Po okončanju Španskog građanskog rata, politička scena ove zemlje svedočila je ustoličenju nove ideologije koja će diktirati društvene vrednosti tokom narednih 36 godina. Kako to obično biva pod autokratskim režimima, frontovi najstrožijih udara rezervisani su za umetnike i njihov britak izraz. U isto vreme, upravo se među tim redovima nalaze snage koje mogu pružiti ne samo otpor vladajućim nastojanjima, već i potporu revolucionarnim pokretima. I dok cenzura u mnogim drugim domenima često znači potpuno utišavanje oprečnih glasova, za umetnike je ona neretko kreativni izazov koji podrazumeva ništa drugo do povod za pronalaženje novih izražajnih formi.
Kada je španska kinematografija u pitanju, neki od njenih najponosnijih izdanaka nastali su upravo kao rezultat tih pokušaja da se pronađe drugačiji izražajni leksikon, koji će suptilno preneti duboko politizovanu, kritičku misao. Bunjuel i Berlanga prednjačili su u tom uspostavljanju novih značenjskih koordinata. A onda se, po Frankovoj smrti, celokupno špansko društvo odjednom našlo pred neistraženim teritorijama potisnutih sećanja, nesigurno u budućnost koja mu predstoji. Na tom su tlu neizvesnosti i opšte vrednosne zbunjenosti svoje filmove zasnivali, između ostalih, Viktor Erise i Karlos Saura. Koju godinu kasnije, došao je Pedro Almodovar na talasu novootkrivene slobode koju je uživala post-frankovska Španija, otelotvorivši u svojim delima njenu političku, vrednosnu i kulturološku anarhiju.
Filmski maraton posvećujemo jednom od reditelja koji su dali glas toj oslobođenoj, ali zbunjenoj Španiji. Karlos Saura preminuo je 11. februara, ostavivši za sobom desetine filmova, od kojih za ovu priliku biramo naše favorite.
Cría cuervos… (1976)
Kroz like devojčice Ane, reditelj razmatra pojam porodice, smrti, ali kroz njih i dublja egzistencijalna i društvena pitanja. Naziv filma početni je deo španske narodne poslovice: Cría cuervos y te sacarán los ojos, koja bi u doslovnom prevodu glasila – hrani gavrane i iskopaće ti oči, pa to može poslužiti za razumevanje slojevite alegorije koju nosi ovaj film. Na površini, ova višedimenzionalna priča album je porodičnog života u poslednjim godinama Frankove diktature. Za ovo delo Karlos Saura nagrađen je i nagradom žirija u Kanu. Stoga, ako biste pogledali samo jedno ostvarenje iz ovog maratona, neka to bude Cría cuervos.
Deprisa, deprisa! (1981)
Film iz 1981. godine, iako nikada nije uživao veliki komercijalni uspeh, Sauri je doneo Zlatnog medveda na Berlinalu. Jedan je od uspešnijih realizacija tzv. quinqui subžanra – tematske kategorije filmova koji u fokus stavljaju mlade delikvente. U svojoj srži, ova ostvarenja portret su jedne „izgubljene generacije“ koja ne uspeva da pronađe svoje mesto u uzurpiranom društvenom sistemu. Odabravši za protagoniste grupu mladih amatera koji su sami živeli živote svojih likova, španski reditelj vešto briše granicu između fiktivne priče i dokumenta realnosti.
Carmen (1983)
Nazvan po čuvenoj operi Žorža Bizea, čija se radnja odvija u domovini flamenka, Karlos Saura u svom ostvarenju prevodi teatralnost ove umetničke forme na filmsko platno. Španski reditelj nije zazirao od eksperimentalnih narativa, te strukturisanja svojih dela tako da postanu žanr za sebe. Prateći dvoje junaka čiji se životi prepliću sa likovima koje tumače, Saura je svojom veštom kamerom uhvatio ritam ljubavi, opsesije i tanke membrane koja stoji između njih.
Foto: Instagram / IMDb
