Maja Pelević je jedna od naših najizvođenijih i najnagrađivanijih pozorišnih autorki. Školovana kao dramaturškinja, potom i doktorka nauka, teoretičarka umetnosti i medija, Maja je autorka kultnih drama među kojima su i Pomorandžina kora, Posledice, Poslednje devojčice i Svet bez žena, o kojima smo već pisali. Osnivačica Filozofskog teatra i članica koordinacionog kolektiva panevropske organizacije DIEM 25 pored Naomi Klajn, Srećka Horvata, Janisa Varufakisa i Renate Avile sebe ipak ne shvata previše ozbiljno. Šta više ona kaže da je to jedini način da se opstane u poremećenom svetu. Poznajemo se preko deset godina ali nikad nismo razgovarale u dugom intervjuu koji odgovara na pitanje iz naslova
Šta je zajedničko za Varufakisa, Popadiju i veštačku inteligenciju?
I ne, povod za ovaj intervju nije (konačno) beogradsko izvođenje drame Svet bez žena u četvrtak, 13. aprila u 20 časova u CZKD. Počećemo od enormnog uspeh serije Popadija čija je prva sezona prikazana na TV Prva, a najavljene su još dve sezone. Moram da priznam da sam bila začuđena konceptom, ali i veoma inspirisana glumačkom podelom u kojoj su povezani svetski popularna glumica Nina Seničar i Dejan Bućin koga sam gledala kao deo ansambla teatra Gorki u Berlinu i stand up duo Kruševac geto.
Ljudi prepoznaju i vole autentičnost
Posle serije Jutro će promeniti sve, u kome si bila deo autorskog tima, okušala si se u formi sitkoma. Popadiju opisuju kao kombinaciju Modern Family i Fleabag. Kada sam počela da gledam fascinirala me pre svega autentičnost lokalizama, te sam požurila da te pitam sve o tome.
Kako ste postigli autentičnosti likova?
Čini mi se da smo uspeli da postignemo do kraja prve sezone da ljudi zavole popadiju. Spoj tradicionalnog i modernog se desi, doduše na neki bizaran način. Zanimljivo je što je jedino naše selo izmišljeno – zove se Vrcanj. A sva ostala sela su stvarna.
Važno je da postoji stvarni lokalitet – kod nas je to kruševački kraj. Postoji izvesna nepravda u prikazivanju sela u kinematografiji, kada se nešto dešava u Beogradu postoji autentičnost koja se gubi kada se radnja dešava u selu – onda selo postaje bilo koje selo.
Naše selo je nadomak Aleksandrovca i Kruševca, izgleda na određeni način, priča se na određeni način, humor ima svoje specifičnosti. Lično mi je važna decentralizacija i promišljanje odnosa između centra i periferije. Likovi kao naši mogu postojati svuda, priče su univerzalne, ali autori pokazuju poštovanje onda kada uvaže prostor o kome pišu i unesu specifičnosti.
Autori često pretpostavljaju “šta narod voli” ali popularnost serija koje prikazuju različite delove Srbije pokazuju da ljudi veoma vole da upoznaju svoju zemlju…
Ljudi prepoznaju i vole autentičnost. Sve lokalno učili smo uz Kruševac geto a i jedan od kreatora serije, pored Jelene Volf Lisinac je Zoran Lisinac koji je iz Kruševca. Kada oni lokalizuju naš tekst mi vidimo koliko tu ima novog.
Polako smo svi počeli da kapiramo fore i izraze. I tako isto i gledaoci, do treće četvrte epizode već upoznaješ ne samo likove već i kraj iz koga dolaze. Naučio si nešto novo.
Umorili smo se gledajući jedne iste glumce – zato je važna raznolikost. Glumačka podela u Popadiji je vrlo atipična. Glavna glumica Nina Seničar uopšte ne živi u Srbiji. Dejan Bućin živi u Nemačkoj. Butka i Ljuba su Kruševac geto. Gorica Popović je zvezda. Suzana Lukić je odigrala ulogu života na televiziji, bar po mom mišljenju.
Uh da… ona kaže možda najbitniju repiliku u pilot epizodi “šta ona misli da je bolja od nas”… Često se dešava i na levici – boriš se načelno za jednakost i za narod, ali ne razumeš do kraja ko je taj narod. To su i ljudi koji te nerviraju, nasilni ljudi, nisu to neki paćenici koji čekaju da ih neko spasi…
Narod je širok pojam – u narodu su i ljudi kojih se gnušaš, a treba da se boriš i za njih. Zašto bi ikakav spasilac dolazio? Možemo to gledati i u širem kontekstu Zapad i nerazvijene zemlje, prodaja demokratije. Zašto bi narod nekog sela slušao neku instagramerku iz LA, pa i da je doktorka nauka?! Što je ona bitnija od njih?
Jedino što može da bude važno, a što mislim da se kroz seriju Popadija i dešava jeste da se upoznaju i jedni uče od drugih. Kreću iz suprotstavljenih pozicija, kao neprijatelji. Oni osećaju da Desa misli kako je bolja od njih i to je uvredljivo. Ali vremenom ona postaje deo zajednice, a i zajednica se menja kroz njen uticaj.
Da li si razmišljala o tome da privilegije i znanje nose i veću odgovornost?
Naravno, ali postoje načini i načini. Najgori je patronizujući stav “ja znam a ti ne znaš”. I prisila, čim neko kaže “moraš” naravno da će izazvati mržnju i otpor. I obrnuto – serija Popadija je doživela ogroman uspeh kada je episkop zvorničko-tuzlanski Fotije nazvao bogohuljenjem i ismevanjem crkve i pozvao vernike da bojkotuju.
Kada se postavljaš kao neko ko sve zna, kao neko ko je iznad, a to važi čak i za nosioce autoriteta lekare, profesore, sveštenike – sigurno postoji nešto što neko iz naroda zna bolje od tebe. Bitna je spremnost za učenje i za saradnju.
Za nas je bolje da ne pripadamo sistemu
Koliko si se ti susrela kao samostalna autorka spremna da priznaš da nešto ne znaš, da poželiš da učiš od drugih i sarađuješ. Tvoja karijera je ispunjena veoma bliskim i dugogodišnjim saradnjama – sa Olgom Dimitrijević, Igorom Korugom, Anjom Đorđević, Nikolom Zavišićem…
Da li misliš da je došla nova generacija umetnika nema svoje izvođače, nego zaista otvara autorstvo i sarađuje u toku procesa stvaranja umetnosti?
Sve manje me privlači rad u klasičnom i institucionalnom pozorištu. Institucije podrazumevaju hijerarhiju koju je teško izbeći čak i kada želiš i kada je to tvoja odluka da imaš horizontalnu organizaciju. U piramidi gde je na čelu direktorka i bliski saradnici, pa reditelj, glumcice i glumci, scenografi, rekviziterke i sufleri, čistači radiš za druge, za one iznad tebe.
Slično je u razlici između radničkog samoupravljanja i kapitalizma. Ako ti znaš kako izgleda poredak – i ako je to piramida, vi ne sarađujete već ti radiš za onog ko je iznad tebe, ko je upravnik ili vlasnik. Možda grešim, ali ne mogu da zamislim situaciju da glumac u Srbiji odbije da odigra neku scenu s kojom ima ideološki problem – da kaže “neću da se ponašam tako prema koleginici, to je mizogino”.
Zanimljivo je i istraživanje koje je radila Irena Ristić. Radeći u pozorištu, i sama sam primetila sam da se i glumci često odriču svoga glasa i da reditelje koji nisu autoritativni i ne koriste svoju poziciju unutar zadate hijerarhije smatraju neznalicama ili neodlučnim.
Šta misliš o tome?
Tako je, hijerarhija je sistemski problem, mi smo adresirale to pitanje u Svetu bez žena. Nejednakost je kao ugovor – ulaskom u instituciju pozorišta pristaješ na nju. Kada mladi reditelj ili žena pokuša da razgradi hijerarhiju – izgubi autoritet. Olga Dimitrijević to u našoj predstavi naziva “metiljavi workshop”, zajednički rad se smatra neznanjem ili neiskustvom reditelja.
“Metiljavi workshop” najčešće ne rezultira grandioznom predstavom, spektaklom koji pravi “veliki” reditelj, koji ima ogroman budžet i apsolutno podređene glumce. Pada mi na pamet Mount Olimp Jan Fabra, i sve što smo saznali o stanju koje su trpeli glumci. Niko se ne pita ko je bio zlostavljan. Žao mi je što nismo znali sve to ranije, ne verujem da bi došla na Bitef.
Loš tretman pa i zlostavljanje u umetničkom svetu je tema o kojoj se tek pomalo priča. Pojavili su se slučajevi igrača koji su progovorili posle Dokumente u Kaselu, Yvonne Rainer je pisala o eksploataciji u čuvenoj MOCA večeri…
Ali performeri, posebno mladi su spremni na eksploataciju i samoeksploataciju zbog umetnosti, zar ne? Vi se bavite tom temom u Svetu bez žena, ali i ranije, gde je granica?
Prvo izlaze najhrabriji, ali i oni koji su privilegovani. Kada smo Milan Marković radili Oni žive, u kojoj smo se učlanili u sedam vodećih stranaka u Srbiji i u nekima ušli u odbore za kulturu gde su političari Gebelsov tekst usvojili kao kulturnu politiku – rekli su nam da smo hrabri.
Ali Milan je tada rekao “Lako je biti hrabar ako potičeš iz više srednje klase, i da nas odbiju sva pozorišta, imamo od čega da živimo, nećemo umreti od gladi”. Teško je biti hrabar kad nemaš od čega da živiš. Nije ideja društvene promene da je sprovode povlašćeni, da idu okolo i podižu bune. Neko nas je pitao šta je sledeće? A sećam se da sam pomislila – a šta ćete vi sledeće.
13.02.2012. – 21. 02.2012. godine Milan Marković i Maja Pelević učlanili su se u Demokratsku stranku Srbije, Ujedinjene regione Srbije, Socijaldemokratsku partiju, Demokratsku stranku, Liberalno demokratsku partiju, Srpsku naprednu stranku i Socijalističku partiju Srbije.
Vrlo brzo nakon učlanjenja postali su članovi većine Saveta za kulturu a u nekim partijama su dospeli i na kadrovsku listu.
Milan Marković i Maja Pelević predstavili su se svojim novim partijskim kolegama tekstom „Ideja strategija pokret“ u kom su izneli svoja razmišljanja na temu marketinške strategije stranke. Tekst je u svim strankama veoma dobro prihvaćen.
Tekst je zapravo nastao preuzimanjem delova teksta Jozefa Gebelsa „Znanje i propaganda“ iz 1928. godine.
Postoji odijum javnosti prema angažmanu, javnost će često reći “lako je njima”. A uvek je i svakome teško kada ide protiv dogme ili autoriteta. Postoji opšte mesto otpora promeni – kao da većina ljudi ne želi da menja društvo nego da bude na što višoj poziciji unutar njega?
Nažalost bih se složila. Često me to boli – jer možda bismo se mi odrekle scenografije kako bi svako bio plaćen za svoj rad. Svi bi tad rekli njihovo pozorište je bedno i ništa ne vredi. A za spektakl je potrebna ta scenografija, grandioznost.
Sigurno je i neimpresioniranost bogatstvom i lepotom scene vrsta privilegije, jer možda samo znamo mračnu stranu koju krije… Ali kako da prevaziđemo dodeljene uloge u društvu? Kako se nosiš sa pritiskom od očekivanja “šta je sledeće” još od Pomoranžine kore (Atelje 212) koja je najizvođenija naša predstava do etiketiranja “ona pravi siromašno pozorište”?
Neprekidno pokušavam da izađem iz okvira i fijoka, zadajući sebi nove izazove – od formalnih preko tematskih ali i kroz pozorišni proces. Izvođenjem se nisam bavila na početku karijere, tematski sam bila vezana za muško-ženske odnose. Polako sam prešla ka angažovanom pozorištu. Ali ne volim tu reč.
Svako pozorište je angažovano. Svaka umetnost je angažovana. Samo je pitanje za koji cilj. I vodvilj je politički angažovan, samo je meni ta vrsta angažmana često neprihvatljiva.
Borim se protiv etiketa izlaskom u neprijatne situacije. Ljudima je pisanje često mističan proces, meni pisanje ide lako. A budući da se ne bavim izvođenjem, izazovan mi je monolog. U Svetu bez žena, na prošlom izvođenju sam se zbunila i zakočila – a titl na engleskom se nastavio. Veoma nezavidna situacija. Istražujem sebe kroz situacije u kojima mi je teško. Možda je to jedini način da ne postaneš osoba koja uvek radi isto.
Ne želim da budem osoba koja uvek radi isto
Svi mi možemo da nađemo nešto što dobro znamo i da do kraja života radimo isto. Ne bavim se pozorištem da bih svetu ispričala nešto važno ili pametno. Pozorište je i moj izazov. Kad završiš doktorske i dalje ne znaš dovoljno. Znaš koliko ne znaš, koliko još treba da učiš.
Za Poslednje devojčice, za Svet bez žena sam toliko morala da učim. Kroz umetnost učiš i osvešćuješ sve što znaš i ne znaš – o međuljudskim odnosima, o fenomenima… Bojim se da puno ljudi funkcionišu kao da su bogom dani. Shvataju sebe previše ozbiljno.
Meni je uspeh da imam karijeru od dvadeset godina i niko me ne doživljava ozbiljno ni kao veličinu. Jedini način da ostaneš normalna u ovom svetu je da se nikad ne istripuješ da si veliki umetnik.
Tako je, pozitivne mantre ne rade. I pored ogromnog rada na sebi daleko smo od moći. Milenijalsi kao da su generacija izgubljena u privremenim i povremenim poslovima, jedino je stalna borba.
I pored svih priznanja, nagrada neprekidno živi se zabrinuto za egzistenciju, kako to podnosiš?
Za nas je bolje da ne pripadamo sistemu, ovakvom kakav je sad. Mi radimo samoorganizovano, grassroots. Svet bez žene pokazuje užasnu nejednakost u pozorištu. Misliš li da bi ijedna od nas uspela da je izmeni čak i sa najvišeg mesta – direktorke, ministarke… Mi živimo na periferiji kapitalizma i dodatno smo eksploatisani. U Šapcu je postojala Minja Bogavac, mogućnost za Omladinski klub, ali to je pre incident nego pravilo institucionalne scene.
Šta ti je doneo političko-teorijski rad unutar Filozofskog teatra i ko su ljudi ili razgovori i čitanja koji su ti bili značajni?
Od 2016. godine do danas saradnja sa Srećkom Horvatom i svi razgovori su nam bili formativni. Možda je Tereza Furkadas bila najznačajnija – kako je mnogi opisuju, ona je najradikalnija časna sestra Evrope. Magistrirala je teologiju na Harvardu, a doktorirala javno zdravlje u Barseloni, i razgovor koji smo vodile u Beogradu, samo je bio uvod u naše prijateljstvo. Izdvojila bih i poznanstvo sa Renatom Avilom, Asanžovom advokaticom sa kojom sam bliska prijateljica u toj borbi koja se odvija pred očima celog sveta.
Panevropski pokret DIEM 25 je osnovan iste godine kada je bio prvi Filozofski teatar, te su te dve inicijative rasle paralelno. U DIEM 25 sam se učlanila na samom početku, u Grčkoj je Siriza puno obećavala i imali smo nadu da će jedna zemlja promeniti ceo region. Desilo se šta se desilo, Janis Varufakis je tada napustio Sirizu – i počelo je novo poglavlje kroz DIEM 25. Već drugu godinu sam u koordinacionom kolektivu, uskoro ističe mandat ali i dalje mi je uzbudljivo.
Reci nam nešto više o političkom angažmanu kroz DIEM 25
Rad unutar DIEM 25 mi je značajan kroz dva nivoa. Ranije nisam pratila svetsku politiku u toj meri, a teško je posmatrati dešavanja oko sebe bez znanja o globalnom kontekstu. DIEM 25 je panevropski pokret i zanimljivi su odnosi članova i članica sa severa i juga Evrope jer su naši konteksti dijametralno suprotni.
Mladi u Evropi jugoslovensko nasleđe – besplatno zdravstvo, obrazovanje i stanovanje posmatraju kao naučnu fantastiku. Pravo na stan ili radnička odmarališta na moru deluju kao futurističke ideje.Određeni nivo standarda i prava se nama sa iskustvom Jugoslavije podrazumevaju – a u drugim zemljama je to pitanje političke imaginacije.
Daću samo jedan primer, u Nemačkoj je najjeftinije zdravstveno osiguranje sada 200 evra, a nama je zdravstveno osiguranje zagarantovano. Osiguranje za umetnike plaća naš grad, Beograd i zaista je važno da očuvamo neke tekovine društvene pravde. Živim i pola vremena u Bečićima, a u Crnoj Gori je već počelo uništavanje javnog zdravstva.
Jedini način koji sam videla da učestvujem u politici jeste DIEM Crna Gora. Političku situaciju u Crnoj Gori moguće je uporediti sa 5. oktobrom, odnosno razočarenjem koje je došlo posle. Neophodno je da postoji levi pokret koji ukazuje šta su stvarne promene koje se dešavaju. Kada se povećaju plate i svi se raduju – važno je da neko izađe i kaže da je zauzvrat ukinut prihod u javno zdravstvo, da sutra neće biti lekova ili operacije, ili mogućnosti za lečenje u inostranstvu jer je urušeno zdravstvo.
U četvrtak si vodila razgovor o veštačkoj inteligenciji sa Janisom Varufakisom, Judit Mejer, i sa koordinacionim kolektivnom Diema 25, šta je tebi bilo najvažnije?
Dobro je što si to pomenula. Tema veštačke inteligencije je veoma aktuelna ali sa svih strana se čuju samo paranoidne interpretacije kako će roboti zavladati. Kako ja nisam iz oblasti tehnologije, bilo je značajno da razgovaram sa ljudima koji se stvarno više razumeju u razvoj. Varufakis je ekspert za finansije a Judit Mejer je iz IT sektora i pozivam sve da pogledaju taj razgovor ako ih zanima da saznaju više o budućnosti AI i tome šta dolazi posle GPT – 4.
Pre razgovora pravnica Renata Avila me je pripremila, skretanjem pažnje na jako važan aspekt AI tehnologije – a to je način na koji one nastaju. Mi se ponašamo kao da je AI duh iz boce, a u pitanju su sweat shopovi, farme na kojima rade migranti i druge ranjive društvene grupe.
Proces učenja AI odnosno veštačke inteligencije podrazumeva eksploataciju ljudske radne snage i data mining koji uključuje i data theft, odnosno neovlašćeno uzimanje podataka.
I to su dva osnovna pitanja, kojima se nažalost niko ne bavi. Zbog nemogućnosti zakonske regulative mi nemamo ni kola koja sama voze, tako da je možda daleko dan u kome će mašine preuzeti svet, ali zato su prava radnika i prava na zaštitu podataka ugrožena sada.
Kako se spasti?
Longtermism je pokret visoke srednje klase koja se bavi predviđanjem daleke budućnosti kada će zemlja biti uništena životom koji se sada vodi. Nalik na zaplet iz Poslednjih devojčica, postoji stvarni projekat Mars, koji nije ništa drugo nego neregulisano kolonizovanje drugih planeta. Briga te bezobzirne klase da po svaku cenu opstane.
Male liberalke i male totalitaristkinje u nama
Za kraj bih volela da se vratimo na pozorište – i izvođenje predstave Svet bez žena koje nas očekuje 13. aprila u 20h CZKD. Već smo pisali o predstavi, ali zanima me kako bi je ti najavila.
Predstavu je izvodite retko jer u njoj igrate Olga Dimitrijević i ti, ujedno autorke. Šta bi rekla, zbog čega si to baš ti?
Pored istraživanja o položaju žena u pozorištu – koje je važno ali je vodilo predstavu u dokumentarnom smeru, veoma je važan taj privatni deo.
Ako te nešto tako jako i lično pogađa kao što je to bio slučaj sa Severnom Korejom ili Svetom bez žena, teško je to preneti na drugo lice. Preispitivanja pozorišta, patrijarhalnim struktura u njima, naše dileme zbog čega pristajemo da eksploatišemo same sebe, zašto se smeškamo na premijerama iako mislimo da je užasno… Niko umesto nas ne treba da postavlja naša pitanja.
Kada nas dve priznajemo svoje greške – ne može neko drugi umesto nas da prizna. Ne bi bilo u redu da se zaštitim od toga da priznam lično kako sam neprijatna u pozorišnom procesu i reprodukujem patrijarhat svojim ponašanjem ili kako je Olgina lenjost proizvod iste te matrice – mora ona to da kaže.
Mi smo smešne – jer smo mi to zaista, i kada karikiramo mi karikiramo sebe. U meni leži mala liberalka i mala totalitaristkinja. Ništa nije netačno. Rečenice su autentične.
Za najvažniji deo predstave je zaslužna Ana Miljanić iz CZKD. Postojala je ravnopravna saradnja u instituciji i poželele smo da se konsultujemo, a na Anu je uticala činjenica da Olga i ja ulazimo u aktivan dijalog i unutar koncepta. Bilo je zanimljivo i važno da dalje razvijamo i pred publiku iznesemo taj konflikt između nas dve kao koautorke.
Gde te ovih dana možemo sresti?
Zaista sam lokalpatriotkinja, kako imam psa Gretu to su Kalemegdan i Donji Kalemegdan, 25. maj i reka.
Rob sam navike i kad nađem kafić u koji idem ne izlazim iz njega. Živeći u Crnoj Gori sam se odvikla od pušenja u zatvorenim prostorima. U Beogradu su to Valentina i karanfil gde radim, April i par drugih mesta na kojima se ne puši. Ne jedem meso, jedem u Hananu falafel, a svi u porodici kuvamo, tako da jedem kod kuće.
I preporuka za pozorište, naravno
SVET BEZ ŽENA
CZKD
četvrtak, 13. april u 20:00
Karte za predstavu možete da obezbedite rezervacijom putem email-a (info@czkd.org) ili pozivom na telefone CZKD-a (od 11 do 18 časova radnim danom), a preuzmete pre početka predstave. Sugerisana minimalna donacija je 500 RSD.
Photo: Bitef, Svet bez žena, Oni žive, Prva TV, instagram, Youtube
