Mirjana Karanović ekskluzivno za Journal povodom svetske premijere filma „Majka Mara“

Mirjana Karanović je jedna od najpoznatijih glumica na ovim prostorima koja već godinama režira u pozorištu ali i filmu. Premijera njenog drugog dugometražnog filma Majka Mara na Sarajevo Film Festivalu je održana u sredu, 21. avgusta u Narodnom pozorištu.

Film je svetsku premijeru imao na 30. Sarajevo Film Festival, a prikazan je u okviru Gala programa i pored toga što je van konkurencije za nagrade, izazvao je ogromnu pažnju kako publike tako i kritike. Ekskluzivno za Journal Mirjana Karanović je razgovarala sa nama neposredno po održanoj projekciji.

Majka Mara 

Mara, uspešna poslovna žena i samohrana majka, skrhana preranom smrću svoga sina Nemanje, emotivno se otuđuje i odbija da komunicira sa porodicom i prijateljima. Nakon što upozna Milana, Nemanjinog bliskog prijatelja, u odnosu sa njim pronalazi utehu i mir. Kako se njih dvoje zbližavaju otkrivaju sve više činjenica o Nemanjinom životu i smrti, što Mari pruža priliku da se suoči sa sopstvenim životom i emocijama. U glavnim ulogama su Mirjana Karanović, Vučić Perović, Boris Isaković, kao i Jasna Žalica, Pavle Čemerikić, Alen Liverić i Jelena Ćuruvija.

• Nije slučajno premijera filma upravo na Sarajevo Fim Festivalu za koji vas veže istorija. Kakvi su utisci nakon pogledanog filma?

• Kako je nastao film Majka Mara?

Za mene je ta odluka koju sam donela u jednom trenutku zapravo avantura u koju se nisam bojala da se upustim, još otkad sam napisala prvi sinopsis za prvi film… Tada zapravo nisam ni znala da li će i kako se završiti, i svaki korak posle toga bio je zapravo putovanje u kome sam, da li zbog godina, i životnog iskustva, zapravo uživala i rekla sam sebi čak i da ništa ne bude od svega ovoga – srećna sam što mi se ovo dešava i što ovo radim.

A sve je počelo osvešćivanjem da mogu da uradim neke stvari. U jednom trenutku u svom životu sam se okrenula unazad i shvatila šta sam sve uradila. Uvek sam bila jako kritična prema sebi i jako sam kritična i prema drugima.

Ljudi mi to često i zameraju, govore mi kako nekome treba prvo reći sve dobre stvari pa onda kritikovati. Nisam bila uvek taktična, ali nisam taktična ni prema sebi. Kada sam napravila ovaj film to je bila čista radost. Snimanje je trajalo dvadesetak dana i svaki dan je bio divan i uzbudljiv, kao najlepša ljubavna romansa, kao kako sanjaš kad si mlad.

• Neke od najuspešnijih evropskih i svetskih glumica preuzele su i direktorsko mesto, mora da je oslobađajuće pisati i režirati film u kome igrate?

Nikad nisam ni pomislila da bi to moglo da bude, ali eto dogodilo se. Oslobodila se ta neka ideja da postoje stvari za koje sam mislila da nisam stvorena. Neprestano sam razmišljala o tome šta bih mogla da uradim sledeće, u koje nove uloge da se upustim i onda mi je sve to već postalo dosadno.  Ideja da pišem i da režiram je zapravo došla od neprestane potrebe da obogatim svoj život. Oduvek sam težila tome, čak i kada sam bila samo glumica. Volela sam da govorim šta mislim, da razgovaram o predstavi, likovima, sa partnerima, kolegama, rediteljima. Volela sam da diskutujem. Nisam glumica koja dođe, nauči tekst i uradi ono što joj se kaže. Profesura je isto prostor, druge vrste, koji mi je pomogao i naterao me da provociram u meni ono što mogu i da definišem. Težila sam tome da stvari učinim jasnim, razumljivim i taj napor da drugim ljudima predstavim suštinu onoga čime se ja bavim je učinio da shvatim mnoge stvari koje su mi se dešavale.

Veoma često ljudi prosto prođu pored svojih iskustava kao odeća koju nosite dugo, pa i ne primećujete da se izanđala. A ovako počnete da posmatrate, vidite. Vidite svoje iskustvo i svoj život u toj glumi i možete to da definišete i objasnite. I onda vidite i rupe na tom omiljenom džemperu pa svhatite da je vreme da ga bacite i kupite novi.

• Pratim vaš rediteljski rad i kao u životu, govorite o temama koje iako su svakodnevne ipak nisu zastupljene u našoj kinematografiji – na štetu ženskih likova, i naravno autorki. Da li je teško biti politički i društveno artikulisana rediteljka u Srbiji i na Balkanu?

Nažalost politika je ostala neka reč kao psovka, a ne bi trebalo da bude. Politički osvešćena, deluje kao uvreda. Naravno da jesam osvešćena u smislu da sam svesna sebe i društva kome živim. Svesna sam mnogih stvari koje su se dešavale u istoriji i u skorijoj, a opet ne tako skoroj prošlosti. Nije to pitanje samo lekcije iz istorije, to je pitanje kulture, istorije umetnosti i društva. Tokom školovanja neke stvari sam dobro upamtila i naučila neke lekcije. One nisu služile samo tome da dobijem ocene, već sam zaista nešto i naučila i to mi je pomoglo mnogo puta i u životu. Mislim da je obrazovanje izuzetno važno. Moje tinedžersko doba je počelo početkom sedamdesetih, sazrevala sam na talasu 1968. godine, pobune protiv autoriteta, protiv konvencija, uštogljenog buržoaskog društva. Čini mi se da je ideja o ženskoj slobodi bila mnogo artikulisanija tada nego danas. Suštinski je bila artikulisanija. Uvek sam sebe smatrala devojkom i posle ženom koja ima svoje pravo, svoju slobodu, a ima i svoju zarobljenost.

U meni je mnogo toga od moje majke, bake, svih tih žena iz nekog niza prošlosti. Jako dobro to osećam i bavim se time. Kako mislim da važno da se kao umetnica bavim temama i pričama o kojima najbolje znam. To je moj teren.

• Kada govorimo o suočavanju sa prošlošću i uopšte suočavanju, žene su u regionu prednjačile i 90-tih i danas ali je u mainstream filmu u Srbiji kao da nedostaje ta karika. Kakav je osećaj živeti i raditi u te dve paralelne stvarnosti?

Za mene je to, još kad sam bila mlada, bilo najvažnija stvar. To sam valjda nasledila od svog oca, tu istinu i kritičnost. Bile su lekcije iz škole, iz vaspitanja, iz tog vremena u kojem sam živela, kao i lekcije o poštenju, o tome da li možeš da zameriš drugome nešto što sam činiš. Nemaš prava na to, moraš prvo ti da budeš ispravan da bi mogao isto da zahtevaš od drugih. I porodica i društvo prosto moraju da vide sami sebe, prvo sebe same, pa onda sve druge.

Mislila sam da je dovoljno da nekome pokažeš istinu na primeru, jel? Ali nisam znala da to nije dovoljno. Jako dugo i teško sam prihvatala da ljudi ne žele da se suoče ni sa sobom, ni kao pojedinci, ni kao društvo, ni kao grupe, nikako. Mislim, to je nešto što je mene uvek iznenađivalo i povređivalo. I povređuje me i dan danas u smislu reakcija ili toga kako me ljudi doživljavaju i kako me etiketiraju. Iako sam na dobrom putu da postanem potpuno ravnodušna prema tome, ali to je ono što sam naučila. I zato me danas baš briga.

• Da li vas aktivizam van filma inspiriše da intervenišete u polju filma?

Nekako nisam aktivista koji želi da poboljša svet aktivizmom, mislim da je to besmislica, bar što se mene tiče.  Svako mora da prođe svoj put. Ne želim da se više bavim aktivizmom, ono čime želim da se bavim već neko vreme i nadalje jeste umetnost, sve drugo bi bilo ubeđivanje, borba sa zlim duhovima, silama mraka, a to ne mogu. To je kao da mašete rukama da rasterate maglu, bezuspešno. Treba samo da prođete, da odete negde gde te magle nema. Ili da vas baš briga za tu maglu i da idete svojim putem.

• Majka Mara otvara mnoga pitanja – koje je ime i mesto u društvu za majku koja ostane bez deteta, da li roditelji poznaju svoju decu i obrnuto, imaju li i deca i roditelji pravo na privatnost, koja je veza privatnosti i bezbednosti… Koje je vama ključno pitanje u filmu?

Za mene je ključno u filmu Majka Mara pitanje preživljavanja i odustajanja od života. Kad si mlad imaš glad za ljubavlju, za telesnim, za seksom. Imaš i žudnju za životom u kome često čak ideš i po ivici, ali uživaš u tom adrenalinu koji te pokreće. Taj intenzitet se sasvim svesno, i voljno, ukida s godinama i gura pod tepih, negde gde nećeš biti u iskušenju da pređeš granice i uradiš nešto neočekivano. Živeti pod kontrolom je lažan cilj koji mnogi sebi zadaju želeći da budu osobe pod kontrolom koje neće nikad ništa pogrešno uraditi, neće ispasti iz ležišta, neće se napiti. Želimo biti lišeni svih stvari kojih se posle stidimo kada ih uradimo, kada nam se dese ili kada vidimo da se nekome dešavaju. Želimo da naš život bude lišen ekscesa.

A kad si mlad zapravo te je baš te briga, juriš kroz život – razbiješ sve oko sebe, vodiš ljubav na najneobičnijim mestima, zaljubljuješ se u nemoguće ljude, ideš na letovanje, ne znaš gde ćeš završiti… Zato sam želela da ispričam priču o toj ženi koja je sve to potisnula i živela u uverenju da je njen život upakovan, sređen, a gubitak sina je zapravo napravio tu erupciju, kao da je napravio čir. Proradio je vulkan koji se zove život i ona je, da bi preživela, uradila neke neočekivane stvari.

Ta priča je priča o žudnji za životom, priča o rani koja, koja se pojavila boli, a bol moraš da pustiš. Nešto se potmulo budi toj ženi negde iz dubine. Pojavljuje se neobična zverka koja je napravila transformaciju.

• U istoriji jugoslovenske kinematografije žena je imala različite uloge – žene koje su prkosile i društvu i prirodi, ali je nakon perioda retradicionalizacije društva tema ženske seksualnosti i dominantne žene koja izlazi iz uloge mučenice, ostala u senci. Iz filma u film vi to menjate upravo ženskim likovima koji preuzimaju inicijativu, agensi su promene – ko je majka Mara?

Jako mi je teško da direktno odgovorim ko je majka Mara, ali recimo da je majka Mara, perfektna, uglancana, moderno dizajnirana građevina koja iznutra krije jedno krvavo ogoljeno, živo, pulsirajuće, neću da kažem srce jer nije srce, nego neki pulcirajući organizam koji je sakriven od spoljašnjosti.

Spolja je to jedna uglancana, perfektno dizajnirana površina. Iznutra je to jedna masna, ljigava, krvava, uznemirena pulsirajuća masa koja u toj ženi spava, čeka. Jako retko zapravo,razmišljamo o svojoj unutrašnjosti. Većina naših misli je usmerena na kožu, na spoljašnjost. Retko razmišljamo o tome kako zapravo izgledaju naši organi i sve te izlučevine ljudske, koje su jako ljudske. Moj mali mentalni test da analiziram da li je neka osoba fejk ili nije, jeste da li tu osobu mogu da zamislim kako svršava ili kako vrši veliku nuždu. Ako ne mogu da zamislim tu osobu u te dve situacije onda nešto nije u redu sa njom, onda je tu nekakva velika greška. Duboka intima nije neka upeglana, glatka, dizajnirana stvar. Sve je unutra – krv, sluz, suze… nastavite sami.

To su situacije u kojima čovek apsolutno ne može da kontroliše ni to šta mu se dešava, ni spoljašnjost, ni unutrašnjost. I zato su te dve situacije nešto što zapravo je duboka intima. Tako da Mara je od te jedne kontrolisane, savršene, ispunjene, takoreći dizajnirane, došla do te suštine u sebi.

• Vaši filmovi su i ogledalo društva u kome živimo, ali nude prostor promene, nude nadu. Šta je nada u Majka Mari?

Nada je za mlade ljude, ali za ženu u mojim godinama – ja nemam potrebu za nadom. Baš me briga. Ničemu se ne nadam. Radim na tome. Pravim to što mi treba. Menjam svoj život, menjam svoj svet, unapređujem ga, postižem nešto. U ovom filmu sam govorila o tome da su se neke stvari otvorile. Nije se ona promenila, ona je digla pregrade u raznim skrivenim komorama svog bića i postala neko ko može da te pogleda u oči.

• A sloboda?

Sloboda je… ne znam. Došla sam do toga da je za mene sloboda nešto veoma individualno. Uvek sam slobodu smatrala ličnom. To je moj unutrašnji prostor. Mislim da smo sami sebi najveći tamničari. I kad se oslobodiš, kad otpustiš tog tamničara u svojoj glavi onda počinje slobodno. Snovi i realizam su potpuno drugačiji, imate jednu vizuru kad imate tako 20, 30, 40 godina, potpuno drugu kada dođete u 60. godine.

• Možda vaša autorska poetika nije uopšte realistična već jedna vrsta etičke utopije koja je veoma hrabra. Kako vi na to gledate?

Prestala sam da budem objektivna. Nisam dokumentarista, ja govorim o duši jedne žene. Mogla bi to da bude i moja duša, ali nije. Ima delova duše koje delimo, koji su slični, ali moja igra je u tome da napravim neku novu dušu. Realizam i utopija, to je pitanje stava. Pitanje toga šta ti hoćeš. Malo je i pitanje mašte. Ja sam osoba koja ima puno mašte. Meni nije dovoljno samo ono što jeste. Meni je potrebna i neka stimulacija duha.

I u životu sam uvek bila više privučena talentom, intelektualnom, duhovnošću, zatim zanimljivim razgovorima nego što sam bila privučena golom, seksualnošću ili nekakvim realnim dokazima moći. Mene to nikad nije uzbuđivalo. Realizam je – šta ćemo sa njim sad? Uvek me zanimalo šta je iza toga. Vidim sve na svoj način, moj svet je mnogo bogatiji i idem tamo gde drugi ne odu – ili ih mrzi ili ne bi baš. Mogu da se okliznu i padnu.

• Utisci sa snimanja – šta vam je bilo najlepše, a šta najteže i kao glavnoj ulozi i kao rediteljki, filmskoj autorki?

Veoma mi je bilo teško da otvorim sebe kao žena u tom filmu. Uživala sam u tome da kreiram vizuelnost tog filma zajedno sa divnim direktorom fotografije Igorom Marovićem. Zaista sam se potrudila da ovaj film ima jednu posebnu vizuelnost, ali sve ono što je bilo van toga nisam bila opuštena, nisam bila sigurna da li i kako će to funkcionisati.

• Nakon premijere Majka Mara počinje život u bioskopskim salama. Šta očekujete?

Jedva sam čekala da se završi da spakujemo, da sklopimo film i mnogo sam nučila na snimanju ovog filma. I o sebi i o snimanju filma. U sledećem filmu ću igrati sasvim malu ulogu.

Photo: Festivalscope, Youtube, IMDb