Mislili smo da ćemo, nedelju dana nakon što smo (po drugi put) pogledali film Oppenheimer, opsesija barem malo splasnuti. Međutim, kako se ispostavilo, ne samo da nismo prestali da pričamo o ostvarenju Christophera Nolana, već smo zapali u višečasovne maratone intervjua i drugih povezanih sadržaja koji su dostupni na internetu. Onlajn diskusije, ali i razgovori koje vodimo sa prijateljima, konstanto nam otkrivaju nove uglove iz kojih možemo promatrati i analizirati ono što mnogi smatraju najboljim delom u dosadašnjoj radnoj biografiji britanskog reditelja i scenariste.
Upravo je način na koji se Nolan pokazao u potonjoj ulozi, ulozi scenariste, dodatno podstakao naše interesovanje za ovaj film. Zato, kada smo saznali da će britanska izdavačka kuća Faber objaviti u knjiškoj formi scenario filma, nismo imali izbora osim da publikaciju uvrstimo na listu želja.
Razloga je više.
Christopher Nolan poznat je, barem među onima koji su sa njima radili, po striktnoj politici koju sprovodi dok radi na novom filmu. Naime, svoje scenarije uvek dostavlja u fizičkoj formi, često i lično, ukoliko se radi o glumcima koje želi u nosećim ulogama. Međutim, specifično je i to da su primerci koje daje uvek odštampani na crvenom papiru, kako bi se sprečilo potencijalno kopiranje i time, neželjeno širenje materijala. Ipak, po premijeri, mnogi scenariji našli su se u formi knjige i dostupni zainteresovanim fanovima i nadahnutim scenaristima.
No, scenario za film Oppenheimer specifičan je još po nečemu, i to ne samo unutar dosadašnjeg opusa Christophera Nolana, već i spram uobičajnih dramaturških pravila. Scenario je, naime, pisan u prvom licu – iz ugla naučnika, J. Roberta Oppenheimera. Dakle, umesto standardne forme pisane iz objektivne perspektive, skoro čitav tekst zapravo su sasvim subjektivni doživljaji glavnog junaka. Delovi koji predstavljaju tačku gledišta Lewisa Straussa predočeni su u trećem licu. Vizuelno, ova razlika je na platnu predstavljena korišćenjem kolor, odnosno crno-belog filma.
Uvid u bilo koji scenario filma može biti dragocen izvor svim filmofilima koji žele da se zadrže unutar određenog dela i nakon projekcije. Osim što nudi uvid u specifične dramaturške odluke, takođe je prilika da otkrijete i detalje koji su izostali, ili su pak pridodati, prilikom snimanja i montaže. U slučaju Christophera Nolana, koji se religiozno drži napisanih redova, i posebno filma Oppenheimer, ovakvo delo je prilika da u rukama držite „bukvar“ u pripovedanju filmske priče.
Foto: Faber / Profimedia
