Pozorišna publika krajem godine gledala ju je u predstavi Ajhman u Jerusalimu tokom gostovanja Zagrebačkog kazališta mladih na sceni Beogradskog dramskog pozorišta, dok ljubitelje televizijskih serija može obradovati podatak da će se Lucija Šerbedžija naći među glumačkom postavkom treće sezone serije Tajna vinove loze čije se emitovanje, kako se prethodno spekulisalo, očekuje početkom ove godine. Pored glumačkog, proslavljena umetnica poseduje i muzički talenat, pa nas je protekle godine obradovala pesmom Proljeće bez tebe. Za Journal, Lucija Šerbedžija govori o daskama koje život znače, te prelascima i u muzičke vode.
O muzici
Kako je došlo do Lucijinog novog ulaska u muzičke vode? Dobili smo ideju da snimimo album, ali zbog mojih obaveza u pozorištu nisam stigla da snimim sve odjednom pa izlazi singl po singl. Mislila sam ‘Odeš u studio, snimiš i gotovo’. Ali zapravo ima mnogo posla, jako mnogo truda, koji iziskuje jako mnogo vremena kojeg nisam imala, istakla je.
Pesma ‘Proljeće bez tebe’ obrada je stare Arsenove pesme koju je napisao za Kseniju Erker 1974. godine, taman negde kad sam se rodila. Ja tu pesmu obožavam, mislim da je jedna od najlepših ljubavnih pesama s ovih prostora, priznaje nam Lucija, dodajući kako u životu ima tih nekih desetak pesama koje je čula kao devojčica i koje su joj se zavukle i u glavu i u srce te koje svako toliko pevuši za sebe.
Jedna od njih je i ‘Proljeće bez tebe’. Neki ljudi možda i zaborave te dragulje, nije loše podsetiti ih, napominje. Ujedno nam je spomenula kako veruje da će dogodine imati više vremena da se posveti muzici, a upravo to je i njena velika želja.
O kritikama i izloženosti
U prirodi njenog posla je izloženost javnom mnjenju i kritikama. Od istih ne strahuje, ipak naglašava kako smo odustali od kritičkog razmišljanja potkovanog argumentima.
Uživo će ti retko kad neko reći nešto loše. Komentare na društvenim mrežama i internetu ne čitam. Tu je stvarno toliko širok dijapazon. Ima ljudi kojima je stvarno dosadno, koji su maliciozni pa će pisati svašta. Novinarska kritika je sve manje i manje relevantna i nažalost imamo jako mali broj kompetentnih kritičara, otkriva, dodajući:
Sećam se svojih prvih uloga, pročitao bi kritiku, taman da ti se i nije dopala, ti si video argumente. Video si da to nije njegovo privatno simpatisanje ili antipatija, mada je umetnost subjektivnog karaktera. Nema generalnog mišljenja. Možda se meni sviđa predstava, tebi ne i to je sasvim u redu – niko nije u pravu.
O očekivanjima – sopstvenim i tuđim
Lucija nam priznaje kako je na početku samoj sebi bila najveći kritičar, te da je s godinama to prestala da bude. Bila sam strašno kritična prema sebi i nesigurna kao studentkinja i mlada glumica. Možda i zbog toga što nosim isto prezime kao moj slavni otac. Imala sam osećaj da se od mene nešto očekivalo i da sam morala da se dokazujem. Što i jeste istina, ljudi su prirodno želeli da vide da li valjam. Na drugi način su me gledali. Kao da imam malu Luciju koja čuči na ramenu i gleda da li je dobro rekla ovu rečenicu ili nije. Trebalo mi je dugo vremena da se toga oslobodim i počnem da se cenim, priseća se Lucija Šerbedžija.
Priznaje nam kako ne beži od nesavršenosti te nam u skladu sa ovom tvrdnjom otkriva sledeće: Kod Buljana sam otkrila lepotu bivstvovanja na sceni, lepotu greške i lepotu autentičnosti. I onda sam baš zavolela to, ponekad kontrirala režiserima da ne bude baš sve po njihovom, da mi ostave prostor za moj vazduh, moje bivstvovanje pa makar bilo pogrešno. Sama kao publika više volim da vidim živog čoveka na sceni pa taman s greškom, nego savršeno izvežbane dikcije i koreografije.
O uspehu
U čemu je tajna njenih uspeha, priupitali smo je. Nema tajne uspeha, niti se može reći ko je koliko uspešan. Jesu li to nagrade? Sumnjam. Bila sam i sama u žirijima i znam da je vrlo često nagrada kompromis. Ako nema konkurencije ili je odluka jednoglasno donesena, uglavnom je nagrada kompromis. Ni to ne mora biti kriterijum uspešnosti. Ali za mene je uspeh da imam decu tinejdžere, makar me ne fermaju ni pet posto. Uglavnom sam sluga i bankomat. Ali da ih vidim tako zrele, samostalne i slobodne, to je za mene veliki uspeh. Da imam predivne prijatelje, to vidiš kad se nađeš u nekoj nevolji, dodala je prisetivši se kako su se kao vojska organizovali i pružili joj pomoć nakon nesreće koja ju je zadesila.
Lucija spremno ističe kako se smatra srećnicom što ima priliku da radi u pozorištu koje je blisko njenom senzibilitetu. Predivno je da su pozorišta različita i da svako ima svoju publiku, ali meni je najbliži ZKM jer istražuje, ispituje teme koje su ponekad tabu, nije ‘mainstream’ pozorište. Da se razumemo, nemam ništa protiv ‘mainstream pozorišta’, ali volim da nisam u zoni komfora. Nema strašnije stvari kad ti umetnost postane samo posao. Treba uvek da postoji doza zaigranosti da bi dalje verovao u to što radiš i negde dečje želeo da stvoriš predstavu iz svojih uverenja, otkriva Lucija Šerbedžija.
O glumi u stvarnom životu
Iako joj je gluma životni poziv, u životu ne glumi. Mogli bismo reći kako je njena deviza prikazati se onakvom kakva jeste, a to je jasno vidljivo i iz njenog odnosa prema društvenim mrežama. Ne znam drugačije, verovatno bih imala više followera da moji statusi počinju sa ‘Jao danas je najlepši dan, najbolji auto, najbolja deca’… Nisam takav čovek. Možda nemam dobar pristup društvenim mrežama, možda treba više da se zezam i opustim. Ali mislim da je to čak i opasno u današnje vreme. Ja sam pre svega glumica, mogla bih se uživeti u ono što vidim na slici, da to stvarno jeste to. Vrlo lako bih mogla upasti u zamku da se moj stvarni život udalji od onoga kako se prikazuje putem društvenih mreža. Opasno je mom karakteru, koji je jako pristupačan i senzibilan, da se igra sa tim. Ne trudim se da se prikazujem ni u boljem ni u lošijem svetlu, ističe Lucija Šerbedžija.
