|| Ko su ljudi iz „kruga dvojke“ i gde su oni danas?
Za razliku od pripadnika nekih drugih krugova, predstavnicima „kruga dvojke“ je jako bitan NAČIN. Način na koji žive, razmišljaju i ophode se prema sebi i drugima, ali i na koji realizuju svoje ideje. Bilo da se obraća komšiji, trgovcu, studentima ili radi nešto što ima veze sa širom zajednicom. Pripadnik „kruga“ nastoji da to uradi džentlmenski, prosvećeno, duhovito i opozitno brzopletosti i površnosti. Bira sredstva, ne opravdava ih ciljem. Radi stvari tako da ne zadovolje samo svoju svrhu i namenu, već da budu i prijatne za čula. Oni se danas bave umetnošču u Parizu, ugostiteljstvom na Baliju, proizvodnjom peciva u Melbrunu, informatikom u Oslu… Oni koji su ostali ovde žive ispod radara, okrenuti porodici, čekajući da ulove što više osmeha unuka i pročitaju im priču iz knjige. Mimo toga, ne treba im mnogo. Poneki krug Vespom kada se po trotoaru razlije sunce i pokoja šala na sopstveni račun.
|| Šta ti je odrastanje u „krugu“ donelo, a šta uskratilo?
Odrastanje u „krugu dvojke“ mi je donelo upoznavanje i razmenu sa ljudima od kojih se ima šta naučiti. Obavezalo me je da budem informisan, edukovan, emancipovan i svoj. Dalo mi je širinu i osećaj za bunt sa razlogom. Omogućilo mi je da sa svojim društvom počnem da konzumiram noćni i klupski život pre naših ortaka iz drugih delova grada. Nama je sve bilo nadohvat ruke. S druge strane, bavljenje karateom i fudbalom iniciralo je da naš grad prođem uzduž i popreko, da redovno izlazim iz „kruga dvojke“, od Vidikovca do Karaburme. S tim u vezi, nisam ostao uskraćen za upoznavanje sa ostatkom Beograda. Naprotiv, imao sam i imam prijatelje sa svih opština i mogao bih reći da poprilično dobro poznajem našu prestonicu i njene kvartove
|| Tri uspomene koje pamtiš i danas?
Pamtim prvi poljubac u školskom dvorištu i jedan malo sočniji u Pionircu. Konobara Miću iz restorana „Pod Lipom“, koji me je naučio kako se špageti, po bontonu, jedu korišćenjem kašike i uvrtanjem viljuške. Taj Mića je, kada bi moja mama ulazila u restoran, umeo gostima da kaže: „Izvinite, ušla nam je jedna dama, moraću prvo nju da uslužim“. Pamtim skejtere i bmx bajkere koji su u Dalmatinskoj ulici, kod kafića Idiot, izvodili svoje trikove. Pamtim rampu za skejt na Stadionu Tašmajdan. Tu sam prvi put video lika sa dredovima. Pamtim ćevape kod „Nišlije“ i Parisku tortu kod „Petkovića“ Pamtim blejanje po krovovima Palasa, kao i iza trafike kod Ateljea 212, gde smo sretali Preleta.
|| Da li mlađe generacije razumeju značaj „kruga dvojke“?
To zavisi od roditelja, učitelja i starijih Beograđana. Ako oni, iz nekog njima važnog razloga, mlađima budu govorili šta je „krug dvojke“ i zbog čega bi trebalo da ih se tiče – klinci će ga razumeti. Ako ne bude imao ko o tome da im govori, ne bi bilo logično očekivati da će ih interesovati nešto što nije pragmatično, profitabino, brzo, svrsishodno i interaktivno. Mada, nije isključeno da će hipsterska struja, u želji da se razlikuje od drugih, imati interes da se upozna sa „krugom dvojke“, kao što vidi interes u tome da čita magazine i sluša ploče.
|| Danas ne živiš u „krugu dvojke“ ali i dalje živiš „krug dvojke“, zar ne?
To je pitanje stava i svesti koju negujem. To je moj Demijurg i ne napuštam ga gde god se zapatio. „Krug dvojke“ je duhovna interpretacija. S druge strane, fizički, trenutno sam na deset minuta hodom od Tašmajdanskog parka. Roditelji su mi i dalje na Baniji, ispod Kopitareve gradine, gde sam odrastao, a redakcija u kojoj radim je u centralnoj gradskoj ulici. Reklo bi se da sam i dalje u igri (smeh).
Foto: Jelena Dragutinović Džela
