Dejan Ubović direktor KC Grada: Nama već
četrnaest godina nije dosadno

KC Grad je još od svog osnivanja 2009. godine utočište za sve neafirmisane i afirmisane umetnike, nadaleko poznat u čitavom gradu, i jedan od njegovih glavnih simbola.

Sve ovo nas je navelo na razmišljanje, šta se krije iza tih prostorija – nekadašnjeg napuštenog hangara, i koja je to energija koja pokreće jednu takvu, kulturnu instituciju, kojoj su narod i građani poklonili svoje poverenje.

Kontaktirali smo KC Grad i dobili priliku da razgovaramo sa direktorom, Dejanom Ubovićem.

Kako smo stigli malo ranije od dogovorenog vremena, imali smo prilike da zateknemo Dejana, kako sedi za jednim od stolova i sa svojim timom koje su činile dve mlade devojke pravi raspored događaja, a ujedno i prati utakmicu sa Svetskog fudbalskog prvenstva.

Zvanično smo se uspoznali u toaletu, tako što smo slučajno prali ruke jedno pored drugog, Dajte mi još dva minuta da se završi utakmica i možemo da počnemo! – rekao nam je Dejan dok smo stajali nad lavaboom.

Nakon završene utakmice, počeli smo razgovor.

Journal: Kada smo se pripremali za intervju, pročitali smo prethodno mnogo razgovora u kojima ste imali priliku da istaknete kako je zapravo nastao KC Grad. Imamo informacije o tome kada je sve odpočelo, kako ste opremali prostor i koji su bili početni izazovi.

Journal zanima koja je bila vaša ambicija tada, 2009. godine,  pre nego što ćete uopšte otkriti ovu lokaciju?

Dejan: Ambicija je došla prirodnim putem, mi kao udruženje, iza kojeg stoji više ljudi, još od dvehiljaditih krenuli smo da se bavimo poslom kojim se bavimo i danas u KC Gradu. Međutim tada smo boravili u različitim gradskim, državnim javnim prostorima kao što su: Dom omladine, SKC, Muzej istorije Jugoslavije, itd.

U jednom momentu, nakon 8-9 godina takvog funksionisanja, došli smo do zasićenja tim sistemom u kom  ne može da se realizuje sve što smo zamišljali, ne može danas uz predloge da se to nešto odradi drugi put… Nakon svega toga, u jednom momentu počeli smo da razmišljamo u pravcu – hajde da napravimo samostalno neki prostor za sve ljude koje želimo da dovedemo/ugostimo.

Odlučili smo tada da naš prostor bude potpuno nezavistan, i da ponudimo mesto na kom svako ko želi može da se izrazi.

Pomoć smo pronašli u Holandiji i tako je počela avantura.

Journal: Kako je dalje izgledala ta avantura, ko je sve bio deo toga?

Dejan: Tu ekipi činili smo Ljudmila Stratimirović i ja, kao i mnogi drugi ljudi koji su bili uključeni u projekat.

Nakon što smo otvorili KC Grad to je bio specifičan momenat u Beogradu, gde je već dugo postojala potreba u društvu da se otvori mesto poput ovog. Taj neki period je delovao nekako kao zatišje pred buru, i na muzičkoj i na vizuelnoj sceni, i po otvarajnju nekako se i sve ostalo samo otvorilo.

Sećam se dana otvaranja, 16. aprila 2009. godine. Bez lažne skromnosti, mi nismo imali nikakva očekivanja. Bili smo u potpunom ludilu, prostor je nesređen, sve se završava u poslednjem momentu i bukvalno nas je tada posetio ceo kulturni milje grada koji je potpuno bio u šoku i pitao se – šta se to otvorilo?

Zapanjujuće je bilo to, da se otvara mesto koje nema veze sa institucijama i potpuno je nezavisno. U tom periodu, dosta maldih umetnika kreće da se bavi elektronskom muzikom, i muzikom uopšte, javljaju se nova imena na vizuelnoj sceni, u dizajnu kreće da se dešava mnogo toga, LGBT počinje glasnije da se bori za svoja prva. LGBT populacija je u samom startu kod nas mogla da pronađe utočište.

Imali smo na neki način sreće da budemo tada jedino mesto u gradu koje može da ponudi nešto alternativno.

Journal: Kada bi se iz 2009. prešaltali na 2022. i na trenutnu situaciju u gradu, kada postoji više prostora za mlade neafirmisane umetnike nego ranije, kako je KC Grad uspeo da sve do danas i dalje važi za najpopularnije mesto kada je reč o alternativnoj sceni?

Dejan: Ja mislim da je to pitanje otvorenosti. Naš prvi postulat je da nikome odmah ne kažemo – ne. Mnogo ljudi se javlja sa raznim idejama, 70% našeg sadržaja čine ljudi koji se sami jave i pitaju da se predstave publici kod nas, a 30% je ono što mi postavimo.

Na taj način guramo umetničku scenu i pomažemo joj. Od 2009. pa do danas izmenile su se tri, četiri generacije umetnika i danas imamo grupu mladih pojedinaca u dvadesetima gde je po nama potpuno prirodno da im ustupimo prostor.

Definitivno je naša otvorenost razlog zbog kog smo toliki period aktivni na umetničkoj sceni.

Journal: Da li je KC Grad postao neki vid tradicije među Beograđanima?

Dejan: Postao je deo alternativne tradicije.

Tradicija u smislu otvorenosti prema novim idejama, neočekivanosti u našoj postavci. Mi kombinujemo događaje, kobinujemo i ekipe tokom dana. Recimo, jedan dan prvo imamo konferenciju na temu zaštite voda, a popodne okupljanje ljubitelja stripa, da bi nakon svih njih ugostili underground muzički bend.

Journal: Jel to sa namerom radite?

Dejan: Da, ne želimo da se ljudi pojave zbog jednog događaja, i kada se to završi pokupe se i odu kući. Ne, odmah dolazi neka sledeća ekipa sa kojom mogu da se pomešaju. Volimo da spajamo nespojivo, i to je neophodno. Zapravo nas tera da idemo napred, i inspiriše nas dalje.

Čak i pripadnicima Ruske i Ukrajinske kulture planiramo da otvorimo vrata, jer su i oni uspeli da pronađu KC Grad kao neko mesto na kom mogu da se izraze. Još uvek nije došlo do integracije scene, ali svakako su trenutno kod nas došli jedni kvalitetni i vrhunski ljudi, umetnici, i meni je drago da možemo da im pružimo šansu.

Zbog svega toga smo sada u situaciji, gde nama već četrnaest godina nikada nije dosadno.

Journal: Živimo u vremenu u kom se trendovi brzo menjaju, u kojoj meri KC Grad ima potrebu da se prilagođava?

Dejan: Od naših početaka konstantno se trudimo da se prilagodimo. Balansiramo između generacija i trudimo se da ih spajamo. Dosta dece, naših umetnika, počinje da stvara i dovodi svoju generaciju u naše prostorije. Došli smo od skoro u situaciju da vidimo i decu a i njihove roditelje na jednom mestu. KC Ggrad se trudi da bude deo tog life circle-a.

Journal: Koliki izazov predstavlja vođenje KC Grada?

Dejan: Pa, izazov je (smeh). Prvo imamo sreću da interno funkcionišemo veoma fleksibilno, posedujemo fluidni sistem i trudimo sa da ni Ljudmila ni ja ne dajemo završnu reč. Mladima koji su došli kod nas da rade prirodno dajemo šansu i slobodu da predlože šta žele. Tako mi se recimo dešava da u kalendaru vidim nešto za šta tada prvi put čujem.

Journal: Ispričajte nam neku anegdotu?

Dejan: Imali smo jedan primer, grupa iz Holandije je došla, njih dvadeset umetnika, ja dolazim to jutro i zatičem kamion pun automobilskih starih guma. Bilo je tu negde oko dvesta guma, ja ih pitam – šta radite to? Oni kažu – treba ove gume da okačimo na zgradu KC Grada. Mislim nismo na kraju okačili te gume, iz bezbednosnih razloga (smeh).

Još jedan od dražih momenata bio je taj da dolazim jedno jutro u KC Grad i zatičem momka na merdevinama kako oslikava mural Bate Stojkovića. Ja mu se uredno javim, vidim da je po naglasku iz Zagreba, on me tek tad pita da li je okej to što on radi. Meni je bilo zanimljivo to što je taj dečko došao iz Zagreba sam, i što oslikava Batu Stojkovića. Nakon što je on završio, mural je buknuo na mrežama, i sve novine su prenele vest.

Kod nas je konstantna avantura i nikad ne znaš šta će da se desi. 

Journal: Možemo li da kažemo da je to jedan od razloga zbog čega ste, vi lično, još uvek u poslu sa tolikim žarom?

Dejan: Apsolutno. Ovo što mi radimo radi se iz srca. Ne može drugačije. Mi komuniciramo sa ljudima konstantno, i dokle god budemo mogli ali i želeli to će biti taj neki gas.

U suprotnom, pretvaraš se u objekte za koje ne znaš kad otvoreni, ni ima li tamo šta da se dešava.

Journal: Koji su najlčešći problemi sa kojima se srećete u svakodnevnom radu?

Dejan: Imamo problem sa ostavljanjem umetničkih radova (smeh). To mi nikako nije čar, nekada se posle dva meseca zapitamo da li će neko doći po svoje radove, instalacije, itd. Pitamo ih, kažu – sutra. Sada već znamo da od tog sutra, obično nema ništa.

Jednom se čak desilo da smo pripretili da ćemo instalaciju nakon što je kod nas stajala godinu dana, izneti napolje. Mi smo je na kraju izneli napolje, da bi se čovek javio tek taj dan, i rekao kako bi došao po svoj rad.

Journal: Ni jedan život nije linearan. Koje biste vi teže periode u životu KC Grada izdvojili?

Dejan: Bila su dva, jedan uslovljen i jedan neuslovljen.

Prvi je došao posle nekih pet godina, kada smo se već našli u stanju svakodnevnog tempa, gde je došlo do zamora ljudi. To je trajalo godinu, dve, i onda smo se ponovo „podigli“. Interesantno je to, što se paralelno sa tim, i umetnička scena podigla što nam je u tom momentu bilo wow.

Posle toga korona, to nas je potpuno … kao i ceo svet. Bilo nam je baš teško, jer smo mi mesto koje zavisi od ljudi u svakom smislu. Bilo mi je suludo da neko sedi u sobi i gleda koncert. Sve vreme sam se nadao da će sve da se završi što pre, i da ćemo uspeti da se vratimo na staro. Slušanje muzike kod kuće je jedna stvar. Potpuno je drugačiji doživljaj kada si okružen sa trista ljudi, to je druga dimenzija.

Journal: Koji je sa druge strane bio najplodosniji period KC Grada?

Dejan: To bi bio period prve dve, tri, četiri godine, i onda nakon toga, ovaj period nakon korone.

Nama je ustvari taj period posle korone došao kao novo otvaranje, i mi kao ekipa koja čini ovo mesto smo se resetovali, koliko god glupo zvuči. Na neki način dobro je došao svakoj institiuciji kulture koja je odlučila da osmisli neke nove strategije.

Journal: Ambicija te 2009. bila je da se otvori mesto koje će biti nezavisno od državnih institucija i države, koje su vaše ambicije danas?

Dejan: Mi želimo da Beograd i Srbija postanu kvalitetno mesto za ljude iz inostranstva i regiona, voleo bih da vidim sve više ljudi koji dolaze upravo kod nas iz drugih zemalja. Možda to deluje utopijski, ali ja želim Beograd koji je otvoren, koji pruža šanse i mogućnosti,  to isto važi i za KC Grad.

Mi već radimo na domaćoj sceni, ali težimo za povezivanjem. Verujem u mlade, ali ne verujem u ono što se mladima pruža. Mladi ne dobijaju ni basic podršku i prostor.

Znam da su umetnost i kultura, zajedno sa mladima na čelu, nezaustavljivi.

Foto: //KC Grad //boy_c_graphy