Milica Janevski za Journal: Dve nominacije za Srce Sarajeva i jedna posebna rođendanska želja
Milica Janevski jedna je od najtalentovanijih glumica nove generacije. U Sarajevu je srećemo nakon gala večeri nominacija iz oblasti serija. Predstavlja čak dve serije – Pad (po romanu Žarka Lauševića) i Bunar i obe su nominovane za Srce Sarajeva. Pored aktuelnih tema, za Journal razgovaramo o njenom putu od prestižne klase kod Jasne Đuričić u Novom sadu i početaka u pozorištu, filmu i naravno serijama. I o budućnosti – jer rođendan je vreme za želje!
Danas, 18. avgusta je poseban dan. Tu je dvostruka nominacija za Srce Sarajeva za najbolju dramsku glumicu i Milicin rođendan! Milica Janevski ipak na razgovor dolazi kao prava diva – tačno na vreme. Razgovor na Festivalskom trgu počinjemo bez predaha iako je napolju sarajevska vrelina.
Na početku razgovora kažemo srećan rođendan i prvo pitanje je kako si?
Odlično. Kao što kažeš tu je i nominacija za Srce Sarajeva i rođendan. …i pun mesec! Nadam se da će proći dobro. U Sarajevu sam treću godinu za redom i divno je doći ovde na jednu od najznačajnijih manifestacija naše branše u regionu. Stvarno je velika čast biti deo SFF.
I prošle kao i ove godine je velika tema SFF ekspanzija serija. Cela nova programska linija festivala se vezuje za serije. Sa druge strane želim da te pitam lično baš vezano za serije koje su ti donele regionalnu ogromnu popularnost. Kako ti to doživljavaš?
Bilo mi je baš jako čudno, bila sam ubeđena da nikad neću snimati, da ću biti samo u pozorištu i da će me čitav taj deo karijere zaobići. Međutim, desilo se preokret, odnosno da pozorište stalo na nekoliko godina, pet godina skoro, a
da je krenulo snimanje u rapidno velikoj meri.
I tek sada zapravo dolazi do nekog prirodnog balansa i u ta dva sektora
sada se polako vraćam i pozorištu i sad i snimanja nalaze neku pravu meru stvari. Dosta je čudno kada me pitaju Gde ste vi do sad, to obično znači da nisu videli, ili nisu bili u pozorištu…
Mislim da se ne vodi baš previše računa o karijerama glumaca i uopšte o glumicima. Moraš prosto sam da budeš odgovorna za sve i ok. Ne žalim se i srećna sam što je tako kako je i sama savlađujem dobro jednu i drugu stranu. Imamo osećaj da sam tek zapravo zagrebala površinu i da sam na početku.
Isto važi i za tvoje koleginice i kolege iz klase Jasne Đuričić. Tek sad eksplodira vaša popularnost jer publika shvata da je ono što ste u Novom Sadu radili fenomenalno. A da li si za vreme studije znala kako izgleda stvarni život glumice u smislu castinga, da ti trebaju agenti i sve to. Da li dok studiraš imaš drugu viziju od toga kako zapravo izgleda život glumice danas?
Kod nas je sve vrlo sveže, uopšte činjenica da postoji agent koji te vodi, brine i rešava stvari kako bih ja mogla samo da glumim a u svetu su ti delovi industrije potpuno normalni, svakodnevni. Za nas je sve i dalje jedna nova era, i hiperprodukcija i agenti. Mislim da će za mlađe generacije koje prirodno stasavaju već sa ovim trendom i ovim pravilima, sve biti daleko jednostavnije.
Meni je zanimljivo što smo mi do sada morali da radimo sve sami, pa kao sad od jednog, od druga vrsta ono ocenjenja, pomoći ili nepoverenja od tebe u tom trendu.
Mislim da je važno da imamo agente, mislim da je važno da postoje oni koji rade i bolje znaju sve što glumci ne znaju i ne treba da rade, u smislu pregovora, ugovora. Mi treba da radimo svoj posao, da ostavimo da ljudi rade svoj posao. Da se opustimo malo.
U prvom delu karijere si i puno učila, kod Jasne Đuričić i nakon akademije, kod Tomija Janežića, imala si fenomenalne uloge i u Šapcu i Somboru sa odličnim rediteljima – kako se karijera uspešne i nagrađivane pozorišne glumice razvijala? Kako si našla prvog agenta? Mislim da bi publiku zanimalo kako se ulazi u svet filmske industrije?
Mi smo krenuli sa Slavic agencijom koja se otvorila pre četiri godine u Beoradu. Ja sam od starta bila tu. Od početka je bilo moguće da mi svi zajedno radimo kao kolege, uspostavljen je neki nivo i odnos prema glumcima u smislu da se obraća pažnja na sve uslove. Uporedila bih to sa zajedničkim radom. Mislim da smo u velikoj meri uspeli i da se sada to prenosi na mađe generacije. Obezbeđen je osnov, i njima će biti odmah lakši put u tom smeru. Imaju neku izvesnost i brigu o njima. I infrastrukturu. Organizacije, posebno naglašavam domaće organizacije, počele su da plaćaju tantijeme i za reprize, ipak se nešto pomera na bolje.
Veoma je važno to što si rekla jer sve polazi od umetnika i ništa ne može bez vas, mislim a često su dramski umetnici tretirani kao jeftina radna snaga. Pitanje koje se nadovezuje je pitanje o industriji. Da li ona ima pravo da zahteva sve transformacije? Ti si zaista poznata po ekstremnim transformacijama, dok sam te čekala nisam znala kako ćeš izgledati. Da li ti je to kao ženi iscrpljujuće, da li možeš i ti da diktiraš promene, koliko je ostane prostora za tvoje želje?
Jako je izazovno transformisati se, doći u priliku da se igraš sa raznoraznim delovima sebe i ispoljavaš ih. Nije mi strašno što mogu da se transformišem kako želimi mislim da se poklapa sa mojim fazama života. Kako rastem i sazrevam, u kakvom sam elementu, u kojoj fazi života, koje me teme interesuju, veoma je lično.
Prirodno je da se na meni vidi promena – u spoljašnjem aspektu. Veoma mi je drago što se igram, to je lepota naše profesije. Volela bih da dobijem neki ekstremni zadatak da moram nešto drastično da uradim, promenim ili slično. Izazovno je što mi to daje jednu vrstu slobode i promene, ali mislim da je tu izrazno isto ono
To nas dovodi do pitanja o ulogama. U jednom trenutku u pozorištu je postojao veći varijetet uloga, a film i serije su, posebno komercijalni, ostali na vrlo rudimentarnom načinu pisanja ženskih uloga. Ali poslednji hit filmovi – i Toma a posebno Nedelja, donose ženske uloge koje su fenomenalne. Kako je bilo snimanje iz tvoje perspektive i zanima me kako si se pripremala za ulogu Marine Tucaković?
Znaš šta je isto zanimljivo? Desilo se da sam dobila tu ulogu na njen rođendan, što je isto jaka kosmička uloga, nešto što ne postoji uvek. Gledala sam puno njenih intervjua, ali opet nisam htela da uloga bude neka vrsta imitacije, nego da probam da uhvatim njenu dušu, njenu autentičnost, a da opet lik bude moj, da ne bude karikatura ili nešto tome slično. O tome sam pričala i sa Nemanjom Ćeranićem, rediteljem i sa Husom koji mi je dosta pomogao dok sam radila, jer on ju je jako dobro i poznavao.
Meni je ta uloga jako draga i iako je mala. Fraza da ne postoje male uloge je stvarna – to je prostor koji ti je dat kao i život. Tvoje je da ga iskoristiš na najbolji mogući način, da kreiraš sadržaja da ispuniš taj prostor. Ne znam, pretpostavljam da kada bi se radio film o Marini Tucaković, meni bi trebalo mnogo mnogo više vremena, za njen život ne bi bio dovoljnan jedan, tek možda šest filmova zbog svega što je uradila u karijeri i u životu.
Da, da, samo više niko ne može da zamisli Marinu u interpretaciji nekog drugog. Interesantno je kako se spontano pomeramo ka napred, ka današnjem trenutku i ka serijama koje su danas nominovane na SFF. Kako si osvojila pejzaž serija? Koje tebi uloge najviše leže? Koje pamtiš kao zanimljive?
Definitivno Kosti, to mi je prva serija za koju sam radila, u Banjaluci sa Nikolom Pejakovićem i Sašom Hajdukovićem. Kosti su pokrenule celu novu stranu moje karijere. Bio je to višemesečni rad i velika priprema za seriju. Volela bih da to bude pravilo, da se glumci poznaju, da probe traju šest meseci, da svako sve zna pre samog snimanja da bi na snimanju mogla da kreiraš nešto izuzetno. A ne da se prvi put suočiš sa tekstom i sa kolegama.
Deca zla sa Vladom Tagićem i Ivanom Stefanovićem, serija je sada na HBO i regionalno je jako dobro prošla. I V Efekat, meni je to bio preuzbudljiv rad i ekipa i iako smo brzinski snimili, ispostavilo se da smo napravili nešto neodoljivo i dobro, sudeći reakcijama publike. To mi je bila uloga koju sam priželjkivala, čista srca, bez trunke šminke, bez bilo kakvog estetskog momenta i peglanja, samo sam bila prisutna, prirodna. To je vrlo oslobađajuće.
Da li znači da će se nešto preokrenuti i u pisanju, po reakcijama koje sam videla i po tom oduševljenju da si baš ti glavna uloga – možda će se pisatii više uloga detektivki, mislim, žena koje nose radnju. Glumice osnažene u poslednje vreme, sve više govore o tome kakve uloge fale, kakve su uloge koje po tebi fale?
Fale glavne uloge žena u kojima ne samo da pokazujemo sposobnosti i koliko možemo, a možemo sve i sjajne smo. Volela bih da vidim ženske uloge koje imaju sve nijanse senzitivnosti ženskog duha, koja naravno ne ide bez snage koju svaka od nas ima. Ono što mislim da sad u ovom vremenu opet imamo sreću, jeste da možemo da imamo svoj stav. Postoji svest o tome šta je sloboda za ženu a najveća je pobeda da mi jedna drugu podržavamo a ne da se rokamo sa muškarcima.
Ranije je bilo mnogo manje mesta za žene – kao da postoji sistem eliminacije – pa je i konkurencija bila nemilosrdna.
Pre nekoliko godina, radile smo predstavu Staše Bajac Ovaj će biti drugačiji i ona u centar postavlja takmičenje između žena. Mi ne treba da se takmičimo – mi smo neuporedive. Svaka od nas mora da prvenstveno radi na sebi i sebe postavi u fokus. Kada žena čvrsto stoji na svojim nogama, neće imati problem da bude podrška drugoj ženi. Onda kada se ja bavim drugom, znači da nisam dobro sama sa sobom.
Da, ali glumice su zanimljiv primer solidarnosti. Pre nekoliko godina u celom regionu zadale su zadatak iz solidarnosti za sve ostale profesije, a FDU za sve ostale fakultete i to je presedan zapravo.
Mislim da se dosta od preokrenulo i da možda ima i više solidarnosti i više priča o tome kakve su pozicije žena i njihove uloge u pozorištu, u filmu, u životu itd.
Drago mi je što si pomenula tu predstavu, ali jako je važno, i sad me zanima, kada će se pretvoriti u seriju njena knjiga Ruka u vatri jer glavna uloga kao da je napisano za tebe, ali ne znamo kada će to doći na red. Želim da te pitam šta sada radiš, koji su planovi ili dela u nastajanju? Imaš li neku rođendansku želju?
Radila sam predstavu u Ateljeu 212, zove se Nestajanje hrvatskog autora Tomislava Zajeca u režiji Sanje Mitrović, sa Dubravkom Mijatović, Brankom Petrić i Svetozarom Cvetkovićem i drugima, cela ekipa je odlična. Predstava je veoma društveno angažovana, bavi se decom i roditeljima u sistemu obrazovanja i preporučujem svima da je pogledaju ove jeseni. Trenutno treba da počnemo snimanje četvrte sezone serije Pasjača, koja još uvijek nije izašla, tako da ide sve kako to radi sad.
Jako bih volela da radim više regionalne saradnje jer je to jako uzbudljivo i ima najviše smisla. U tom mešanju i promenama ekipa svako dobije novu perspektivu, regionalna koprodukcija daje nam širinu. Sebi priželjkujem regionalnu saradnju.
Volela bih da snimim film sa glavnom ulogom, to sebi želim danas za rođendan.
Hvala Milice i uživaj u rođendanu – ekipa Journala želi da ti se sve želje ispune!
Photo: imdb, RTS, Mila Pejic for wikipedia, Slavic artists
