Srećna sam i ne mogu da verujem da se ovo dešava. Ovo mi je najsrećnija godina u životu – prvo knjiga, a sada i film. Hvala mom timu i zasita su bili ogromna podrška. Ovo je prvi film koji sam sama režirala i ne bih mogla bez njih. Hvala svima, rekla je Nađa Petrović po dobijanju Srca Sarajeva.
Tvoj put počinje upravo na Sarajevo Film Festivalu i to sa kratkim filmom Šerbet koji je režirao Nikola Stojanović za koji si pisala scenario, a koji je osvojio Srce Sarajeva za najbolji studentski film. Sada, pet godina kasnije, na SFF-u predstavljaš prvi film koji si samostalno režirala, dok Nikola potpisuje montažu. Da li imaš veću tremu i kakva su ti očekivanja?
Ne mogu da kažem da imam veću tremu, jednaka je. Na sve filmove na kojima sam scenaristkinja, a posebno filmove koje sam radila sa Nikolom Stojanovićem, gledam kao da su moji. Potpuno jednako ovom koji sam režirala. Mislim da bih bila nepravedna prema svojoj primarnoj profesiji da nije tako. Čak se osećam kao da je Mi smo videli leto, gde mi je uloga isto bila samo scenaristička, po mom unutrašnjem osećaju, najviše moj film od svih filmova. U njega sam implementirala najviše autobiografskih elemenata. Međutim, možda sada postoji jedna odgovornost koja inače nije prisutna.
Ukoliko se film nekome ne svidi i ako ne prođe kako bih volela, ne mogu da se krijem iza nekog drugog. Odgovorna sam za sve sama s obzirom na to da sam donosila poslednju odluku. Očekivanja su mi da ćemo se prelepo provesti u Sarajevu. I iskreno, najviše se radujem gledanju filmova. Planiramo da pogledamo barem tri filma na dan. Gledanje filmova je zapravo ono što me najviše ispunjava. A ironično, otkad radim na njima, imam mnogo manje vremena da ih gledam. Treba nadoknaditi!
Kada si počela da razmišljaš o svom prvom rediteljskom kratkom filmu da li si imala temu ili se tema definisala kasnije?
Dugo su mi se vrtele po glavi scene junakinje koja ulazi u prostor koji joj je nekad bio potpuno poznat, svojevremeno najdraži, njeno sigurno mesto, a sada je taj isti prostor izmenjen – hladan i otuđen, a opet, uspomene iz njega su tako žive. E taj deo me je najviše zanimao, to sam želela da uhvatim u filmu, prisutnost tih uspomena. I kasnije sam, uhvativši kako to mogu da uradim, oko tih scena izgradila ostatak narativa. Uopšte nisam mogla da shvatim šta je to što me tera da se bavim tom temom, s obzirom na to da se nikad nisam selila. Međutim oduvek sam se vezivala za prostore. Kada odem na putovanje, vezujem se za svaki air bnb apartman. Svaki put kada izlazim iz njega poližem dlan i zalepim pljuvačku na zid, kao neki znak da ga nikad neću zaboraviti, i da sam bila tu.
Mislim da je taj osećaj gubitka dragog prostora kod mene zapravo duboko povezan sa tim što sam veoma nostalgična osoba. Meni je pomisao da se nešto nikad neće ponoviti jedna od najstrašnijih u životu. Tako da, taj air bnb, za mene nije samo neki stan u kom smo spavali. To za mene predstavlja tih deset divnih dana provedenih na tom putovanju koji će sad zauvek biti u prošlosti. Nije do prostora već do tih deset dana, to je ono što mene pogađa. Tako i junakinju, ona zapravo ne pati za stanom već za periodom njenog života, detinjstvom, koji se nikada neće ponoviti.
Radnja prati Emu koja opsednuta idejom da se vrati u svoj dom, počinje da prati čoveka koji je kupio stan u kome je živela. Da li je, i koliko, prema tvom mišljenju i iskustvu ljudi koji te okružuju traumatično preseljenje naročito u adolescentskom dobu?
Mislim da je to ogromna promena, a promene, same po sebi, jesu stresne. Naravno, zavisi gde se seliš. Da li u drugi kraj, drugi grad, drugu državu. Ali, bez obzira, ipak mislim da svako preseljenje spaja to što se njim završava jedan period života. Doduše, imam utisak da ima dosta ljudi koji ne lametiraju toliko nad prošlošću i samo su uzbuđeni zbog onoga što ih čeka, i vrlo brzo se adaptiraju na novonastale okolnosti. Divim se takvim ljudima. Previše sam vezana za prošlost.
Lamentiram nad njom još otkad imam šesnaest godina i evo i dalje lamentiram sa dvadeset sedam. Uvek isti osećaj, a sve sam starija, samo je sve više stvari oko kojih čovek može da bude nostalgičan. Selidba u adolescenskom periodu mislim da jeste nešto što duboko ostavlja trag. Ima dosta dobrih coming of age priča koje počinju tako što se tinejdžerka ili tinejdžer presele, promene školu. I tu sve počinje. Ta njihova pozicija me je oduvek privlačila, da započneš neki potpuno novi život, okreneš prazan list. Ipak, ovaj film je zapravo o tome kako iza tog praznog lista ima mnogo ispisanih stranica koje su prethodile tom početku priče, njih junakinja Ema prosto ne želi da pusti, ne želi da ide dalje dok, makar još jednom, ne preleti pogledom preko njih.
Kako ti je pošlo za rukom da za rediteljski debi okupiš ovako sjajnu ekipu i kako je bilo raditi sa imenima poput Jelene Stupljanin i Igora Benčine?
Zaista sam jako počastvovana što sam radila sa njima. Kao i sa Anđelkom Petrović i Helenom Bucalo. Ovo je već treći film koji radim sa Jelenom Stupljanin i deluje mi da neće proći više nijedan bez nje. Mislim da je ona glumica koja može baš svašta da izvuče iz sebe, a pored toga mi je postala i jedna od najbližih prijateljica koje imam. Igoru se svideo scenario i odatle je sve krenulo. Malo sam imala tremu pre naše prve glumačke probe, ali ubrzo je nestala.
Mislim da je zaista ključno držati u glavi da je svaki film priča za sebe i da smo svi u tome jednaki. Svi krećemo od nule, i svi moramo iznova da se dokazujemo. To je i lepa i ružna stvar kod umetnosti. Nikad nisi siguran da li ćeš moći iznova da stvoriš nešto. Uvek postoji taj strah da ti se samo posrećilo. Makar je tako meni. Naglasila bih, takođe, da mi je zaista bila čast da radim i sa Anđelkom Petrović i Helenom Bucalo koje su na snimanju skoro pa i postale prave sestre.
Uopštena praksa je da nakon jednog, ili nekoliko, kratkih filmova sledi prvi dugometražni film. Kada očekuješ da bi se to moglo desiti u tvom slučaju?
Teško mi je u ovom trenutku da sagledam kako će sve dalje teći. Sada imam toliko stvari koje želim da uradim i osećam se pomalo rastrzano na sve strane. Volela bih prvo da započnem novi roman, u to sam sigurna. Nakon toga mislim da bih prvo razmislila o još jednom kratkom filmu a onda možda i o tom dugometražnom. Volela bih. Pored toga imam već ugovorene projekte sa nekoliko različitih reditelja koje mnogo cenim, i sa kojim sam na studijama samo mogla da sanjam da ću raditi. Radujem se svemu stvarno.
Ove godine, na SFF-u, Nikola Stojanović predstavlja svoj dokumentarni film Biang Biang Express. Da li si imala prilike da ga pogledaš i kako bi okarakterisala njegov rad? Da li vidiš sebe u dokumentarnom žanru?
Jesam! Pogledala sam ga čim se Nikola vratio iz Kine. Bila sam oduševljena. Neverovatno mi je kako je sam uspeo da snimi takve kadrove, i to običnim fotoaparatom. Film je zaista fascinantan vizualno. A ono što je meni, kao scenaristkinji, ostavilo najveći ustisak, jeste to što je od proste stvari, kao što je proces pravljenja nudli, uspeo da napravi priču koja je mnogo šira, čak postaje i društveno angažovana. Nikola nas kroz film tera da sagledamo sistem u kom živimo, da se zapitamo nad njim i svojom ulogom u njemu. Sada shvatam da odgovaram kao da sam iznenađena kako je za tako malo vremena, koliko je imao na raspolaganju, uspeo da snimi tako nešto, ali zaista nisam.
Nisam ništa manje očekivala od njega. Ono što najviše cenim u radu sa njim, a i generalno u bilo čemu što sam uradi, jeste to što on teži tome da pomeri granice. A mislim da nijedno umetničko delo bez toga ne može da bude veliko, a on to stalno iznova i iznova. I ide sve dalje i dalje u tome. Snimanje mog kratkog dokumentarnog filma “Drugi avgust” mi je bilo jedno od dražih iskustava, dosta sam iz toga naučila i pomoglo mi je da razvijem roman “Meduze žive zauvek dok ih ne uhvate” do kraja. Tako da, rekla bih da da. Možda se i to nekad desi.
Foto: Instagram @nadja.petrovlc
Kadrovi iz filma: Promo
