U senci velikih imena, često se kriju slojevite i emotivne priče koje nas podsećaju da umetnost, baš kao i život, ne sledi uvek pravolinijski put. Uliks Fehmiu, naslednik jednog od najvećih glumačkih imena bivše Jugoslavije, Bekima Fehmiua, kroz svoju karijeru balansira između privatnog i profesionalnog, stvarajući svoju ličnu definiciju uspeha i autentičnosti. U razgovoru sa njim na Sarajevo Film Festivalu povodom filma Nakon ljeta koji je otvorio Festival, ali i TV serije Poziv koja je nominovana za nagradu Srce Sarajeva u kategoriji dramske serije, ne govorimo samo o njegovim ulogama i umetničkom procesu, već i o filozofiji života, o trenutku kada se odabere put tišine, ali i važnosti procesa.
Uliks Fehmiu nas vodi kroz svoje dileme i uvide, stvarajući prostor za dijalog o onome što nas definiše kao umetnike, ali i kao ljude.
Ponašanje vašeg lika u filmu možemo da razumemo ili osudimo. I to su te dualnosti koje ostavljaju prostora za različita tumačenja. Kako ga vi tumačite u kontekstu muško-ženskih odnosa danas?
Činjenica je da je Anja Matković, koscenaristkinja i glavna glumica, pričom iz vizure glavne junakinje Maje, sa mene skinula tu vrstu odgovornosti. Imao sam slobodu da pustim materijal da me radi sa ciljem da ispričamo Majinu priču i njenoj potrebi i borbi da se suoči sa samom sobom. A kako će publika tumačiti nije na nama onog trenutka kada film ugleda svetlost dana ili mrak bioskopske sale.
Kako se vi kao glumac nosite sa tom činjenicom?
Uliks Fehmiu: Moj fokus je uvek na samom činu stvaranja. Sve što dolazi nakon mi je mnogo manje bitno, bez obzira da li će slediti uspeh ili neuspeh. To sam naučio u godinama glumačke tišine, kada smo Snežana i ja otišli iz zemlje i odlučili da nam je život bitniji nego sama gluma. Bez obzira na to što je naša odluka da odemo bila jedina koju smo mogli da donesemo jer se nismo slagali sa svim što se tih godina dešavalo, gluma nam je i te kako nedostajala. I siguran sam da smo se i Snežana i ja, i sami, a nekad i zajedno, naglas i u tišini, pitali da li smo pogrešili i da li ćemo se ponovo baviti svojim poslom.
Glumačka igra, teatar, duboka potreba da progovorimo i da komentarišemo svet u kome živimo je jednostavno deo nas koji nismo mogli da odvojimo od sebe. Kada smo se preselili u Njujork, 2001. godine dobio sam ulogu u jednom malom komadu na Off-off Brodveju, igrao se sedam dana i nije mi bilo bitno da li će ikoga biti u publici. Noću sam pekao hleb, ujutru ga razvozio, potom išao na probe. Činjenica da sam radio u isti mah ta dva tako različita posla mi je pomogla da shvatim. Jednostavnost, poniznost i usamljenička priroda procesa pravljenja hleba, koji je simbol ljudskog opstanka, je učinila da lakše spoznam efemernost reflektora i aplauza. Moja nagrada je sam proces, upravo taj trenutak kada stvaram. A naravno da želim da će film u kome sam učestvovao videti što više ljudi i da će priča koju je autor želeo da ispriča naći svoju publiku.
Kako je došlo do toga da usavršite pekarski zanat i otvorite svoju pekaru u Njujorku?
Uliks Fehmiu: U knjizi Pain d’Avignon Baking Book koju je izdala najveċka izdavačka kuća na svetu Penguin Radnom House, sam napisao našu priču o tome. Početkom 90-ih, drugovi sa kojima sam odrastao u Beogradu su otišli u Ameriku, svako iz svog razloga i došli na ideju da otvore pekaru na poluostrvu Cape Cod (Massachusetts). Prikupljali su novac za uređenje prostora u kome će se pekara nalaziti, trebalo je kupiti peći za hleb i ostale mašine i nazvali su me da pitaju da li bih učestvovao. Zamolio sam oca da mi posudi nešto novca i tako postao deo onoga što su moju drugovi započeli.
U tom trenutku sam još uvek u Beogradu. Igram u Ateljeu 212, Jugoslovenskom dramskom i Beogradskom dramskom pozorištu. Počinje rat, sviđa mi se Snežana, ne ide mi se iz zemlje, ali ipak odlazim ’93. kod drugova, i počinjem da učim pekarski zanat. Kasnije će se ispostaviti da sam imao nekog dara i za to.
Moramo spomenuti i dokumentarac o vašem ocu. Koliko su dokumentarci važni u očuvanju sećanja na velike karijere kao što je bila Bekima Fehmiua? Da li dokumentarci, pored ostvarenja u kojima je umetnik igrao za života, postaju zaveštanje i važan deo kulturnog nasleđa?
Uliks Fehmiu: Nalazimo se medijskom vrtlogu i haosu, u tajfunu neistina kojih ima i više nego činjeničnih informacija do kojih dolazimo u toku dana. Mislim da je bitno s vremena na vreme da se zaustavimo i pokušamo da ne zaboravimo i da se okrenemo ka sebi samima. A Bekim i Bekimov život je nešto što je postojalo u ovoj sredini koja je nekada funkcionisala na potpuno drugačijim vrednostima od onih koje su uspostavljene danas. I zato mislim da su ti trenuci autorefleksije, sećanja i pamćenja jako bitni. Ako je taj film to uspeo, onda je to sjajno.
Da li vas je reditelj Valmir Tertini tokom rada na filmu konsultovao oko samog materijala?
Uliks Fehmiu: Film nisam gledao i nisam u njemu učestvovao. Moja majka Branka Petrić je učestvovala. Bekimov stariji brat Arsim je takođe govorio u filmu.
Kada govorimo o Bekimu Fehmiu, ne možemo pored svih značajnih uspeha koje je zabeležio mimo granica bivše Jugoslavije, da se ne osvrnemo i na činjenicu da je diplomirao u klasi značajne ličnosti kakva je Mata Milošević. Kažite nam nešto o tome.
Uliks Fehmiu: Postoji jedna anegdota vezana za Matu Miloševića. Bekim je iz kuće poneo vrednosti poput: nema dobrih i loših naroda, ima dobrih i loših ljudi, čovek je vredan onoliko koliko jezika govori, baci u vodu ako ti ne zna riba, zna bog…
Mata Milošević je tokom drugog svetskog rata bio u koncetracionom logoru, čini mi se u Dahau, gde je odlučio da se pretvara da je gluv ne bi li preživeo. Jedan nemački oficir je posumnjao da li je zaista tako i odlučio da ga testira. Pucao je Mati iz pištolja iza ledja, maltene pored uha, a Mata se nije pomerio, nije trepnuo. Čovekova najveća moć je vlast nad samim sobom je misao kojom se Bekim vodio kroz život inspirisan primerom svoga profesora.
Ako kultura nema ogledalo trenutka u kom živimo onda nas nema su vaše reči. Kakav je po vašem mišljenju trenutni odraz kulture na našim prostorima?
Uliks Fehmiu: Mi se stalno busamo svojim identitetom, silno želimo da nas prepoznaju i uvažavaju, a uglavnom radimo suprotno po tom pitanju. Kultura nije propaganda, naprotiv, propaganda ubija kulturu. A bez kulture nema ni nas. Male kulture moraju da budu pomognute od države i u finansijskom smislu kao i planiranju dugoročne kulturne politike. A za sve to je preduslov da se složimo i da dozvolimo da kultura i umetnost u svom korenu mogu i moraju da imaju i snažan opozicioni karakter. Ljudi koji rade u kulturi se moraju osećati slobodno da govore, da postavljaju pitanja, da ukazuju. Kultura takođe ne može biti izložena tržišnim uslovima inače će je borba sa profitom uništiti, a moć profita će učiniti da krenemo da se auto cenzurišemo. I to se već uveliko dešava.
Da li vidite izbavljenje?
Uliks Fehmiu: Uf, baš teško pitanje. Tri različite stvari bi trebalo da se dese gotovo u isto vreme. Pod jedan sve dok mislimo da smo bespomoćni i nemi posmatrači, ništa se neće promeniti. Dok ne shvatimo da mi kao glasači zapošljavamo one koji će sutra doći na vlast. Pod dva, da oni koje izaberemo shvate da je njihov posao nešto za šta na engleskom postoji fantastična definicija a to je public servant, onaj koji služi svom društvu. 2008. godine usred globalne ekonomske krize sam pročitao intervju sa tadašnjim nemačkim ministrom finansija koji je briljantno vodio njihovu fiskalnu politiku zbog koje je Nemačka prošla dosta bolje nego mnoge razvijene zemlje.
Tada je imao nešto više od 30 godina i radio je za vrlo pristojnu godišnju platu od nekih sto hiljada eura, a mogao je tog istog trenutka da pređe u bilo koju od vodećih investicionih kompanija na Wall Street-u za platu od 15 miliona dolara. Njegova socijalna svest i osećanje odgovornosti da radi za dobrobit svoje zemlje je bila mnogo veća plata od one koja se vrednuje dolarima. On je razumeo šta znači biti public servant. I treće, da država prestane da kontroliše medije i da se tabloidi vrate medijskom prostoru kom pripadaju i da ne budu percipirani kao relevantan i realan izvor informacija.
Tabloidi naravno postoje i u drugim sredinama, ali se New York Times, Wall Street Journal i National Inqurer ne tretiraju na isti način. Kada sam još pre petnaestak godina prvi put video na TVB92 da su u tokom večernjeg dnevnika u najavi za presek sutrašnje štampe uključeni i tabloidi, shvatio sam da se nalazimo u ozbiljnom medijskom nepovratu. Sa odlaskom jednopartijskog sistema mi smo trebali da uđemo u period relativnih medijskih sloboda i nekakvog medijskog pluralizma, a mi se nalazimo u noćnoj mori medijskih nesloboda koji traje duže od tri decenije. Neko će postaviti pitanje gde to uopšte postoje medijske slobode? To maliciozno pitanje je neukusno postaviti u Srbiji danas u kojoj država kontroliše gotovo potpun medijski prostor.
I da, postoje medijska okruženja u kojima postoji prihvatljiv balans između politički opredeljenih medija koji moraju ostvariti profit i onih kojima je fokus pružanje istinitih i činjeničnih informacija sa ciljem edukacije biračkog tela. Eto, kad se te tri stvari dese…a desiće se nikad. Šalim se nisam pesimista, želim da verujem da će neki novi klinci nešto promeniti bez obzira koliko nemoguće se to činilo u ovom trenutku.
Foto: Sarajevo Film Festival, IMDb
