zapravo, ja nikada nisam želela da studiram u Parizu. I pre studija sam živela u Parizu i Alžiru i uvek sam sanjala da ću studirati u Beogradu. Pred kraj studija dobila sam stipendiju od Vlade Francuske. Prihvatila sam samo zato što se to ne odbija, ali sam mislila da ću ostati godinu dana. Ostala sam ipak do kraja studija, a paralelno su krenule i uloge. Ali sve vreme sam znala da ću se vratiti. Kada sam u Francuskoj nedostaje mi Srbija, kada sam u Srbiji nedostaje mi Francuska. Tako da ništa nije konačno, možda se i tamo vratim.
Scene iz bračnog života, Hotel 88, Brena projekat, Smrt i devojka – samo su neke od predstava u kojima trenutno glumiš, a spremaš i nove projekte. Kako stižeš sve?
Iskreno nisam ništa stizala osim posla, ali sam pre godinu dana osvestila da ne može život da mi prođe isključivo u poslu, tako da sam počela na silu da uzimam odmore i polako uspevam u tome.
Šta Tamara radi kad ne glumi?
Putujem i posećujem prijatelje. Nedavno sam baš bila u Podgorici kod prijatelja, a odem i u Pariz. Prijateljstva su mi važna u životu.
Ostvarila si se u Srbiji, ali i u inostranstvu. Postoji li još nešto što želiš da ostvariš u svojoj karijeri, a još uvek nisi? Neka uloga ili projekat?
Nemam neku posebnu ulogu, ali volela bih da igram više u evropskim autorskim filmovima. Mislim da kad bi se malo više usmerila na to, da bih uspela u tome. Upravo sam završila jedan divan autorski film, snimala sam ga godinu i po dana i nadam se da će uskoro biti premijera ne nekom dobrom filmskom festivalu.
