Pre 25 godina – 1997. godine – film Titanik je prvi put premijerno prikazan u američkim, a zatim i bioskopima širom sveta. Nekoliko meseci kasnije, dodeljeno mu je 11 Oskara – ilivam holivudskog odrena političke korektnosti i socijalne poželjnosti. Rekord od tada deli sa filmom Ben-Hur, a do sada im se pridružio jedino nastavak sage o Gospodaru prstenova. Kako to nekada biva, vreme se postavi kao jedini pravi sudija umetničke, ali i šire društvene vrednosti jednog dela.
Dvadeset pet godina kasnije, ovaj se film vraća na bioskopska platna, u proslavi svog velikog jubileja. Sa njegovim povratkom, nameću se dva pitanja: da li je Titanik izdržao nemilosrdnu osudu vremena i da li bi trebalo otići u bioskop i ponovo ga gledati?
Da li je Titanik bilo kome omiljen film?
Možda ima onih koji se ponosno diče činjenicom da Titanik nikada nisu pogledali. Uvek će biti i onih koji postiđeno iznose da im je ovaj film izvor sramnog zadovoljstva (eng. guilty pleasure) – dakle, ipak u njemu uživaju, ali to ne bi nikada priznali ozbiljno (ni drugima, a još manje sebi). Ima i nekih od nas koji bez ustručavanja mogu da kažu – Titanik je, neironično, kinematografski uspešan film.
Neki bi čak rekli da u ovakvo postavljenim preferencijama postoji i skrivene mizoginije, što je dovoljno legitiman postulat, ali skovan od obilja drugih argumenata, zbog kojih ga ovom prilikom preskačemo… do sledećeg povoda. Drugo nas pitanje podjednako kopka. Da li je ova podeljenost zasnovana ni na čemu drugom do neosnovanoj sumnji u plauzibilnost tako jednog plemenitog osećanja kao što je ljubav?
Šta je stvarno bilo?
Sa kinematografske strane, Titanik koketira na granici između dokumentarističkog materijala i igranog filma. Džejms Kameron koristi se različitim alatima da priču približi gledaocima, da izbriše barijeru između stvarnosti i fikcije. Time se razliva diferencijacija između ta dva na isti način na koji istorija nekada dobija primese bajke. Jednostavno rečeno, Titanik je dovoljno realističan da mu poverujemo, koliko je fiktivan da ponudi iskonsko iskustvo gledanja filma, koji je u svojoj osnovi imaginativnom prizmom filtrirana stvarnost.
Dakle, šta je ostalo posle svih ovih godina?
Mada je Titanik moguće definisati iz mnoštva različitih uglova, ne možemo poreći da je ovaj film, na kraju svih gledanja, ipak u svojoj srži ljubavna epopeja. U maniru drama koje se odvijaju kroz tri dana i tri noći, kakve su grčke romanse iz doba Antike ili Šekspirova pisanija, tako i Titanik ostaje bastion grandiozne, neponovljive ljubavne priče. Džek i Rouz su moderni Romeo i Julija, i na toj poziciji koju su mnogi bezuspešno pokušali da ugroze, ostaju neporaženi. I tako je već 25 godina, dopalo se to nekima ili ne.
Foto: IMDb
