Sonja Prosenc dvostruka kandidatkinja za Oskara za Journal povodom evropske premijere filma „Porodična terapija“ na SFF-u
Porodična terapija
Porodica slovenskih novobogataša živi u staklenoj kući i oko sebe širi energiju ravnodušne superiornosti. Njihov život služi kao satirična pozadina za duhovitu obradu premise Pasolinijevog filma Teorema.
Mladi stranac useljava se u dom jedne porodice, narušava porodičnu dinamiku i razotkriva njihove disfunkcionalne odnose. Haos se krije ispod površine savršenog života. Kroz priču o porodici, ovaj tragikomični film preispituje aktuelne društvene probleme.
Uloge u Porodičnoj terapiji su ostvarili: Borja Repe Novak, Ana Đurić, Kristoffer Joner, Alexis Matera, Aliocha Schneider, Mila Bezjak, Marko Mandić, Katarina Stegnar, Judita Franković Brdar i Jure Henigman.
Film je svetsku premijeru imao na Tribeca Film Festivalu u Njujorku. Za evropsku premijeru izabran je 30. Sarajevo Film Festival, a film se prikazuje u okviru Takmičarske selekcije igranog filma i u konkurenciji je za nagradu Srce Sarajeva.
Savršena porodica za savršeni put
Kod filma nas je prevashodno zainteresovala superiorna estetika i mnoštvo popkulturnih refenci. Počevši od pomenutog Pasolinijevog filma Teorema, preko razgovora sa Slavojem Žižekom o migrantskoj krizi do Konstrakte u ulozi Konstrakte, i ne tako tihog luksuza savremene arhitekture, umetnosti i dijaloga na tri strana jezika. Savršena porodica za savršeni put glasi jedan slogan filma.
Međutim, pred nama se nalazi ostvarenje koje je veoma izbalansirano, nema ni traga eat the rich trenda u kinematografiji (Ostlund, Bong Joon-ho, Daniel Kwan i Daniel Scheinert) već publici nudi jedan istinski vredan društveni presek. Autorka se pita – ko su ljudi koji se ne zaustave, i odgovor smo pokušali da pronađemo u razgovoru.
Sonja Prosenc za Journal
Sonja Prosenc na intervju je došla nasmejana i spremna na prvi u seriji zakazanih razgovora na Festivalskom trgu kraj Narodnog pozorišta u Sarajevu. Jedini izazov koji smo imale bilo je ekstremno ograničeno vreme – samo 15 minuta za razgovor te smo odmah preskočili uvod i počele in medias res.
Svedoci smo rađanja nove klase postranzicione buržoazije – koje su odlike ovog hibridnog sloja? Šta je toliko važno – šta te je privuklo razmatranju ove teme?
Inicijalna ideja za film nastala je na osnovu događaja iz mog detinjstva, kada su nam se zapalila kola pored puta. Sećam se da su automobili prolazili kraj nas bez zaustavljanja. Pitala sam se ko su ti ljudi, ko se samo proveze pored a ne zastane i pomogne, iako vidi da je jedna porodica u problemu. Društvena segmentacija postaje sve veća i veća u Sloveniji. Bogati postaju još bogatiji, siromašni još siromašniji a srednja klasa nestaje. Odlučila sam da se udubim u pitanje društvenih razlika, i potrebu jedne porodice da se izoluje iz okruženja i iz realnosti. Vidimo međutim da to nije moguće, pre ili kasnije zidovi padaju.
Film nas već u početku upoznaje sa referencama na Žižeka, Pazolinija mene podseća na jugoslovenski klasik Maškarada Boštjana Hladnika, i zanima me koje su tvoji filmski i umetnički uzori?
U toku procesa zainteresovali smo se, te ne mogu reći da sam bila inspirisana njima ali svakako smo želeli da pokažemo reference koje smo imali. Inspiracija su nam bili slikari, za vizuelne detalje i tako dalje. Dok smo radili, videli smo da premisa filma može da bude Pazolinijeva Teorema i to njena komična interpretacija. Nepoznati mladić koji dolazi u porodicu i kroz odnose sa ukućanima izlaže njihove unutrasnje konflikte, to je bila očigledna referenca i nismo želeli da skrivamo već da sve reference istaknemo tu i tamo.
U simetričnoj analogiji kod Pazolinija imamo seks kao aktivator radnje, šta je to u današnjem društvu što pokreće radnju / u odsustvu seksa koji su to primarni impulsi
U filmu smo istraživali kompletno disfunkcionalnu porodicu. Problemi koje oni imaju ne mogu da se reše sedeći za stolom i razgovarajući. Problemi potiču od njih samih – Olivijini problemi su u njoj, Aleksandar je osnov svojih problema. Neophodno je da ovladaju samorefleksijom. Zato postoji poglavlje Redemption for Beginners u kome postoji šansa da reše probleme, da se iskupe.
Grafički film je veoma karakterističan i odlukuje ga na filmu ne tako često vidjen postdramski ključ glume. Da li po tvom mišljenju postoji mesto za savremene pristupe u mainstream kinematografiji?
Pristupi se menjaju i evoluiraju stalno. Kao autorka zajedno sa glumcima tražim prave načine da ispričamo priču, ne pratim trendove. Možda ću za neki sledeći film izabrati potpuno drugačiji pristup. Vizija je najvažnija i njoj je sve podređeno. Tokom dugog procesa i preprodukcije, koji najviše liče na slagalicu trudili smo se da film funkcioniše kao celina, kao simfonijski orkestar. Cenim sve članove produkcije jer svi smo zajedno stvarali film. U koautorstvu svi više uživaju jer osete koliko doprinose.
Film je veoma precizan i savršeno uklopljen. Jasan je tvoj politički stejtment, ne kao teza koja prethodi filmu već autentičan politički komentar na stvarnost koja nas okružje. Čini mi se da svaki film koji se bavi srednjom klasom i njihovim aspiracijama mora biti komičan jer mi ne možemo da žalimo privilegovane ljude u svetu koji izjedaju rat i nepomirljive suprotnosti, ali možemo da budemo nežni i da se smejemo.
Moram da ti se zahvalim za to što si rekla – naravno da nije dovoljno imati prethodno smišeljenu tezu i biti uverena da će to biti savršeno. Oduševljena sam da je i u društvenoj satiri moguće osetiti prepoznati autorski senzibilitet.
Mislim da hrabre umetnice kao što si ti ne treba da izbegavaju politički podtekst – naše zemlje se menjaju i mi imamo pravo da damo komentar na te promene.
Slažem se, ne samo da imamo pravo već je naša dužnost da imamo mišljenje o onome što nas okružuje.
Da li smatraš da je odsustvo solidarnosti uvredljivo i da može isprovocirati ljude da promisle situacije iz svakodnevnog života?
Nadam se… Svi mi imamo određene vrednosti ali sasvim je drugačije kako se ponašamo u realnim situacijama. Nekada preovlada strah ili drugi motiv i to donosi izvesnu disonancu između naših vrednosti i dela. Važno je da u toku filma priznamo sebi da bismo delovali slično, ne moramo čak nikome ni da kažemo – ali dobro je da se samopreispitujemo. Možda je dobro da razmislimo pre nego što reagujemo iz straha.
Jedna od važnih tema je upravo taj rascep između reči i dela, neka vrsta licemerja koja je karakteristicna za građansko kapitalističko društvo koje ima samo deklarativne vrednosti. Izabrala si liberalnu porodicu ali danas je važno da promislimo i tradicionalnu desno orijentisanu konzervativnu porodicu koju donosi J.D. Vance, trad wifes trend i slično.
Tradicionalna porodica veruje da bi uvek otvorila vrata izbeglici, namerniku ali to naravno nije tačno – i to je jedan od diskontinuiteta. Znam za fenomen trad wifes i čitala sam o diskontinuitetima, konfliktima te pozocije… Ali tradicionalna porodica je toliko daleka od mene da ne znam odakle bih počela da se bavim time. Kao što sam rekla važno je preispitivati svoje okruženje.
Sonja Prosenc sada radi…
…film koji se bavi životima tri žene koje dolaze iz tri različita okruženja ali nekako će se naći u sličnom izazovu koji će im pomoći da otkriju društvena ograničenja. I suoče se sa njima.
Petnaest minuta je prošlo, moramo da završimo, želim samo da te pitam za kraj – gde vidiš nadu?
Mislim da je ovo najteže pitanje – kao da me neko upita imam li rešenje za budućnost planete. Moć samorefleksije je kada priznamo sebi svoje mane i pokušamo da promenimo svoje ponašanje. Moji društveno politički stavovi ne idu u smeru ka neoliberalnom sistemu vrednosti. Kada govorim o promeni, ne mislim da je sistem moguće popraviti, bez temeljne izmene. Nije dovoljno raditi na sebi individualno, u smislu mindfullnesa. Problem je svakako u sistemu ali i u ponašanju ljudi koje je u suprotnosti sa vrednostima.
Hvala Sonja, želimo ti Srce Sarajeva… i Oskara naravno.
Photo: Courtesy of Monoo and SFF, festivalscope, youtube, imdb
