Predstava „Sveti Georgije ubiva aždahu“ podigla je Beograd na noge – donosimo recenziju
Da li zbog toga što smo duboko u prazničnoj atmosferi, pa smo prepušteni emocijama na milost i nemilost, da li zbog opipljivog kvaliteta same predstave? Nismo sigurni, ali predstava Sveti Georgije ubiva aždahu, koja je premijerno odigrana 27. decembra na Velikoj sceni Ljuba Tadić Jugoslovenskog dramskog pozorišta, potpuno je oduševila ne samo nas – već i svu prisutnu publiku – te je recenzija napisana sa velikim entuzijazmom. Da su kvalitetna priča i gluma nešto što nikada neće prestati da nas oduševljava dokazala je i ova predstava – a recenzija koju u nastavku donosimo je potpuno sveža – i tako potpuno iskrena. Spoiler alert: želećete karte.
Sveti Georgije ubiva aždahu
Predstava, po istoimenom delu Dušana Kovačevića, nastaje u režiji Milana Neškovića. Scenografiju potpisuje Gorčin Stojanović (o tome više kasnije). Kostimografkinja je Biljana Grgur, dramaturškinja Jelena Mijović.
Kompozitor je Vladimir Pejković, а autorka tekstova pesama je Julija Petković (Duda Buržujka). Koreografkinja je Andreja Kulešević koja je oblikovala i scenski pokret, a dr Dijana Marojević oblikovala je scenski govor.
Recenzija predstave Sveti Georgije ubiva aždahu
Prava je magija kada se nađete u punoj sali, za premijeru predstave koja vas od samog početka uzima i ne pušta do momenta spuštanja zavese. Takva je predstava Sveti Georgije ubiva aždahu.
Već u prvim momentima, znate da ste svedok ne samo glumačkom masterclass-u, već i putu kroz istoriju svog naroda i svega što društvo (i danas) čini takvim kakvo jeste.
Pozorišni masterclass
Glumačka postavka, vođena Milanom Marićem (Gavrilo Vuković), Nikolom Rakočevićem (Đorđe Žandar) i Jovanom Belović (Katarina) i snažne emocije likova koje tumače preneta je na gledaoce već od prve scene. Delo Dušana Kovačevića žestoka je melodrama.
Priča o događajima koji su se dešavali pred Prvi svetski rat – počevši od Vidovdanskog atentata, pa do početka Cerske bitke, obavijena je podjednako dramatičnim ličnim, emotivnim situacijama. Zabranjene ljubavi, ponos, borba za svoje sunarodnike i zbunjenost intenzitetom takvih događanja baza je ove predstave. Čak i pored ozbiljnih, teških tema, u ovoj predstavi imamo humoristične, scene koje će vas nasmejati baš jer prepoznajete da, čak ni danas, mnogo toga nije drugačije. Tako predstava Sveti Georgije ubiva aždahu – i njena recenzija – ističu kako izgleda kada se gorki zalogaji serviraju uz malo šećera.
Prošlost kao sadašnjost
Ljubavni trougao fokus je predstave isto koliko je to i rat i destrukcija koju isti donosi. Miloš Samolov, Zoran Cvijanović, Lazar Đukić, Luka Antonijević i Lazar Nikolić oduševili su publiku. Anđelika Simić, u ulozi Tetka Slavke, imala je, takođe, zaista zapaženu ulogu u ovoj predstavi.
Aleksej Bjelogrlić, Nebojša Ljubišić, Marko Janketić, Ognjen Nikola Radulović, Aleksandar Đurica i Joakim Tasić tumače ratne heroje koji na priznanje još uvek čekaju.
Likovi koje tumače… Obogaljeni i osakaćeni, požrtvovani i časni.
Kao da su se iz prošlosti pojavili pred nama na ovoj sceni i podsetili nas na sve o čemu nedovoljno pričamo. Srđan Timarov kao doktor Konstantin Grk takođe je jedan od esencijalnih likova u predstavi.
Ova žestoka melodrama odvija se u jednom grotesknom svetu, koji kao da je sa Brojgelovih ili Bošovih slika sišao na pozornicu: dok zdravi i pravi ratuju, kljasti i bogalji zavode njihove žene. Posle prve ljubavne scene između Katarine i Gavrila, pred nas izlazi jedna revija bogalja. Ninko bez noge, grbavi Mile, iskrivljeni vodeničar, Rajko Pevac s jednom kraćom nogom, pijanica Trifun… – Jovan Hristić (1986. godine)
Impresivna scenografija i muzika
Upravo ti likovi služe kao hladni tuš između romantičnih, nadajućih momenata među zaljubljenim likovima smeštenih u komplikovani ljubavni trougao. Suptilnost glumačke izvedbe, u kombinaciji sa fantastičnom scenografijom i originalnom muzikom možda su i glavni utisak po izlasku iz sale.
Zaista, scenografija, koju potpisuje Gorčin Stojanović, uspela je da nas potpuno izmesti iz vremena i stvarnosti u kojoj se nalazimo. Nemoguće je da se ne naježite, pa i rasplačete, kada se iznenada reflektor spusti na poručnika Tasića (Janketić) koji apsolutno požrtvovano vodi svoju vojsku, ili kada Gavrilo i Katarina, u svom svetu strasti, vide samo jedno drugo u moru ljudi zabrinutih za (i ogorčenih na) njihove živote. Ova predstava apsolutno je podigla Beograd na noge – ovacije i aplauz bili su zaista impresivni. Ako ste u potrazi za kvalitetnim pozorišnim delom – look no further.
Foto: Nebojša Babić / Jugoslovensko dramsko pozorište
