„Nobelovac“: Autor scenarija Ivan Velisavljević za Journal otkriva detalje serije o Ivi Andriću
Serija Nobelovac bavi se životom Iva Andrića u vremenu od saznanja da je dobio Nobelovu nagradu za književnost pa do same svečane dodele u Stokholmu. Zašto ste izabrali baš ovaj okvir?
Trenutak kada Ivo Andrić dobija Nobelovu nagradu je zapravo trenutak preispitivanja. Ne samo za njega kao ličnost, već i za jugoslovensku kulturu, jugoslovensko društvo, to je prelomni trenutak. Vrhunac Andrićevog stvaralaštva i vrhunac jugoslovenskog političkog projekta sa osnivanjem nesvrstanih, sa Nobelovom nagradom, sa velikim privrednim čudom. A sa druge strane… Kako kaže Andrić, stiže čoveku sve onda kad mu nije potrebno.
Ivo Andrić je dobio Nobelovu nagradu, i to smatraju neki kritičari, onda kada je već bio na zalasku kreativne karijere. I na neki način je znao da je Nobelovom nagradom zapravo postao simbol i da će se o njemu govoriti.
Andrić u seriji kaže da će svi o njemu bolje znati ko je on. I naravno to se i dogodilo, danas se o Andriću govori kao našem Nobelovcu i on skoro da nema ime u nekoj široj kulturi. On je značajan zato što je naš nobelovac. A sa druge strane svi imaju ponešto da kaže, o njemu svi… svojataju i svi znaju ko je on.
Mi smo izabrali okvir 61. godine i povratak u Andrićevu prošlost, jer smo smatali da je važan trenutak preispitivanja. Okosnicu čine Andrićeva sećanja na sopstveni život i trenuci u kojima se on preispituje i kao diplomata i kao književnik i kao intelektualac koji je živeo u dramatičnim vremenima. U vreme okupacije se vrlo preispitivalo kakva je moralna odgovornost intelektualca.
Andrić se 1961. godine odvezao u Švajcarsku i tamo je bio za Novu godinu, nakon dodele Nobelove nagrade. Otišao je onda kada je on hteo. Njemu je četrdeset prve nuđeno od strane Trećeg rajha, od strane nacista, da pređe na neutralnu teritoriju u Švajcarsku. Ipak, on je odlučio da se vrati u Beograd i da bude sa svojim narodom za vreme okupacije.
Smatrali smo da je ovaj simbolički čin povratka u Švajcarsku, jedan važan simbolički okvir za Andrićevu književnost. Andrić je kao slobodan čovek otišao, na vrhuncu kulture, iz jedne zemlje koja je 1941. godine bila porobljena i ponižena.
Šta ti je bio najveći izazov rada na seriji?
Najveći izazov je bio zapravo sažeti i dramatizovati silnu građu koja postoji oko Andrića i njegovog života i njegovog dela. I napraviti od toga dramsku formu koja je smeštena unutar tri konteksta. Jedan je kontekst prvog svetskog rata, međuratnog perioda, Kraljevine Jugoslavije. Drugi kontekst je okupacija i Drugi svetski rat i treći kontekst je Beograd i Jugoslavija šezdesetih godina.
Rekonstruisati kontekst je apsolutno najteže i za istoričare, a kamo li za dramske pisce.
Zatim unutar tog konteksta treba napraviti dramsku radnju koja naravno uvek zavisi upravo od tog konteksta. Nije bilo ni malo lako ne podleći nekim stereotipima koji postoje i o tom vremenu i o samom Andriću.
Postoji i drugi najveći izazov: kako ponuditi novu, našu, autentičnu, autorsku interpretaciju života Ive Andrića. Kako ne podleći banalizaciji koja postoji oko njegovog života i dela?
Banalizacija je s jedne strane politička, vrlo često se njegov život banalizuje zarad krajnje jeftinih političkih ciljeva. On je naš nobelovac i simbolički značajna ličnost jugoslovenske kulture. Potreban je svima da legitimiše neki njihov politički projekat…
Kako izbeći čaršijsku banalizaciju priča o Andrićevom intimnom životu?
O njegovim tajnama, misterijama, ljubavima, intrigama, izdajama prijatelja i sličnim temama svaku čaršiju uvek zanima najviše. Mi smo pokušali da taj izazov prevaziđeno novom i samo našom kreativnom interpretacijom. Trudili smo se da ne padnemo u ambis ni jedne ni druge banalizacije.
- U istorijskoj nauci postoje protivrečnosti oko ličnosti Ive Andrića dok u popularnoj kulturi on je jedan i jedini nobelovac – sinonim za kulturu. Da li ste kao tim osećali da razgrađujete legendu o Andriću ili da je činite kompleksnijim?
I jedno i drugo, s jedne strane mislim da će ova serija razgraditi neke legende i mitove koji postoje. Mitovi su pre svega političkog tipa. Serija ih ruši jer ne prikazuje crno-belo ni posleratnu komunističku vlast, ni samog Andrića. Daje dosta kompleksniji pogled na taj period u istoriji Jugoslavije i u istoriji života, u Andrićevoj istoriji.
S jedne strane, činimo kompleksnijim ličnosti koje su učestvovale u Andrićevom životu. I u svim događajima, od 1914. do 1961. godine kojih se Andrić seća. S druge strane i samu njegovu ličnost činimo kompleksnijom tako što razgrađujemo banalne priče koje postoje oko Andrića.
Serija predstavlja niz Andrićevih sećanja i mi pokušavamo da predstavimo Andrićevu svest i Andrićev pogled na sebe samog. Naravno, to je naš pogled kroz Andrićeve oči, ali bih rekao da ono što je trivijalno činimo kompleksnim.
Šta ste koristili od izvora u procesu pisanja kako je izgledao proces?
Koristili smo sve što nam je došlo pod ruku, pošli smo od istoriografskih studija, kao što je recimo izvanredna knjiga Angažovani Andrić o posleratnom Andrićevom angažmanu za novu komunističku vlast. Naravno nezaobilazna je i knjiga Miroslava Karaulca o ranom Andriću. Tu je i knjiga Ženete Đukić-Perišić o vezama Andrićevog života i dela. Imali smo naravno mnogobrojn Andrićeve intervjue, razgovor sa Ljubom Jandrićem, sećanja savremenika kojih stvarno ima jako puno. Sveske zadužbine Ive Andrića su stvarno neprocenjiv istorijski izvor.
Puno nam je pomogla i zadužbina kao mesto gde se čuvaju svi ti izvori o Andrićevom životu i delu. Koristili sve što nam je sve što nam je palo pod ruku. Mnoge od tih izvora smo kreativno izneverili, mnoge smo sažimali. Nešto smo samo koristili kao početnu stepenicu u našem kreativnom procesu dramatizacije i fikcionalne obrade nekih epizoda iz Andrićevog života. Negde smo dramatizovali dokumenta, ono što postoji samo u zapisima. Negde mišljenje o Andriću ili dnevnički zapis o Andriću, a što zapravo ne opisuje nikakav događaj. Onda bismo mi dramatizovali i takve stvari kad nam se učinilo da su dramski intrigantne.
Budući da je živeo u 20. veku, koliko postoji multimedijskog materijala o Ivi Andriću?
Pored književnih izvora, milim da su nam jako koristili i audiovizuelni izvori. Snimci Andrića tokom 1961. godine, uoči dodele Nobelove nagrade i mnogobrojni televizijski intervjui. Njih nema toliko puno, ali sve smo pogledali što je dostupno. Pre svega tu je arhiva RTS. Pogledali smo i dokumentanu seriju Andrićeva hronika koju je režirao Goran Marković svojevremeno o Andriću. Preslušali smo čak i LP ploču na kojoj Andrić čita svoje tekstove.
Cilj mi bio da zađemo ne samo u Andrićevu pojavu glas i način odevanja, već način govora, hoda. Na isti način ušli smo u likove i glasove njegovih savremenika. Tako da smo za svaki lik za koji smo imali građu te vrste, tu građu konsultovali.
Gledali smo intervjue koje je davao Rodoljub Čolaković, gledali njegove fotografije. Izdvojio bih jedan vrlo zanimljiv televizijski projekat Zašto je pucao Alija Alijagić u kojem Rodoljub Čolaković ima aktivnu komentatorsku ulogu. Tako smo radili gotovo za sve likove. Fotografsko-arhivska i audio-vizualna građa jednako je važna kao i literarna i građa koja se može naći u knjigama.
Može li Ivo Andrić biti popularniji? Koja su to nova čitanja koja predlažete?
Serija je kreativni, kolektivni autorski čin, tako da mogu da govorim samo u svoje ime kad je reč o novim čitanjima. Ono čitanje koje ja predlažem je, nadam se, jedno novo staro čitanje. Čitanje Andrića kao modernog pisca koji je pisac kritike građanske klase, s jedne strane. A sa druge strane Andrić je pisac koji jeste pomogao posleratni komunistički projekat emancipacije i osamostaljenja jugoslovenskih naroda unutar socijalističke države. To je linija koja kod njega postoji od mlađih godina, i može se pratiti socijalno-kritička linija unutar njegove literature.
Predlažem novo staro čitanje Andrićevog života. Doslovno, onako kako znamo da se dogodilo, bez ikakvih naknadnih učitavanja, interpretacija i neke revizionističke pameti nakon svega što znamo da se Jugoslaviji dogodilo.
Kada se Andrić učlani 54. godine u Komunističku partiju, moje tumačenje je da je to njegova svesna odluka koja nema nikakve veze sa diplomatskim ulagivanjem Komunističke partije u tom trenutku. Njegovo jugoslovenstvo takođe uopšte ne dovodim u pitanje, čak ga ističemo u seriji, čini mi se u nizu događaja koje obrađujemo.
Trenutno je aktuelna knjiga o čitanju Gospođice Ive Andrića kao kritike kapitalizma, odnosno ranog razvoja kapitalizma, unutar Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, kasnije Kraljevine Jugoslavije. Mislim da je to veoma tačno.
Nedavno sam ponovo pročitao Gospođicu, naravno baš zbog te knjige, i čini mi se da su nova čitanja veoma potrebna, jednostavno jer su istinita. Kada čitate Gospođicu sa idejom da to nije samo priča o Rajki Radaković monomanu, škrtici koja je preuzela muške poslove i sa psihološkim problemom oca, već kada čitate kako nove društvene okolnosti kapitalističke, ekonomske stvarnosti utiču na Rajku Radaković, taj roman se otvara u jednom novom ruhu.
Kad očekujemo seriju Nobelovac?
Premijera serije nas čeka vrlo brzo, sada krajem septembra i u oktobru na Radioteleviziji Srbije. Nakon tih osam epizoda, nadam se da će i regionalne televizije biti zainteresovane da emituju, jer glumačka podela je regionalna, više desetina glumaca iz nekadašnje Jugoslavije igra u ovoj seriji.
Andrić je jugoslovenski pisac, njegove teme su jugoslovenske, njegov život je bio vezan za čitav prostor Jugoslavije i mislim da bi serija Nobelovac mogla biti interesantna pre svega regionalnoj publici, a možda i šire od toga u evropskim okvirima.
