Intervju sa glumačkom ekipom predstave “Klimaks”: Ovo je generacijski potpis mladih koji žive u otuđenom svetu
Vrtoglava svetla, crvena i zelena, ples u malom prostoru, intenzivni šokovi emocije, prodirući instrumental elektronske muzike. Još jedna tehno žurka u Beogradu ili novi film Gaspara Noe? Ni jedno ni drugo. Igra se Klimaks. Neočekivano, svakako; visceralno, u potpunosti. To su dve misli sa kojima publika od decembra izlazi iz Hartefakt kuće, kada je komad premijerno izveden.
Od tada, Aleksej Bjelogrlić, Anja Ćurčić, Pavle Mensur i Andrej Nježić plešu adaptaciju čuvenog filma. Ipak, njihova je koreografija jedinstven pozorišni komad, nastala na predlog Alekseja Bjelogrlića, režirana od strane Patrika Lazića, po dramaturškim taktovima Dunje Matić.
O iskustvu gledanja, odbijamo da pišemo. Klimaks se doživljava samo sa neprijatne blizine. O iskustvu igranja, na sreću, pristali su da govore četvoro glumaca.
Journal: Intenzivna dinamika između likova je ključna u narativnoj dramatizaciji, kako ona unutar različitih parova, tako i između svih četvoro. Kako je svako od vas doživeo ostale likove?
Aleksej Bjelogrlić: Kada smo se sastali da pravimo Klimaks, mi smo prvo tragali da otkrijemo ko su ti ljudi, koji je to milje. Klimaks je francuski film, a mi smo želeli da nađemo „beogradsku priču“, kada je reč o likovima. Mi smo generalno dosta otuđeni, i predstava govori dosta o tome. Svi se u početku slušamo, a zapravo slušamo ono što nama odgovara. Ne zanima nas tuđi progres, već isključivo naš osobeni. Živimo u svetu sebičnosti, i to je dosta svojstveno svetu glumaca, a mi igramo glumce u predstavi.
Anja Ćurčić: Smatram da Selva gleda na ostale likove kao na oruđe na putu ka ostvarenju svojih ciljeva, bilo da govorimo o njenom režiranju predstave ili o traženju neke životne situacije koja bi nju kao umetnicu učinila zanimljivijom i autentičnijom.
Pavle Mensur: Onako kako moram da ih doživim, ne onako kako želim. Sve su to stvari unapred određene kako bi svi odnosi bili precizni.
Kako ste radili zajedno na izgradnji te dinamike, tako da odnosi izgledaju autentično na sceni? Kako vas je reditelj Patrik Lazić usmeravao u tom procesu?
Anja: Dinamika je najvećim delom došla sama od sebe, kada smo počeli da se bliže upoznajemo u toku procesa i da shvatamo glumačka bića svojih kolega. Za Patrika Lazića samo reči hvale! Jako je spremno ušao u ceo proces i davao nam vrlo jasne indikacije i usmerenja ne bismo li što lakše došli do ovog našeg “finalnog proizvoda”.
Pavle: Na prvom mestu, meni je jako važno da ljude sa kojima radim na privatnom nivou osetim i shvatim kako misle. Mi smo se kao ekipa van “scene” jako dobro shvatali i družili, iz toga odnos na sceni bude mnogo iskreniji. Barem u mom slučaju. Svi smo se međusobno usmeravali na pravi put – sa Patrikom na čelu, naravno. Proces kao proces, potrebno je vreme da stvari dođu na svoje.
Andrej Nježić: Ovo je predstava rađena po motivima filma. Patrik Lazić i dramaturškinja Dunja Matić radili su na celoj priči, ovo su njihovi likovi, koje smo mi pokušali da ih oživimo i učinimo našim. Trudili smo se, i na to nas je Patrik usmeravao, da sklonimo sva opšta mesta po strani, da ih učinimo autentičnim, što mislim da smo i uspeli.
Aleksej: Pokušali smo da budemo suprotnost, i da radimo kao tim. Da li smo opstali kao tim unutar predstave, neću da otkrivam zbog ljudi koji nisu gledali. Ali, zato jesmo privatno, van predstave, i nadam se da ćemo ostati još dugo. Patrik nas je odlično usmeravao. Mi smo zaista pokušali da se međusobno slušamo, svi smo učestvovali u stvaranju ove predstave. Patrik najviše, a onda i ja kao, kao idejni tvorac cele priče. Najviše nam je pomogao time što nam je davao slobodu da predlažemo, da slušamo, a on je usvajao ono što se uklapalo sa njegovom vizijom ove predstave. Zajedno sa Dunjom Matić, on i ja smo radili na ovom projektu tri godine i saradnje je bila ne samo plodonosna, već i lepa, zanimljiva i uzbudljiva.
Psihološki i emocionalni profil svakog od likova je izuzetno složen i slojevit. U kojoj meri i u kojim aspektima ste se oslanjali na izvorni materijal, tj. film u pripremama?
Anja: Kolektivno smo ga odgledali na jednoj od proba da obnovimo gradivo. Film je dosta šaren i pruža dovoljno materijala i inspiracije, ali čini mi se da je svako zagrebao po njemu onoliko koliko je osetio da mu je nephodno. Nismo insistirali na pukoj imitaciji filma, šta više, maksimalno smo se potrudili da je izbegnemo.
Pavle: Film je u našem slučaju bio linija vodilja za kostur likova i okolnosti u kojima se oni nalaze. Sve van toga je išlo iz naših stomaka i guše, što bi se reklo.
Osim filma, gde ste još tražili potporu za svoje izbedbe?
Anja: Patrik je na samom početku procesa imao spreman video i edukativni materijal koji nas je malo i “naučno” potkrepio prilikom stvaranja.
Pavle: Kao i u svakom procesu, duboko u sebi, u najsvetlijim i najmračnijim stranama u koje retko zalazim.
Gaspar Noe u svojim filmovima često tretira različite manifestacije ljubavi. Šta čini prikaz ljubavi koji daje u Klimaksu posebno relevantnim za trenutak u kojem realizujete predstavu?
Aleksej: Živimo u jednom otuđenom svetu, i to je motiv ove predstave. Oni koji su gledali, znaju da je ovo i predstava tehno muzike koja je trenutno aktuelna, i kod nas i u svetu. I ja sam fan te muzike, to je žanr koji me najviše određuje, barem trenutno. Međutim, ono što primećujemo na tim žurkama i u klubovima gde se pušta tehno, jeste da je to muzika uz koju igramo sami. Ne treba nam povezanost sa drugima, i to je ono što je jezivo. Malo po malo, kako napreduje tehnologija, mi stvaramo nekog virtuelnog prijatelja, čak i u muzici. U predstavi, kako se ta muzika pojačava, mi se udaljavamo jedni od drugih. Pa ipak, međusobno se volimo, čak ima i patološke ljubavi. A ta ljubav se ispoljava upravo na jedan gasparovski način, ja bih ga tako nazvao.
Anja: Volela bih da ovo pitanje ostavim publici, da sama oseti i odgovori.
Gaspar se često služi emocionalnim šokovima u svojim filmovima, izlažući gledaoca vrlo intenzivnom doživljaju, izmeštajući ga iz zone komfora. Međutim, to implicira i velike izazove za glumce prilikom izvođenja tih scena. Koja scena ili trenutak u predstavi je bio posebno izazovan za svakog od vas?
Pavle: Mislim da smo svi u predstavi na neki način pobedili svoje strahove i nesigurnosti jer smo morali duboko da kopamo po sebi kako bi neke stvari iz nas izašle pred publiku. Strašno je naporno svaki put prolaziti kroz isto. Ne bih otkrivao detalje, jer želim da publika koja dođe da gleda bude iznenađena, ali svo četvoro imamo momenat samog “klimaksa” koji je izazovan za glumačku igru.
Aleksej: U predstavi svako ima neki svoj glumački i emocionalni peak, a svaka od tih scena je bila izazov. Međutim, svima nama je najveći izazov cela predstava. Od samog starta, ona postavlja velike zahteve pred nas, kako glumačke, tako i tehničke. Zbog te kamere [koju glumci koriste tokom predstave], pod stalnim smo stresom da li će to da radi. Prostor nije svakodnevni, nije pozorišni, i to je zaista uzbudljivo. Taj stres želimo da pretvorimo u našu prednost, što glumačku, što kao prednost cele prestave.
Anja: Svako od nas ima momenat koji predstavlja klimaks njegovog lika. Pošto bih izbegla spoilere, reći ću samo da je to scena neposredno pred kraj predstave. Krajnje je suludo i uzbudljivo, a vi dođite i proverite o čemu se tačno radi!
Iskustvo gledanja predstave u Hartefakt kući, tik uz scenu, u vrlo malom prostoru, stvara osećaj nelagodnosti, na način na koji to Gaspar Noe čini u svojim filmovima. Ta blizina i osećaj intimnosti u velikoj meri doprinose da se drama doživi na visceralnom nivou. Kako na vas utiče izvođenje u takvom prostoru i bliskost publike, posebno uzimajući u obzir intenzitet pojedinih scena?
Anja: Najdragoceniji su nam trenuci kada osetimo da se svima u publici zaustavi dah u istom trenutku. Dešavalo se da ljudi nesvesno kažu naglas ono što im u trenutku prođe kroz glavu, što ispadne na kraju više nego simpatično. Ovo je koncept sa kojim se većina glumaca, nažalost, možda i nikada u toku svoje karijere ne susretne. Blizina publike i neobičan prostor su nam dali predivan teren za igru.
Pavle: Srećom sam imao priliku da igram jednu nekonvencijalnu predstavu u Bitefu, Kretanje, gde je publika bila možda čak i bliža nego u Hartefakt kući. To je jedno nezamenljivo iskustvo koje ni glumcima ni publici nije toliko poznato, a razmena takve energija je nešto što ne liči ni na šta ranije.
Aleksej: Zaista je veliko iskustvo igrati tako blizu ljudi. I za nas je to neka vrsta pozorišne neprijatnosti, kao što je i za publiku. Ali to je neprijatnost koja ide do neke prihvatljive granice, čak se nekada pretvori u prijatnost, koliko god to čudno zvučalo. Verujem da je ovo pitanje za publiku, kako je njihovo iskustvo gledanja ovako šokantne predstave sa takve blizine. Svakako da je teško, posebno jer smo navikli na veće scene, ali je izazovno i uzbudljivo.
Andrej: Iskustvo gledanja u Hartefakt kući je nešto što je za svakog glumca dragoceno. Vi ste tu, tik uz scenu, ogoljeni ste, čujete publiku kako diše. Mislim da za svakog glumca, iskusnog i neiskusnog, treba vremena da se navike, da oseti koliko treba da da. U takvom prostoru ne može da se igra antička tragedija, već stredstva moraju da budu svedenija. Cela ekipa u Hartefakt kući je radila na tome, a na celom projektu je radila izuzetno mlada ekipa. Ideja je potekla od Alekseja, a svi smo se zajedno potrudili da učinimo te likove živim.
Iako predstavlja adaptaciju filma, predstava Klimaks ipak donosi nešto novo. U čemu vi prepoznajete njen najveći potencijal kao pozorišnog i umetničkog dela za sebe?
Pavle: Sve u vezi sa ovom predstavom je posebno. Film je bio samo linija vodilja za nas, ali sve ostalo je adut za sebe. Na prvom mestu, naravno, fenomenalan tekst, a onda i režija, audio-vizuelno iskustvo, i – nadam se, glumačka igra.
Aleksej: Kada sam sa Patrikom i Dunjom krenuo u stvaranje ove predstave i kada sam izneo svoju ideju, Patrik me je pitao zašto želim da pravim Klimaks. Želeo sam da predstava bude generacijski potpis. Kroz odnose, osećenja, stanja, muziku, mi smo ispričali deo nelagoda i nezadovoljstava sa kojima se suočava naša generacija. Zaista sam ponosan na sve ljude koji su učestvovali u ovome, jer smo u mnogim delovima prevazišli sebe. Mi smo još uvek mladi, ovo su počeci naših karijera, i predstava je važna za nastavak naših glumačkih života.
Predstava obrađuje nekoliko vrlo kompleksnih tema koje se tiču identiteta, seksualnosti, nasilja. Šta je ono što želite da publika nauči kroz svakog od vaših likova?
Andrej: U predstavi smo hteli da pričamo o čovekovoj senci i prirodi koja je uvek ista. Koji je to deo nas koji ne poznjemo, ne želimo da radimo na njome. Postavljamo pitanje ko se danas zapravo bavi svojom senkom. Mislim da smo uspeli da se svako iz publike zapita šta je to moja senka i da radi na tome, jer ako ne radi, desiće se ono što se desi i našim likovima u predstavi.
Aleksej: To bih ostavio publici. Možda i nije poenta da nešto nauči. Mi želimo nešto da kažemo, svako od nas, kroz likove i kroz celu priču. Publika je to za sada prepoznala, i jako sam ponosan na tu činjenicu.
Anja: “…da je sve jeb*no besmisleno.”
Pavle: Jedan reditelj je davno rekao “Nije mi važno da publika shvati moj film, važno mi je da ga oseti”. Ko razume, shvatiće.
Foto: Luka Stepanović / @luccstepanovic
Video: Aleksandar Batajić / @aleksandarbatajic
Stajling: Vanja Pantin / @vanjapantin
Asistent stiliste: Marko Stojković / @stmarrko
Šminka: Marija Vasić / @mua.marijavasic
Frizura: Marija Dimitrijadis @maja.dimitrijadis
Zahvaljujemo se lokalu i studiju Pola Pola / @polapola.bg
