Čak i da niste pogledali Saltburn, već ga znate – barem delimično, jer su internetom kružile fotografije, isečci – i egzaltirani komentari koji ukazuju na the scenu u kadi. A onda, dok ga budete gledali, činiće vam se da ste delove filma takođe već videli ranije, ali ne na Instagramu, X-u i TikToku, već u drugim filmovima. U tome ćete nesumnjivo prepoznati one scene koje su preuzete iz podsećaju na Talentovanog gospodina Riplija.
Rediteljka i scenaristkinja Emerald Fennell odradila je, mogli bismo pomisliti, dobar posao – razgovor o njenom filmu zabavlja internet zajednicu već par meseci.
Vi ćete, međutim, provesti dva sata preispitujući se, sa jedne strane, gde ste već čuli te replike, a sa druge – zašto još uvek gledate film?
Ono što ćete vrlo brzo shvatiti, barem dok tragate za odgovorom na prvo pitanje, jeste da ste te replike čuli svuda. Iako još uvek samo slutimo kako bi izgledao scenario koji ponudi ChatGPT, možemo da pretpostavimo da bi njegova generična rešenja, preuzeta iz baze postojećih, bila slična onima za koja se opredelila Emerald Fennell, inače dobitnica Oskara za najbolji originalni scenario, kojeg joj je doneo debitantski film Promising Young Woman (2020). Kako je jedna od prvih izgovorenih rečenica bila „Sure, I loved him – but was I in love with him?“, Fennell od samog početka upozorava da nas čekaju već znani klišei holivudske škole pisanja. Nažalost, uzbuna nije bila lažna pa tako većina dijaloga postaje gotovo zanemarljiva.
I – zašto onda još uvek gledamo?
Čini se da su mnogi pogledali Saltburn isključivo zbog Jacoba Elordija, čije scene najpre glumom, a onda i načinom snimanja nalikuju onima koje je Australijanac prethodno radio za modne editorijale. To, naravno, ne znači ni da su izvedba niti fotografija loše – samo ih je teško opravdati u filmskom kontekstu. Biće da je veliki broj onih koji su pogledali do kraja zbog Berryja Keoghana i Rosamund Pike (i potcenjenog, ali uvek zabavnog Richarda E. Granta) koji, uprkos prozaičnim replikama koje izgovaraju u većini scena, ipak iznose upečatljive glumačke performanse.
Sve što je Saltburn mogao da bude, a nije
Ako je Saltburn trebalo da bude socio-politička kritika visoke klase i propaganda u svrhe eat the rich ideologije, on to nije jer mu nedostaje (eksplicitnog ili implicitinog) analitičkog osvrta na društveni poredak, ako ništa drugo, ono barem kroz motivaciju glavnog junaka. Ako je Saltburn trebalo da bude dramatičan i uzbudljiv triler, on to nije – ili uspeva da bude na sve pogrešne načine, služeći se jeftinim senzacionalističkim metodama u želji da šokira (ali ne i da zaintrigira) publiku. Sa druge strane, ključni trenuci preokreta ostaju kao dokaz neuspešnog pokušaja dramatizacije. Ako je Saltburn trebalo da bude psihološka studija patološke ličnosti, on je to ponajmanje jer Fennell odbija da zađe u emocionalni sklop svog glavnog junaka.
Kada se već služila Talentovanim gospodinom Riplijem, Fennell je mogla da prepiše i koji trik o uspešnom kreiranju neočekivanog zaokreta i uspostavljanju neizvesnosti zbog koje će gledalac zaboraviti da pogleda još koliko je ostalo do kraja ili pak, koji trik o pažljivoj konstrukciji neobičnog anti-heroja i njegovih psiholoških previranja. Biće da je Pablo Picasso bio u pravu kada je rekao: „Dobri umetnici kopiraju, odlični umetnici kradu“.
Ono što Saltburn nesumnjivo jeste je još jedan uspešan producentski poduhvat Margot Robbie. Nakon kampanje koju je realizovala za film Barbie, produkcijska kuća australijske glumice usavršila je proces marketinškog plasiranja svojih proizvoda tako da, lepo upakovani u meme, mogu navesti milionsku publiku da film i pogleda. Nažalost, relevantnost takvih ostvarenja traje koliko i drugi TikTok trendovi. Predstoji li nam, onda, ekspanzija nečega što bismo slovili fast film industrijom, nalik na onu modnu, u kojoj holivudski producenti i reditelji pokušavaju da odgovore na kratkoročne opsesije internet zajednice upošljavanjem određenog glumca, odnosno uklapanjem u dominantni diskurs kritične (ali kritički neosvešćene) mase?
Foto: Profimedia
