Pogledali smo „Oppenheimer“: Šta odzvanja kroz zaglušujuću tišinu Nolanovog novog filma
Tri sata kasnije, muk. Crnilo preplavljuje najveći bioskopski ekran – onaj u sali IMAX, jer Nolanov film Oppenheimer (ili bilo koji drugi, počevši od The Dark Knight) ima smisla gledati jedino u njoj. Nakon 181 minuta, konačno napuštamo plave dubine pogleda Cilliana Murphyja, u koje nas je britanski reditelj uveo još prvim kadrom. Na površini, konačno dolazimo do daha.
Šta smo to videli tamo dole?
J. Robert Oppenheimer, kojeg na 70 milimitarskom filmu oživljava Cillian Murphy, otvara oči i, kroz njih, Christopher Nolan vodi u najdublja prostranstva jednog ljudskog bića. Međutim, taj čovek nije bilo ko, već onaj čije će ime 1945. postati neodvojivo od užasa – fizičar je tada postao otac atomske bombe.
Oppenheimer zato nije istorijski film, čak ni biografski. Iako naslonjen na jedno takvo književno delo – konkretno American Prometheus: The Triumph and Tragedy of J. Robert Oppenheimer – za Nolana je ono bilo tek izvor podataka, ali ne i podloga za strukturu filma. Hodajući po isprekidanoj vremenskoj i subjektivnoj liniji (pseudo)sećanja, Nolan je pisao scenario u prvom licu. Tako je sva psihološka težina koju film predlaže – moralna polarizacija, vrtoglava genijalnost jednog uma, borba pravde i empatije – pala na leđa (i pogled) jednog čoveka: Cilliana Murphya. I, mada je za potrebe uloge znatno redukovao ishranu, Irac je ovakav teret izneo sizifovski. Nadamo se, ipak, da njegov trud neće biti sizifovski uzaludan*, te da će adekvatne institucije znati isti da nagrade kada za to dođe vreme.
Oppenheimer je simbolički najotvoreniji film britanskog reditelja, ali i filozofski najsadržajniji, upravo zbog pitanja koja nastoji da postavi. U tome mu značajno pomažu, kao i mnogo puta ranije, direktor fotografije Hoyte van Hoytema, ali i kompozitor Ludwig Göransson. Zajedničkim naporima, uspevaju da kreiraju prostor u kojem odzvanja mnogo više od zvuka bombe – čuju se previranja glavnog junaka, hipnotička dezorijentisanost sopstvenim delom, ali i zaslepljenost ideološkom naivnošću zbog koje će kasno progledati.
Nolan, pritom, ne nameće svoje odgovore. Oštar zvuk IMAX-a dodatno pojačava zaglušujuću tišinu u trenucima koji su promenili tok savremene istorije, ostavljajući time prostora gledaocu da pronađe svoje zaključke. Sve što je pokušavao kroz svoja ranija ostvarenja, Chrisopher Nolan uspeo je da donese kroz ovaj film. Oppenheimer je u tom smislu magnum opus njegovog stvaralaštva – pre svega zbog hrabrosti sa kojom pokreće brojna pitanja i osetljivosti sa kojom ih formuliše, dok istovremeno nudi filmsko iskustvo visceralnih razmera.
Foto: Profimedia
