U susret Bitefu: Nikita Milivojević za Journal o najlepšim uspomenama sa festivala, lepoti i savremenom teatru
L E P O T A (N E ) Ć E S P A S I T I S V E T .
Bitef, jedan od najznačanijih pozorišnih festivala u regionu, svoje 58. izdanje imaće od 25. septembra do 4. oktobra. Negujući praksu koja u fokus postavlja savremene pozorišne tendencije i aktuelne društveno-političko-sociološke teme, festival će ugostiti neka od najznačajnijih svetskih, regionalnih i domaćih produkcija i umetnika. U susret festivalu, razgovarali smo sa Nikitom Milivojevićem, proslavljenim rediteljem, profesorom i umetničkim direktorom Bitefa. Za Journal Nikita Milivojević se osvrće na dugu tradiciju Bitefa prisećajući se najlepših uspomena koje ga za njega vezuju. Otkriva zbog čega je klasika uvek aktuelna, sa kojim izazovima se suočava savremeno društvo i da li u tom svetu ima mesta za ljubav i lepotu.
Ako ima mašte, hrabrosti, strasti, a pre svega istinitosti, za mene je to onda pravo pozorište i prepoznajemo ga u svakom vremenu, bez obzira na formu.
58. Bitef nas očekuje u godini u kojoj se obeležava 100 godina od rođenja Mire Trailović, jedne od najznačajnijih figura savremene istorije srpskog i regionalnog pozorišta. Bez Mire Trailović i Jovana Ćirilova nema ni istorije Bitefa. Kakav je osećaj biti deo ovako značajnog festivala? Koliko odgovornosti donosi ulazak u ovakve cipele?
Uz veliko poštovanje za ličnosti i Mire Trailović i Jovana, (sa kojim sam godinama i sarađivao), ipak moram da kažem da Bitefa uvek ima i biće ga. On i dalje traje, neprestano se obnavlja, sa nekim novim ljudima podmlađuje i to je nešto zaista divno. Uopšte divno je biti deo te strasti koja se zove Bitef festival, biti deo jedne tako velike priče. Naravno da biti umetnički direktor festivala sa tako dugom tradicijom, među najdužom u svetu, u kojem je u tolikoj meri ispisana istorija pozorišta 20. veka, posebna je čast, odgovornost i na svoj način izazov za bilo kog pozorišnog čoveka kod nas, pa tako i za mene.
Koje trenutke i lična iskustva biste izdvojili kao najznačajnija iz dosadašnje istorije Bitefa?
Mnogo toga uzbudljivog i zanimljivog se dešavalo… Posle toliko godina sakupila se čitava riznica najrazličitijih bitefovskih utisaka. Ono što bih lično izdvojio i što pamtim kao nešto posebno jeste susret s Otomarom Krejčom na Bitefu, posle premijere moje predstave U potpalublju, negde sredinom devedesetih. Krejča je bio zaista veliko ime evropskog pozorišta i još uvek su mnogima u sećanju bile njegove Tri sestre na Bitefu, za koje je dobio i glavnu nagradu.
Taj susret i razgovor sa njim bili su nešto važno za mene. Zatim, sve što je rekao sutradan na okruglom stolu, način na koji je govorio, sve to je tada na mene ostavilo snažan utisak. Kritičar Politike je na kraju tog Bitefa, u oceni festivala, napisao da je za njega najveći događaj bio ono što je Krejča govorio o predstavi U potpalublju. Pored pohvala predstavi, bilo je to i zanimljivo razmišljanje velikog reditelja na temu savremenog pozorišta i kako ga on vidi.
R I Z N I C A N A J R A Z L I Č I T I J I H B I T E F O V S K I H U T I S A K A
Mogao bih naravno da nabrojim i čitav niz predstava koje su mi bile važne, ostavile neki poseban utisak… Recimo, Klaustrofobija Leva Dodina (Lev Dodin), prva mi pada na pamet. Zatim Zločin i kazna Andžeja Vajde (Andrzej Wajda), Bergmanova Gospođica Julija… Zatim Johan Kresnik (Johann Kresnik) i njegovih nekoliko predstava – Silvija Plat, Ernst Jinger, Magbet – otkrile su mi neke nove mogućnosti u pozorištu, pre svega vezano za pokret. Kasnije mi se veoma dopao Magbet Jirgena Goša (Jurgen Gosch), kao i njegov Ujka Vanja… Naravno, Živadinov je bio nešto novo, njegov Krst pod Triglavom je vizuelno bio fascinantan. Teatar Complicité i Tri života Lusi Kabrol je takođe bio veliki pozorišni događaj, jedno drugačije mišljeno pozorište. Slično je bilo i s Hajnerom Gebelsom (Heiner Goebbels) i njegovom predstavom Eraritjaritjaka. DV8 je bio zanimljivo pozorišno iskustvo. Početak Kastelučijeve (Romeo Castellucci) predstave Brisel 04 je jedan od najuzbudljivijih koje sam uopšte video u pozorištu.
U životu se stvari spolja menjaju velikom brzinom, ali unutar čoveka to ide mnogo sporije i drugačije.
Ove godine slogan festivala uz dodatu upitnu negaciju vodi nas jednom od najvećih imena svetske književnosti i njegovog epohalnog dela Idiot. Lepota (ne)će spasiti svet – kako danas tumačite težinu tih reči i kako biste predočili idejnu vodilju ovogodišnjeg festivala?
Kada kažemo lepota , važno je reći da ne mislimo samo na estetsku kategoriju već, rekao bih, pre svega na etičku, moralno-vrednosnu, koja podrazumeva sve ono što je najbolje u čoveku. Ideja nam je bila da tu neverovatnu misao Dostojevskog postavimo kao zapitanost i u vlastitoj stvarnosti. Da li zaista lepota može spasiti svet? Da li bilo šta može spasiti ovakav svet? Da li ovakav svet uopšte treba spasavati? Svaka od predstava u ovogodišnjem programu Bitefa nosi na neki svoj način ovu zapitanost. Kada bolje razmislimo svakog dana nastaje stotine predstava širom sveta, održava se stotinu predavanja, skupova naučnika, umetnika, nastaju najrazličitiji radovi koji govore o tome kako popraviti, sačuvati ili spasiti ovaj naš svet – a svet je ipak svakoga dana sve gori!?
Za mene najveće zemaljsko čudo jeste ljubav, to je neka moja vera.
Na ovogodišnjem festivalu publika će imati priliku da kroz savremenu interpretaciju antičkih drama svedoči preispitivanju (arhetipova) ženskosti. Sudbine Hekube i Antigone polazna tačka su od koje će autori pronaći poveznicu sa sadašnjim trenutkom. Zbog čega je to važno?
Ima jedna divna priča koja je takođe vezana za Bitef. Kada su Džulijena Beka (Julian Beck), tvorca čuvenog The Living Theatra koji je gostovao na prvom Bitefu, (to je recimo jedan od tih legendarnh bitefovskih događaja), pitali zašto je za prvu predstavu svog avangardnog pozorišta izabrao Antigonu, odgovorio je da ne zna ništa savremenije od Antigone. Zaista, čini se kako ništa nije savremenije od klasičnih komada. U životu se stvari spolja menjaju velikom brzinom, ali unutar čoveka to ide mnogo sporije i drugačije.
Jedna od retkih definicija koje pamtim još iz vremena studiranja jeste ona šta je mit: Mit je ono što je uvek, ono što je svugde i u šta svi verujemo. U tome i jeste izazov mitova u svakom vremenu. Veliki klasici imaju upisanu tu mitsku šifru u kojoj prepoznaješ svu dubinu vremena, istorije… Oni neprestano prodiru u našu stvarnost hteli mi to ili ne. Upravo to se dešava sa predstavama koje ste pomenuli. Neki poznati mitovi su kao u ogledalu prepoznati u događajima koji su se desili u našoj stvarnosti.
Plesna predstava Mekšanje u koreografiji Hristosa Papadopulosa (Christos Papadopoulos) otvara festival. Zatvara ga Trilogija Snaga kučke – I poglavlje: Nevesta i Laku noć, Pepeljugo Karoline Bjanki (Carolina Bianchi). Da li ovakav redosled simbolično sugeriše na idejni koncept koji započinje prevazilaženjem ograničenja u najširem tematskom kontekstu ovogodišnjeg festivala, da bi se završio svojevrsnim umetničkim manifestom o preživljavanju traume? Nudi li nam se ipak neko svetlo na kraju tunela?
Što se tiče Mekšanja tu se radi o nekoj vrsti promene vezano za otvaranje festivala. Naime, učinilo nam se da bismo mogli da probamo malo da promenimo naviku da otvaranje uvek bude spektakularno, grande. Zašto bi moralo da bude? Mekšanje je nešto potpuno drugo, to je minimalistička predstva koja se poigrava sa našom pažnjom, na neki način je hipnotička. Igrači nas vrlo suptilnim pokretima uvlače u svoj ritam koji je kao neki oblik molitve. Usudio bih se da kažem da je reč o jednom gotovo metafizičkom iskustvu. Karolina Bjanki je ostavljena za kraj kao nekakav ukupan utisak sa kojim treba da izađete posle čitavog festivala. Sigurno da u tom utisku postoji i neko svetlo, jer naš posao u pozorištu jeste da verujemo u razne iluzije.
U čemu vi vidite/pronalazite lepotu sveta u kome živimo?
Za mene najveće zemaljsko čudo jeste ljubav, to je neka moja vera. Dok je ljubavi biće i lepote na ovome svetu, mada je ona nažalost neprestano, svakim danom, sve više ugrožena.
Foto: Nebojša Babić / Bitef promo: Mekšanje Jubal Battisti/ Antigona u Amazonu Kurt Van Der Elst/ Hekuba, ne Hekuba Christophe Raynaud de Lage, coll. Comédie-Française, Festival d’Avignon/ Triologija snaga kučke – I poglavlje: Nevesta i laku noć, Pepeljugo Christophe Raynaud de Lage
