Journal intervju w / Bojana Cvejić: Uvek se nalazimo u raskoraku u odnosu na potencijal koji nosimo kao ljudi
+++ Kako je izgledao tada Brisel, Evropa?
U Briselu sam nastavila da pravim eksperimentalne predstave. Pisala sam tekstove i izvodila sa Ritsemom i drugim glumcima i plesačima (na primer, TODAYulysses or Pipelines, a construction). Istovremeno, polje plesa i istraživanje u radu sa telom i pokretom u koreografiji otvorili su mi novi horizont promatranja izvedbe.
Od 2002 predajem teoriju plesa i performansa i kritičku teoriju na školi P.A.R.T.S.. U tom trenutku plesu je nedostajalo kritičko razmatranje discipline. Kritička teorija je bila jedan od resursa imaginacije i tu je odjednom bilo puno posla i radosti u otkrivanju dramaturgije. Vremenom je savremeni ples postao platforma za promišljanje političkih i društvenih problema u kontekstu neoliberalnog kapitalizma u Evropi.
Ples je bilo mesto na kojem sam se susrela sa BADco trupom iz Zagreba, sa Janezom Janšom, Bojanom Kunst, Sergejem i Nikolinom Pristaš i mnogim drugim kolegama u Ljubljani i Zagrebu, naročito kroz časopise i skupove Maska i Frakcije, te i knjige koje smo objavili (na primer, Parallel Slalom, A Lexicon of Non-Aligned Poetics)…
+++ Vi ste radili sa nekim od najvećih koreografa, igrača ili kompozitora koji su redefinisali ono što smatramo savremenim plesom. Proširili ste polje savremenog plesa, odnosno opere, tako da uključi i teoriju. Kako vi komentarišete tokove savremene umetnosti, plesa, koji su važni za kritičko promišljanje društva?
Konceptualni ples u kojem sam odrastala dvehiljaditih izveo je kritiku spektakla i buržoaskog gledateljstva koje se ogleda u figurama na sceni. Predstave koje sam radila sa Mette Ingvartsen, Eszter Salamon te Xavier Le Royom, proširile su shvatanje i zamisao plesnog pokreta i ljudskog tela, iskustvo opažanja vremena i misli koja nastaje u odsustvu prepoznatljive slike ili figure u evropskom kontekstu.
No, danas se savremeni ples bavi drugim gorućim pitanjima i problemima. Promišlja se pitanje čija tela i čije političke istorije imaju pravo na savremeni ples, zatim odnos kolektivnog i individualnog uspostavljanja sopstva na sceni, ili kako materijalni uslovi i odnosi u radu proizvode društvene odnose izvan plesa ili pak, kako koreografska poetika isprobava na spekulativan način viziju društva i političkih principa koje želimo da živimo.
Govorim o društvenoj koreografiji kao bitnoj perspektivi kroz koji propitujemo kako se estetski oblikuje i izvodi– na primer, individualizam danas – ili kako se društvo transformiše, kroz koje faze prolazi tokom krize koje prete da se uruši i koja može da se završi progresivnim preokretom ili da se nastavi propadanje.
Mislim da se trenutno u Srbiji suočavamo sa periodom pobuna i protesta jer se celo društvo urušilo u gangsterskom režimu autoritarnog populizma. Dolazi sa samog vrha vlasti pa naniže do svih nivoa uprave koju je ta ista vlast uzurpirala i kontroliše. To je dovelo do dugogodišnjeg propadanja infrastruktura i institucija usled političke i ekonomske korupcije. Većinu poslova u javnom ili poludržavnom-polujavnom sektoru vodi nestručni kadar.
Na konferenciji Bodies of Dance u Zagrebu smo imali prilike da slušamo Marijanu Cvetković, koja je vrlo potresno govorila o situaciji za savremeni ples u Srbiji gde ne postoji kulturna politika. Nezavisna scena istrajava uprkos dugogodišnjem odsustvu bilo kakvog interesa i podrške. Svi konkursi za projekte su ili namešteni ili ukinuti. Samo oni koji su bliski vlasti će ostvariti svoje poslove, mada nisu ni stručni niti rade transparentno niti ulažu u rast lokalne scene.
Prioritet umetnika i kulturnih radnika postaje borba za pravedno društvo, u kojem su umetnost. Ali i sve drugo na šta polažemo osnovna društvena prava za dostojanstveniji život, zajedničko dobro, koje država podstiče i pomaže.
Ljudi koji čine savremeni ples u Srbiji su među najvrednijim kulturnim radnicima i
umetnicima u polju plesa. Znamo to jer su oni prepoznati u inostranstvu kad god im se pruži prilika. Mnogi su otišli, vlada odliv mozgova i tela.
Uočila sam koliko je bolno saznanje da smo se sastajali u Zagrebu i Beogradu pre petnaest godina. Tada smo bili u sličnim situacijama. Tada smo mogli da uporedimo naše brige, delili smo političke ciljeve i strategije borbe. Trenutno se nalazimo prilično daleko jedni od drugih. Nezavisna cena u Hrvatskoj uživa sva priznanja, i može da se osloni na solidne finansije. U Srbiji mreža sjajnih samoorganizovanih kolektiva i inicijativa ne može da računa na sredstava niti iko hoće da čuje da ona ima prava na njih.
Dramatično je što se ovo osiromašenje kulture i društva u Srbiji dešava u okviru demokratije. Evropa to podržava dogod može da izmuze Srbiju, kao koloniju na rubu Evrope, za jeftine sirovine. Ovo posmatram iz Brisela, zgađena licemerstvom i saučesništvom između srpske vlasti i evropske komisije. Nijednu od njih ne zanimaju posledice koje će eksploatacija litijuma imati na račun zdravlja i životne sredine. Korupcija je i umetnosti teg koji vuče postocijalističke zemlje, ne samo Srbiju, na dole.
+++ Kako vidite budućnost, razrešenje?
Volela bih da se za dve godine nađemo na još jednoj konvenciji, i da pozicije u regionu nekadašnje Jugoslavije budu malo bliže jedno drugoj. Da se promeni priča iz Beograda, da, konkretno, nezavisna scena izvođačkih umetnosti i u njoj savremeni ples, steknu uslove za produkciju i održavanje umetničke istraživačke prakse, da se uspostavi transparentna i pravedna raspodela budžeta, da stručnost bude kriterij koji se meri i proverava u regionalnoj i internacionalnoj saradnji.
+++ Umetnici iz Jugoslavije donose u zemlje u kojima sistem funkcioniše neposredno telesno iskustvo kolektivizma, novo promišljanje kolektivizma koji ne bi mogao da se svrsta u totalitarni kolektivizam. Da li postoje neke nove tendencije promišljanja iskustva Jugoslavije?
Koncept samoupravljanja u okviru jugoslovenskog liberalnog socijalizma inspirativan je za razne inicijative samoorganizacije u umetnosti i kulturi. Documenta 15, koju je kurirala Ruangrupa iz Indonezije, je najbolje posvedočila o perspektivi sveta umetnosti sastavljenog od kolektiva, grupa i organizacija, od translokalnih saradnji na širokoj osnovi učešća umetnosti u društvu, umesto ekskluzivne parade individualnih umetnika-genija i umetničkih dela. Pošto neki od učesnika nose istoriju nesvrstanih, onda se za njih pojmovi zajednišvo i zajedničko dobro imaju posebno značenje.
Zajedništvo i zajedničko dobro ostvaruju tako što se svi pojedinci pitaju i uključuju u samoorganizovanje infrastrukture i svi moraju da preuzmu odgovornost za situaciju u kojoj dele uslove i sredstva. Kolektiv se ne uspostavlja na ideološkom jedinstvu koje guši pojedinca u svojoj različitosti, niti je zajednička osnova unapred definisana drugim parametrima (strukovno ili etnički, na primer).
Iskustvo fašističkih zajednica je kompromitovalo ideološki rezon kolektiviteta nažalost; time je na zapadu kolektivnost odbačena pod pretpostavkom da uvek vodi ka paranoidnoj zatvorenosti totalizujuće hijerarhijske strukture sa harizmatičnim vođom. U mom poimanju kolektiva, reč je pre o prepoznavanju nekakvog društvenog zaloga ili osnove zajedničkog nasleđa koje istovremeno prethodi i nadilazi pojedinca, i utoliko nas sve povezuje, jer svako samo aktuelizuje i modifikuje zajedničku osnovu na jedinstven način.
Ana Vujanović i ja smo propitivale kolektivitet kao proces transindividuacije gde ono što nas vezuje kao razne pojedince je u sferi naših sposobnosti i istorijski nasleđenih mogućnosti, a prenosi se kroz odnose u kojima se uzajamno menjamo, ali i kroz istoriju i znanje pohranjeno u artifaktima kao što su umetnička dela i u tehnikama, veštinama i alatkama (Toward a Transindividual Self, 2022).
Zajedno sa Ritsemom sam 2005 godine osnovala Performing Arts Forum, pa-f.net. Pretvorili smo ogromnu školu i samostan, izgrađen 1840. godine, u prostor velikih kapaciteta koji omogućava bilo kome da ga koristi za potrebe produkcije, istraživanja ili učenja.
PAF se samo-održava kroz minimalnu nadoknadu svih korisnika, ali i kroz veliki nevidljivi rad svih dobrovoljaca. Oko 900 ljudi prođe kroz PAF svake godine. PAF se ekosistemski menja i samoreguliše na poverenju u minimalna pravila saradnje. S druge strane, javni programi koje kolektivno pravimo oblikuju političku zajednicu.
