Journal intervju: Miloš Petrović Trojpec o novoj hit predstavi „Džepovi puni kamenja“

Komedija Džepovi puni kamenja (eng. Stones in His Pockets) irske glumice i dramske spisateljice Marie Jones, koja je osvojila mnoge pozorišne scene širom sveta, dolazi pred beogradsku publiku u novoj, intrigantnoj postavci. Predstavu u režiji Erola Kadića, na sceni Vuk Teatra izvodiće talentovani dvojac – Miloš Petrović Trojpec i Pavle Mensur koji će tumačiti dvanaest različitih likova. Premijera, zakazana za 22. mart, izazvala je veliko interesovanje, što jasno pokazuje da tema, isprepletena humorom, životnim dilemama iluzijama, duboko rezonuje sa današnjim društvom.

U razgovoru sa Milošem Petrovićem Trojpecom, istražujemo kako se ovaj komad bavi granicama između iluzije i stvarnosti, kako te emocije dolaze do publike i šta je to što će ova predstava doneti novo u odnosu na prethodne postavke. Takođe, razgovaraćemo o njegovim ličnim iskustvima i razmišljanjima o glumi, umetnosti i potrazi za šansom, koja je zajednička nit svim likovima ove predstave.

Komedija Džepovi puni kamenja irske glumice i dramske spisateljice Marie Jones igra se sa velikim uspehom na mnogim svetskim pozorišnim scenama. Šta misliš da doprinosi univerzalnosti ove priče, a šta će doneti predstojeća premijera u kojoj glavne (i jedine uloge) tumačite Pavle Mensur i ti?

Univerzalnosti ove priče doprinosi to što se može desiti bilo gde i bilo kome. Takođe sam stil pisanja Marie Jones u trenutku kada je tekst objavljen, 1996. godine, bio je inovativan i drugačiji. Osim toga, kako je i autorka sama napomenula, ono što je specifično za ovaj tekst jeste da ga mogu igrati dva ili više glumaca. Naša premijera donosi upravo takav pristup. Opredelili smo se za minimalizam u podeli. To znači da Pavle Mensur i ja igramo svih dvanaest likova. Isti, minimalistički pristup se oslikava i kada je reč o scenografiji i rekviziti, dok smo sve karte položili na glumu. Pre svega, jer je sam tekst glumački veoma zahtevan. Ali, i inspirativan.

Istoimena predstava se igrala u Ateljeu 212 sa Nebojšom Ilićem i Nenadom Jezdićem u glavnim ulogama. Iako je od te premijere prošlo više od dve decenije, zanima nas da li je taj komad, i u takvoj postavci, bio inspiracija i za vašu predstavu?

Tako je. Iako je reč o kultnoj predstavi Ateljea 212 koja je igrana više od 10 godina. Ona nije bila inspiracija za našu predstavu. Naša inspiracija je bio sam predlog teksta sa mogućnostima koje taj tekst pruža po pitanju promena tih dvanaest likova. Ovo neće biti ista predstava kao predstava Ateljea 212 jer svako od glumaca nosi svoj senzibilitet i energiju. Ovo ćemo biti Pavle i ja, a ono su bili Jezda i Cile. Predstava će biti drugačija i imaće niz drugih rediteljskih rešenja.

Premijera je rasprodata u rekordnom roku, što potvrđuje interes publike za ovu temu. Kako, po tvom mišljenju, publika reaguje na predstave koje su pune humora, ali se bave i dubokim životnim iluzijama i unutrašnjim dilemama? I šta je ono što želite da publika ponese iz sale?

Pre svega, mislim da publika reaguje na emociju. I ako je ta emocija iskrena i tačna, i ako mi glumci imamo dovoljno umeća da tu emociju prenesemo publici, publika će je prepoznati i osetiti. Upravo to je ono što bismo mi voleli da publika ponese iz sale i ovog puta – emociju. Taj suptilan rolerkoster između humora i životnih pitanja i dilema, doprinosi da tekst bude bogat i protkan najrazličitijim emocijama.

Koji je za tebe najuzbudljiviji deo rada na jednoj ovakvoj predstavi – da li je to istraživanje svih šest likova koje igraš, dinamika sa Pavlom na sceni ili otkrivanje novih aspekata glume kroz specifičnost ovog dela?

Sve navedeno je za mene kao glumca atraktivno i uzbudljivo. Ali, ako bih morao da izdvojim jednu stvar, onda bi to bilo pronalaženje u svim tim različitim likovima. Odnosno, te promene i sama činjenica da u jednom komadu glumac može da igra šest različitih likova.

Nedavno si izjavio da bi nakon brojnih tipskih uloga negativaca, voleo sebe da vidiš upravo u ovom žanru. Da li si tada imao na umu ovakav neki komad?

Ta izjava se više odnosila na serije i filmove, ne toliko na pozorište zato što sam u pozorištu imao prilike da iskočim iz uloge karaktera negativca. U pozorištu sam se susretao sa tom promenom, ali iskren da budem, ni u najlepšim snovima nisam mogao da se nadam ovako atraktivnom i uzbudljivom tekstu za rad kao što su Džepovi puni kamenja.

Kako ti kao glumac doživljavaš te granice između iluzije i stvarnosti, i na koji način se ta dinamika odražava u tvojim ulogama?

Doživljavam kao prelepu životnu igru. Ali – i izazov kojim snove pretvaramo u stvarnost. Lepota te igre, paralelno u filozofskom smislu, se pretače u radost igre u mojim ulogama na granici iluzije i realnosti.

Koliko je po tvom mišljenju ta iluzija o kojoj se priča u predstavi prisutna i u životima svih nas danas?

Mislim da je ta iluzija, na moju veliku žalost, prisutnija i veća u životima svih nas danas nego što će to biti slučaj u našoj predstavi. Ali, upravo zbog te njene prisutnosti u našoj svakodnevici, ovaj tekst je aktuelan i posle toliko godina. Što se mene tiče, i te kako mi se mnogo puta u životu desilo da postanem svestan neke iluzije. Ali, ona koja me je najviše koštala i zabolela, i donela najveće razočaranje, je verovanje da su zalaganje, predanost poslu, naporan rad i trud, dovoljni za ostvarenje ciljeva poput stalnog zaposlenja u pozorištu. Nažalost, iskustvo me je naučilo suprotno – da je možda čak i bitnije ugađati nečijoj umišljenosti o sopstvenoj veličini, ili drugima, nego biti predan, zalagati se i naporno raditi. Ali, verujem da će uskoro doći bolje vreme i da ćemo srušiti sve iluzije. Ili ih makar smanjiti na svakodnevnom nivou.

Likovi u predstavi teže da se oslobode svoje svakodnevne sudbine. Koliko je, po tvom mišljenju, potraga za tom šansom ključna u životu, ali i umetnosti?

Mislim da je potraga za šansom u životu nasušna potreba svih nas, neophodnost. I upravo ovo što se dešava u našoj zemlji u poslednje vreme predstavlja potragu mladih ljudi za tom šansom za oslobađanje od svakodnevice. Verujem i u pronalaženje iste. Kako u životu, tako i u umetnosti. A što se tiče glumačke umetnosti, mislim da je gluma, i samo bavljenje glumom, svojevrsna mogućnost i privilegija da se oslobodimo od svakodnevice.

Slična želja za šansom pojavljuje se i u jednoj od tvojih najznačanijih pozorišnih uloga – ulozi Stenlija u predstavi Tramvaj zvani želja koja će se nakon godinu dana pauze ponovo naći na repertoaru BDP-a. Kaži nam nešto više o tome?

Čini mi se da je u ljudskim genima usađena ta želja za šansom. I sigurno ne postoji nijedna generacija do sada koja nije težila tome. Tako i Stenli. On se ne razlikuje mnogo od ostatka ljudskog roda. Ali nas Stenlijeva priča uči možda i bitnijoj stvari – a to je da u toj potrazi za šansom ne smemo zaboraviti da smo pre svega ljudi. I da su oko nas ljudi. I ne smemo dozvoliti da postanemo nesvesni i zaboravimo da moramo biti i ostati pošteni i iskreni. Ali i da u toj želji, borbi i potrazi ne učinimo drugome nešto što ni bismo voleli da drugi učine nama.

Još jedna od tvojih zapaženijih uloga je i uloga u predstavi Tiho teče Misisipi. Da li i kada možemo očekivati i njen povratak na scenu BDP-a?

Koliko sam obavešten nije planiran njen povratak na repertoar. Na moju veliku žalost, nisam član te predstave još od 2023. Jedino što znam jeste da je skinuta sa repertoara i ne verujem da je planiran njen povratak. Barem ne za vreme postojeće Uprave Beogradskog dramskog pozorišta.

Nakon hit serija U klinču i Klan, kao i filma Indigo Kristal, da li ćemo te gledati u novim ostvarenjima?

Trenutno su sve moje umne i fizičke snage usmerene ka predstavi Džepovi puni kamenja. Što se tiče drugih snimanja, nemam ništa potvrđeno, ali se nadam jednom projektu koji je planiran krajem leta i početkom jeseni ove godine. U pitanju je jedna od glavnih uloga u komediji čije snimanje još uvek nije potvrđeno.

Foto: Senja Vild
Stajling: Vanja Pantin
Makeup: Anastasija Poznanović
Intervju: Tamara Bogunović