Vladimir Milivojević Boogie: Zašto crno-beli film? Zato što smo tako u mogućnosti
Vladimir Milivojević je ime koje vam možda isprva ne znači puno. Boogie je, pak, nadimak koji sigurno poznajete. Međutim, kao i svakog vizuelnog umetnika, najbolje je predstaviti ga upravo kroz fotografije koje stvara. One koje kreira foto-aparatom ostaju urezane u ikoničnoj memoriji, ponajviše zbog gole istine koju dokumentuje na sirov način. Ta veština u vizuelnom predočavanju životne brutalnosti ga je i dovela do prvog filmskog projekta.
Reč je o crno-belom debi ostvarenju Luke Mihailovića, Indigo Kristal, na kojem Boogie prvi put preuzima ulogu direktora fotografije. Tim povodom smo i zakazali ono što će se pretvoriti u ispijanje tri ture Estrella Damm piva, tokom kojih nam je govorio, između ostalog, o svom iskustvu sa seta.
Priču prate i fotografije nastale behind the scenes, a koje je Boogie specijalno podelio za Journal, neposredno pred premijeru.
Za prepoznavanje onog umetničkog u Boogiejevim kadrovima nije potrebno poznavanje fotografskih pravila. Njih, uostalom, ne zna ni Boogie. Ne kažemo to mi, on sam tvrdi. Za njega je dobra fotografija „ona koja ga dotakne“, a formalnim se i teorijskim načelima nikada nije preterano bavio. Delom je tako jer ovaj vid izražavanja i nije bio u planu kada je završavao Elektrotehnički fakultet u Beogradu. Foto-aparat je do njega došao iz porodičnih ruku, od oca koji se amaterski bavio „pisanjem svetlošću“ (a profesionalno ikonopisom).
A onda se taj analogni uređaj zadržao i dok je tumarao ulicama Njujorka pošto je osvojio zelenu kartu na lutriji. Nije znao kuda će ga to odvesti, jer inače “ne voli da planira dugoročno”. Razumemo, jer verovatno da ga nikakvi proračuni ne bi odveli tamo gde su ga uputili slučajnost i ponajviše radoznalost, a zahvaljući kojima se njegov rad danas posebno vrednuje.
Mračne slike iz mračnog sveta
Potraga za “raspadom” – kako definiše svoju zvezdu vodilju – nosila ga je kroz njujorške gengove, kvartove Kingstona i ka mnogim drugim oblicima ljudskog postojanja. A šta je to Boogie tamo slikao? Pa, to je možda on sam najbolje rekao, opisujući vreme i mesto na kojem je odrastao.
“Mislim da je taj mrak [koji je tu bio prisutan] ostao sa mnom u tom kreativnom smislu i postao sastavni deo mog stila. I da slikam kučiće, ja bih u tome našao neki mrak.”
Njegov je vizuelni identitet, osim toga, i rezultat jako specifičnih uticaja, formiran u periodu kada mu uvid u tuđe radove nije bio dostupan. „Razvijao sam se sâm, jer nije bilo foto-knjiga ili ja nisam imao para da ih kupim. Razviješ svoj pečat tamo gde nema previše uticaja. Imao sam drugara koji se bavio fotografijom, i otac isto. Sada je mnogo teže naći svoj glas.“
Ta tama o kojoj govori, međutim, ostaje zarobljena na fotografijama.
„I, o čemu ćemo da pričamo?“ pita nas Boogie.
– Pa, o filmu.
Dobro, hajde onda da pričamo o filmu
Premijera filma Indigo Kristal zakazana je za 7. mart. Biće to rediteljski prvenac Luke Mihailovića, koji potpisuje i scenario za svoj debi. Glumački ansambl čine Miodrag Radonjić, Nina Janković, Miloš Petrović Trojpec, Denis Murić i Pavle Minsur, između ostalih. Za vizuelno oblikovanje filma, uz Boogiejvu ideaciju, ključno je bilo znanje i iskustvo koje je doneo Vladimir Đurić.
„Vlada Đurić je taj koji je tehnički veoma potkovan, i mi smo zajednički pravili ovo. Postojali su, naravno, neki kadrovi za koje sam rekao – ovako mora. Za one kadrovi koji su mi bili bitni, nije bilo kompromisa. A to se u filmu i vidi, vidi se šta sam ja. Ovo je zapravo moja fotografija u pokretnoj slici, to ćete i videti kad budete gledali film.“
Nego, otkud Boogie tu, u ulozi direktora fotografije? To smo se i mi pitali, pa smo tražili odgovor od the man himself.
„Malom Luki, još kada je upisivao FDU, moja fotografija i film Mržnja (fr. La Haine) bili su vizija kojom se vodio, kako želi da film vizuelno izgleda.“
A zašto baš Boogie? Verovatno da je i površan pogled na njegov fotografski portfolio dovoljan da svima bude jasno. Subjekti koje Boogie fotografiše, te konteksti u kojima ih zatiče, dali su mu prostora da razvije istančanu veštinu za ocrtavanju psiholoških profila često marginalizovanih društvenih grupa. Ipak, Boogie do sada nije razmišljao da svoj fotografski jezik prevede na filmski.
„Nikad nisam razmišljao da radim na filmu, pa ja ne znam ništa o tome. Miodrag Radonjić me je pozvao i ispričao o čemu se radi. Pročitao sam scenario i meni se to dopalo. Ovo je mnogo dobar ulaz u priču – ljudi čekaju decenijama da urade dugometražni film.“
Uprkos dugogodišnjem iskustvu u fotografiji, dirigovanje filmske kamere za njega je predstavljalo izazov jer podrazumeva pristup koji mu je bio potpuno stran. Ipak, to sa sobom nosi i određene prednosti.
„Meni je velika prednost bila što sam u ovo ušao praznog mozga. U tom slučaju se ne opterećuješ tehnikom, već onime šta hoćeš da vidiš u kadru. Mene u tom smislu ne zanima da li, sa ovim svetlom ili ovom kamerom, to može da se napravi. Samo znam šta hoću da dobijem. Tako zapravo i dobiješ nešto što neko ko se opterećuje tim stvarima, nešto što njemu ne bi palo na pamet, da li su to određeni uglovi i slično.“
Stvaranje statičnih slika je jedinstven proces, baš kao što se i kreiranje pokretnih odvija po sopstvenim principima. I dok kreativni pristup može naličiti, onaj tehnički podrazumeva upoznavanje sa brojim aspektima – od kamere do upravljanja svetlima – koji su za Boogieja bili nepoznanica. Iz tog je razloga zajedničko zalagnje celokupnog tima posebno važno. Tako je, uz Boogieja i Vladimira Đurića, za konačan vizuelni dojam filma posebno značajna saradnja i sa montažerom, Matijom Đukanovićem.
„Montaža je mnogo bitna, ali moj mozak ne može da dobaci dotle. Ja sam zadužen za ono kako vidim, ali kompromis i u tom smislu mora da postoji. Moramo da snimimo u određenom vremenskom periodu, ali za neke kadrove koji su mi bitni, borim se. Oni koji su mi manje važni, njih možemo da polijemo. Kao i u životu – biraš gde se kačiš.“
Zašto crno-beli?
Crno-beli filmovi u svetu koji vrvi od obilja boja, mada retkost, nisu u potpunosti zanemareni. U sećanju su nam najsvežiji Cold War, poljskog reditelja Pawela Pawlikowskog ili Roma, Alfonsa Cuarona. Ipak, kada je lokalna kinematografija u pitanju, ovakva (hrabra) stilska odluka nisu toliko česta. Zato nismo mogli, a da ne pitamo: zašto baš crno-beli?
Boogie revoltirano odgovara – a što da ne? „Kad neko snimi film u boji, ne pitaš ga: zašto baš u boji? Isto tako, zašto da ne bude crno-beli? Zato što smo tako u mogućnosti!“ kaže Boogie šaljivo.
Kad tako kaže, ima smisla. Svakako da gledanjem jednog monohromatskog filma dobijamo sasvim drugačiji dojam, te da to može značajno doprineti celokupnom dojmu. Zanimalo nas je, stoga, kako se iz stvaralačke perspektive razlikuje taj proces nastajanja slike kada nema boje u kadru.
„Možda je lakše [fotografisati] crno-belo u tom smislu da, kad ti uleti neka boja, to može da upropasti celu sliku. Sa druge strane, crno-bela to može da ispegla. Pa opet, kad nema boje, onda u fokus dolaze neke druge stvari. Moraš da razmišljaš mnogo više o nekim drugim stvarima, kako ćeš održati pažnju u crno-belom filmu.“
Za malo više od mesec dana, koliko je ekipa filma provela u Šapcu, dinamika rada podrazumevala je – rečima samog Boogieja – jedan vojnički režim (vojsku, kad smo kod toga, Boogie ipak ne bi opet uvodio).
“Radi se 12 sati, šest dana u nedelji. Ako je noćno snimanje, onda od 6 popodne pa do 5 ujutru. Od takvog rasporeda odlepiš, a onda se završi i bude ti žao, u fazonu si – šta sad da radim. Jako je interesantno to iskustvo, zato sam se tako i primio. Drugi svet je to, gde se otvara nova vizija.“
Rezultat tih zajedničkih napora, iz naše gledalačke perspektive, ipak se najbolje vidi u finalnoj kreaciji. Očekivanja su već narasla do te mere da je premijera rasprodata, ali ako je verovati Boogieju – ta će očekivanja biti i ispunjena, možda čak i nadmašena.
„Glumci su pokidali, svako je iz sebe izvukao maksimum i više od toga. Bio je ludački set i ludačko snimanje, ali je bio jedan kolektivan napor. Ostaće upamćen ovaj film, i ja se nadam da će da donese nešto zanimljivo.“
E, sad kad smo se ispričali o filmu, preostaje samo da pričamo o životu
…“jer jedan je život, i ja ga tako živim”, kaže Boogie.
Njemu verujemo, jer verovatno postoji tek mali broj ljudi koji je tako kao on žrtvovao taj isti život zarad umetnosti (mada, on sam kaže da to što radi nije umetnost, no to je predmet vredan diskusije nekom drugom prilikom – uz nešto jači alkohol).
“Kad misliš da će da te roknu, pa te ne roknu i izađeš odatle, to je najlepši udah vazduha u životu. U tim situacijama kada se boriš za život, znoj ti smrdi drugačije.”
Razume se, direktora fotografije morali smo da pitamo i o tome, tj. preferencijama u filmskoj fotografiji.
„Volim sirovinu i volim da osetim energiju. Ne samo na fotografiji, nego i sa ljudima. Energija je sve. Pusher, ona tri filma, to mi je super.“
Eto domaćeg zadatka za sve vas (i nas), s obzirom da je Boogie ozbiljno zamerio što dansku trilogiju nismo već pogledali.
Time smo završili razgovor o filmu i fotografiji, a onda prešli… pa, na sve ostalo. Pitali smo, naravno, šta oblači za premijeru.
„Crnu majicu, crne patike i crne ACRONYM® pantalone. To je nemački brend sa kojim sam sarađivao, inače jedan od najskupljih streetwear brendova. Skoro sam se video sa osnivačem, Kanađaninom koji živi u Berlinu, i on mi je dao mi sve što mi treba.“
Čak smo saznali i koja je najbolja kafana u Nišu, ali i koje su poslednje ploče koje je kupio. Kafana je Mrak, a ploče su dve od The Libertines.
I rekli bismo da je možda to dobar način da se Boogie opiše najkraće moguće.
