Yorgos Zois dobitnik Srca Sarajeva za režiju filma „Arcadia” ekskluzivno za Journal u noći proglašenja nagrada
Ko je Yorgos Zois – najbolji režiser Sarajevo Film festivala?
Yorgos Zois je grčki režiser, rođen 1982. godine u Atini. Studirao je primenjenu matematiku i nuklearnu fiziku na NTUA i režiju filma na UdK Berlinu. Karijeru je započeo kao asistent režisera Tea Angelopulosa i sa stipendijom Koste Gavrasa. Njegov opus čine četiri kratka i dva dugometražna filma, izabran je na A-festivale širom sveta (Cannes – Semaine de La Critique, Venecija – Orizzonti, Rotterdam, Telluride itd.) Njegov rad, ovenčan je brojnim nagradama i priznanjima širom sveta, uključujući nominaciju za Evropsku filmsku akademiju.
U Grčkoj je osvojio nagradu za najboljeg režisera kratkog filma i najboljeg novog režisera dugometražnog filma od Grčke filmske akademije. Njegovi filmovi su dobili međunarodno priznate kritike zbog njihove metaestetike i smele naracije i bili su emitovani na ARTE, Canal plus, NBC i prestižnim platformama poput Criteriona. Poslednji put bio je takođe član zvaničnog žirija „Lav budućnosti“ na 74. Međunarodnom filmskom festivalu u Veneciji. Trenutno je u fazi promocije svog drugog dugometražnog filma pod nazivom Arcadia, a njegov scenario je izabran u program Next Step programa Semaine de La Critique i Berlinale Co-Production Forumu. U Sarajevu je dobio Srce Sarajeva za režiju filma Arcadia.
Arcadia je premijerno prikazana na Berlinskom filmskom festivalu, tako da bih voleo da čujem utiske o svetskoj premijeri i prijemu kod evropske publike na Velikom evropskom festivalu.
Mislim da smo imali veoma lepu premijeru na Berlinaleu. I generalno, nakon toga ide veoma dobro na velikim festivalima. Bili smo u Hong Kongu, u Portu, u Sarajevu, u Poljskoj, generalno, mislim, na mnogim mestima. Dakle, zaista ide veoma dobro. I kao što sam ranije rekao, sviđa mi se jer ponekad stvara katarzičan efekat kod nekih ljudi, kod neke publike, posmatrača, i film ih prati danima nakon projekcije.
I za mene je ovo veoma lično, da, ali želela bih da vas pitam o toj vrsti egzotičnosti balkanskog filma, posebno grčkog filma u Evropi, i određenoj popularnosti koja proizlazi od važnih grčkih reditelja. Da li je sada nekako lakše kada su uspostavljena neka očekivanja ili je teže?
Slušajte, mislim da ponekad zemlje imaju manir filma, znate, na primer, kao Iran, kao Grčka i to je kao moda. Znate, moda može biti visoka moda u određeno vreme, a zatim izgubi svoju popularnost i tada znamo da je bilo samo trend.
Nisam zainteresovan na način na koji sam zainteresovan za svoj lični izraz. Uvek je teško napraviti film ionako, jer je teško izraziti sebe, a takođe čekate na finansiranje. To je takođe težak deo koji svaki filmski stvaralac ima. Dakle, ne znam da li je lakše ili teže grčkim filmskim stvaraocima da rade svoje filmove. Mislim da zavisi od specifičnog slučaja grčkog filmskog stvaraoca. I uvek volim da govorim da ne robujem opštim pravilima, više volim da govorim specifičnije.
Da, i hvala vam što ste spomenuli modu. I to bi bilo moje sledeće pitanje o begu od manira. I znam da je neizbežno pitati te, postoji li neka nit koja pratiš između prethodnog filma Interruptions i novog filma Arcadia? Jer, koliko ja vidim, potpuno su različiti…
Da, jeste u pravu si.
Da, koja je ta nit koju pratiš?
Mislim da je nit uvek lični izraz. I kako vreme prolazi, mislim da neki ljudi, znate, postaju zreliji ili nezreliji, znate, menjaju se. A ja, zaista sam želeo da ovaj film ima sentimentalan uticaj, ne više kao intelektualna igra, već više kao lična, realistična priča. Tako da je za mene to nešto što se promenilo unutar mene od filma Interruptions. Ali sada, na primer, razmišljam o drugim filmovima, i oni su potpuno različiti. Dolazim iz naučne sredine, i uvek volim da eksperimentišem sa novim stvarima i da kažem istinu, idem u teritorije koje me plaše, tamo gde postoji teritorija koja me plaši, to je smer u kom se krećem.
Eleni: To je ono što želim da kažem o Yorgosu. On se usudi. On se usudi da rizikuje. On se ne plaši rizika vlastitog izraza, ili umetničkog izraza, on se ne boji. Mnogo se usuđuje, zato je mogao da uradi različit film od filma koji je uspešan. I veruje u svoj unutrašnji glas i senzibilit, da…
Senzibilitet, da, možda bi to bila prava reč. I za mene je interesantno da te pitam o tvom preispitivanju filmskog žanra, i o određenom povratku žanra u umetničke filmove. Nekad kao da je bilo na neki način zabranjeno, a i previše mainstream imati zaplet trilera i slično. I volela bih tvoj komentar na žanrovski film..
Pre svega, žanrovi su kategorije koje ljudi izmišljaju, naravno, kako bi jezik filma postao pristupačniji svima. Za mene je uvek to bilo izmišljeno. Uvek volim da eksperimentišem sa stvarima, posebno do granica i preko granica žanra. Volim žanrovski film, ali kada sam počeo da pravim filmove, nisam se obavezao da ću napraviti neki žanr. Ne, napraviću svoj film.
I koristim žanrovsku logiku, a zatim je preokrenem ili je guram do granica, tako da to ne postane čist žanr. Postaje nešto originalno. Kada hibridizujete, kada postoji hibrid, ima smisla.
I posebno želim da kažem o eksperimentima… Na primer, da bi postojala ova sijalica koja je napravljena, imali smo oko 344 neuspešna pokušaja da se pronađe određena snaga Volframa unutra. Morate eksperimentisati sa toliko stvari i ne uspeti jednom, i mnogo puta dok svetlo ne izađe. Dakle, ako ne doživite neuspeh, ako ne rizikujete, nema ničega. Ima ljudi koji se jedino brinu da im je udobno, da ne izlaze iz svoje zone komfora. Za mene je najbitnije da moram rizikovati. U režiji neprekidno morate praviti odluke, i ići desno ili levo od odluke. Odluka ne može biti iznad vas, kao Bog.
Odluka nije ništa, nije kišobran, nije zaštita. Morate čekati. Možete preskočiti stvari u svakoj odluci, možete promeniti odluku iznutra. Možete postavljati pitanja. Da, svakako možete postavljati pitanja, da.
I pravljenje filmova nije samo izrada, izvršavanje prethodno zamišljenog. Ne radite nešto što je unapred određeno, u predodređenom procesu. To je kreativni postupak, zar ne?
Da, naravno, to je proces života.
Spomenuli ste da dolazite iz nauke, iz različitih oblasti, i moram da pitam, iz koje oblasti?
Moje obrazovanje bilo je primenjena matematika i fizika i nuklearna fizika. Nuklearna fizika.
Eleni: Dobro, sada je matematika.
Da, da. To je sjajno. Vratila bih se na pitanje malih kinematografija i njihovog odnosa prema velikom svetu privilegovanih kinematografija i neke vrste pritiska na svakoga iz malih kinematografija da unese nešto, tradicionalno ili kulturalno, jer nam nije dozvoljeno da samo ispričamo bilo koju priču na tom velikom tržištu međunarodnih filmova. Kako prevazilazite te vrste implicitnih ograničenja? To su uvek neke vrste stereotipa koji se očekuju na tržištu međunarodne filmske industrije?
Slušajte, da vam kažem istinu, ja lično nikada nisam osećao taj teret. Nikada. Ne znam šta ljudi očekuju. I zašto. Ko god da misli da zna šta ljudi očekuju, siguran sam da pravite pogrešne pretpostavke, hipoteze. I u isto vreme, čak i ako je vaša pretpostavka tačna, nakon pet godina kada vaš film bude završen, gledaće ga drugi ljudi. Znajući to, uopšte nemam taj teret. Ne pokušavam. I da vam kažem, pokušavam izbeći te dileme ili to pitanje. Pokušavam da uradim nešto što me boli i ako me nešto boli, znam da to moram uraditi, inače ću biti depresivan ili ću osećati propust, promašaj. Ne želim da se osećam promašeno. Želim to da učinim, da snimim film.
I u vezi sa Arkadijom, želela bih da pitam o konceptu Arkadije, odakle dolazi, kao i da dotaknemo temu opsednutosti, koja se smatra negativnim konceptom. Ti si ponudio jedan drugačiji, drugačiji pogled kao pokretač sećanja i memorije.
Film ističe živote duhova kao prigovor živih ljudi, razumeš? I ponekad nisu u pitanju osobe koje voliš, mogu to biti i osobe koje mrzimo.
Tu je kolaž likova, pa može da se vidi gubitak iz mnogih različitih aspekata. I zato mislim da možemo svi da rezonujemo sa gubitkom ali takođe i sa borbom da ga prevaziđemo. Za mene, a imao sam puno borbi, borba da pustim stvari je jedna od najvažnijih. To nije samo… Ne mora to biti osoba koja je umrla. To može biti ljubav koju smo izgubili ili bilo koje razdvajanje. Uvek je borba da se pusti. I to mi je bilo veoma zanimljivo. I pokušao sam da to ispričam na drugačiji način.
Da, diskutujemo često o puštanju. Gubitak je konstantan..
Ponekad izgubimo osobe samo zato što ih više nikada ne vidimo… Ali i kad to nije slučaj, nemamo utisak da je to zauvek, ali bi moglo biti zauvek. Samo što to ne znamo.
Vaši utisci sa Sarajevskog filmskog festivala. Posle velike premijere došla je i nagrada Srce Sarajeva.
Slušajte, došao sam neposredno pre premijere i nisam gledao puno filmova i uvek je teško kada učestvujete na festivalu pogledati i druge filmove. Volim Sarajevo jer sam ovde bio sa kratkim filmom, bio sam ovde sa scenarijom, bio sam sa svojim prvim dugometražnim filmom i sada Srce Sarajeva. Iako sam bio prvi put da sam u takmičarskoj selekciji. Sa Sarajevo Film Festivalom imam dugogodišnji odnos. Nagrade su prelepe. Ali nadam se da će film dotaknuti srca ljudi i zagoliti njihove umove. To mi je želja.
Hvala Yorgose, hvala Eleni, čestitamo na nagradi i nadamo se da ćemo se videti i povodom sledećeg filma
Photo: festivalscope, youtube, imdb, fossproductions, yorgos zois
